Баничина

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Баничина

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава Srbija Србија
Управни округ Подунавски
Општина Смедеревска Паланка
Становништво
Становништво (2011) 1169
Положај
Координате 44°17′17″N 20°55′28″E / 44.288166°N 20.9245°E / 44.288166; 20.9245
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 198 m
Баничина na karti Srbije
Баничина
Баничина
Баничина na karti Srbije
Остали подаци
Позивни број 026
Регистарска ознака SP


Координате: 44° 17′ 17" СГШ, 20° 55′ 28" ИГД

Баничина је насеље у Србији у општини Смедеревска Паланка у Подунавском округу. Према попису из 2002. било је 1169 становника (према попису из 1991. било је 1288 становника).

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Село лежи јужно од Смедеревске Паланке. Име села Баничина је остатак давнијег географског појма Баничина планина - венац брда између река Раче и Јасенице (према речнику Вука Караџића, „банити се“ значи, гордо се уздизати). Село се под именом Кошарња јавља у историјским списима први пут 1426. или 1427. године, када ово сточарско село, заједно са сточарским селом Хајлај (данашњи Церовац) деспот Стефан Лазаревић поклања челнику Радосаву - Раду Облачићу. Помиње се првих десетина 19. века у арачким списковима под именом „Кашарина“ и 1822.год. имала је само 11 кућа. У Кошарни је било царских добара која је, после ослобађања, Порта преко Београдског Велики везира издавала под закуп Србима. Од почетка 1826. год. Сва су ова добра прешла у закуп на кнеза Милоша. И кнез је овде имао трла и кошеве, по чему је настала новија легенда да је село добило име Кошарња. Заселак Кошарње је био Вишевац у време када је у њему рођен Карађорђе. После одвајања Вишевца и Мраморца, остатак Кошарње је преузео некада шири појам Баничина као име села. И после одвајања засеока Стојачка, село спада међу просторно највећа села у околини.

Године 1846. ово се насеље не зове више Кошарња, већ Баничина и тада је имало 57 кућа. По попису из 1921. год. У Баничини је било 456 кућа са 2424 становника (са засеоком Стојачком).[1]

Црква Св. Архангела Гаврила је саграђена 1892. и богато је осликана фрескама, са великим иконостасом. У темељ цркве је уграђен камен од остатака старије цркве, која се налазила у долини потока Маскар испод данашње школе. У близини цркве (на месту старог гробља у долини потока испод школе, крај данашњег фудбалског игралишта) је место где је погинуо Станоје Главаш, обележено спомен плочом, а у црквеној порти је гробница, у којој су смештене његове кости, пренете 20 маја 1920. године. [2]

Основна школа у Баничини је веома леп пример „школе из Буквара“ - типског решења школе, једна од око 120 таквих школа, које је Краљ Александар изградио између два светска рата (оваква школа се налази на сликама у Буквару из педесетих и шездесетих година протеклог века). У близини је и Краљева спомен-чесма, подигнута 1926. године. У црквеној порти је подигнут споменик са око 85 уписаних погинулих бораца у Ослободилачким ратовима 1912. до 1918. године. На сеоском гробљу је споменик посвећен петнаесторици српских војника, погинулих у бици на брду Караула приликом повлачења 1915. године.

Порекло становништва[uredi - уреди | uredi izvor]

Најстарије породице у селу сматрају се Станојевићи, Мијановићи и Благојевићи (Радоњићи). Благојевићи причају да су старином од Соко Бање, да су бежали „преко“ (у Банат) и да их је, при повратку за „Ђоковину“, задржао кнез Милош и овде населио. Веле да је тада овде била алија и пусто и да су у прво време чували стоку кнеза Милоша.

Остале породице досељене и по пореклу се могу овако распоредити: има 7 породица са 55 кућа досељеника непознатог порекла, 33 породице са 161 кучом динарских досељеника, 1 породица са 6 куча косовско-метохиских досељеника, 3 породице са 22 куће моравско-вардарских досељеника, 6 породица са 28 кућа шопских досељеника и 7 породица са 39 кућа тимочко-браничевских досељеника. ([3]

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Баничина живи 940 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (39,9 код мушкараца и 43,6 код жена). У насељу има 332 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,52.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 1843 [4]
1953. 1840
1961. 1755
1971. 1528
1981. 1357
1991. 1288 1211
2002. 1247 1169
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
1.164 99,57%
Црногорци
  
2 0,17%
Мађари
  
1 0,08%
Македонци
  
1 0,08%
непознато
  
0 0,0%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Монографија Подунавске област 1812-1927"НапредакПанчево"(1927)
  2. Подаци су узети из: „Насеља,, Књ.13. (Др. Б. М. Дробњаковић: Јасеница)
  3. "Летопис“ Места Србије и обичаји Марина (Беч 1999).
  4. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  5. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  6. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]