Rusko-japanski rat

Izvor: Wikipedia
Rusko-japanski rat
RUSSOJAPANESEWARIMAGE.jpg
Datum 8. februar 1904. – 5. septembar 1905.
Lokacija Mandžurija, Žuto more
Rezultat Japanska pobeda
Zaraćene strane
Lesser Coat of Arms of Russian Empire.svg
Rusija
Crna Gora
Crna Gora[1]
Merchant flag of Japan (1870).svg
Japan
Snage
500.000 vojnika (?) 300.000 vojnika (?)
Žrtve i gubici
45.000-70.000 vojnika 75.000 vojnika
Bojišta rusko-japanskog rata
Velika Mandžurija, Ruska ili vanjska Mandžurija je obojana svetlocrvenom

Rusko-japanski rat (10. februar 19045. septembar 1905) je bio rat između carske Rusije i Japanskog carstva za prevlast nad Mandžurijom i Korejom. Najveće poprište rata je bila južna Mandžurija, tačnije poluostrva Ljaotung i Mukden u Kini. Pomorski rat se odvijao u Žutom moru i morima oko Koreje i Japana. Rat je započeo Japan zbog njegove namere da anektira Koreju. U financijskom smislu ovo je bio svetski rat pošto je Rusko Carstvo nakon što je potrošilo zalihe novca bilo financirano od Francuske, dok je s druge strane Japan koji nije imao nikakve novćane rezerve bio od prvog do zadnjeg dana financiran od Velike Britanije i SADa.

U ratu sa Japanom koji je usledio ruska vojska je doživela težak poraz. Izgubila je pacifičku i baltičku flotu. Na taj način izmenio se balans snaga u Istočnoj Aziji. Japan je postao nova svetska sila. Porazi su u Rusiji izazvali veliko narodno nezadovoljstvo neefikasnom carskom i autokratskom vlašću. Ti događaji doveli su do ruske revolucije 1905.

Uzroci rusko-japanskog rata[uredi - уреди]

Nakon Mejđi restauracije 1868. u Japanu je nova vlast prekinula sa nekoliko vekova dugom izolacijom Japana. Odlučili su da prihvate zapadne ideje, tehnološke novosti i običaje. Do kraja 19. veka Japan je za relativno kratko vreme izašao iz izolacije i transformisao se u modernu industrijsku državu. Japan je nastojao da ga priznaju jednakim zapadnim silama.

Rusija je bila velika sila i imala je imperijalne ambicije na Istoku. Do kraja 19. veka Rusija je proširila svoju imperiju duž centralne Azije sve do Avganistana i apsorbovala je pri tome lokalne države. Rusija se protezala od Poljske na zapadu do poluostrva Kamčatke na istoku. Sa izgradnjom Transsibirske železnice do Vladivostoka Rusija se nadala da će osigurati i ojačati svoj uticaj i prisustvo u tom području.

Kinesko-japanski rat[uredi - уреди]

Kina je izgubila u ratu sa Japanom, pa je 1895. po sporazumu iz Šimonisekija predala Japanu

Na to su intervenisale tri zapadne sile Rusija, Nemačka i Francuska i prisilile Japan da se odrekne poluostrva Ljaotung. Rusi su 1898. prisilili Kinu da sa njima potpiše ugovor o iznajmljivanju pomorske baze Port Artur na 25 godina. Port Artur je bio jedina ruska luka na toplim morima na obali Pacifika i imala je ogromnu stratešku vrednost. Japan je u međuvremenu pokušao da preuzme Koreju, što dovodi do pakta sa Kinom i Rusijom. Rusija je tada zauzela većinu Mandžurije i severne delove Koreje.

Ito Horibumi je započeo pregovore sa Rusijom. Verovao je da je Japan preslab da joj se suprostavi, tako da je predložio da Rusija uzme Mandžuriju, a da Japanu preda severnu Koreju. Međutim umesto toga Japan je sklopio savez sa Velikom Britanijom 1902. Nameravali su da blokiraju upotrebu ruskih luka Vladivostok i Port Artur, kao što je to Britanija ranije radila tokom Krimskog rata, kada je blokirala luku Sevastopolj. Japan je uz podršku Britanije bio mnogo slobodniji da traži od Rusije što više.

Nakon propasti pregovora sa Rusijom Japan je 31. decembra 1903. poslao Rusiji ultimatum. Japan je Rusiji objavio rat 8. februara 1904. godine. Japan je napao luku Port Artur tri sata pre zvanične objave rata.

Pohod 1904.[uredi - уреди]

Port Artur na jugu Mandžurije bio je utvrđen u najveću rusku pomorsku bazu. Pošto su Japanci nameravali da ratuju protiv Rusa na kopnu najpre su morali da neutrališu rusku flotu u Port Arturu. Po noći 8. februara 1904. japanska flota pod komandom admirala Hejačiro Togoa započela je rat iznenadnim napadom torpednih čamaca na ruske brodove. Teško su oštetili dva ruska broda. Taj napad se pretvorio u bitku kod Port Artura, koja je obuhvatala niz neodlučenih okršaja. Admiral Togo nije mogao da napadne rusku flotu jer je bila zaštićena obalskom artiljerijom, a ruska flota s druge strane nije izlazila iz luke, posebno nakon pogibije admirala Makarova.

Ta bitka omogućila je da se Japanci neometano iskrcaju kraj Inčona u Koreji. Japanci su posle toga zauzeli Seul i ostatak Koreje. Već krajem aprila japanska vojska je bila na reci Jalu spremna da pređe u Mandžuriju. Japanska strategija je bila da brzo zauzmu što je moguće više. Rusi su odlagali akcije da bi dobili dovoljno vremena da im stignu pojačanja transibirskom železnicom. Bitka na reci Jalu 1. maja 1904. bila je prva velika kopnena bitka toga rata. Japanci su nakon neometanog prelaska reke lako savladali ruske snage. S druge strane iskrcali su se i na nekoliko tačaka na mandžurskoj obali i potisnuli rusku vojsku do Port Artura. U tim bitkama Japanci su imali ogromne gubitke napadajući Ruse u dobro utvrđenim rovovima. Rusi, međutim, i pored toga nisu kretali u kontranapade, nego su se bazirali samo na obranu.

Nakon početka rata Japanci su pokušali da spreče Ruse da koriste luku Port Artur. Tako su 13. februara potopili nekoliko parobroda da bi sprečili ulaz u luku. Međutim potopili su ih preduboko. Na sličan način su pokušali isto da učine i početkom maja. Obe strane su postavljale mine na moru. Dotada su mine uglavnom bile odbrambeno sredstvo. Japanska taktika postavljanja mina pokazala se veoma efikasnom kada su 12. aprila potopili dva ruska bojna broda Petropavlovsk i Pobeda. Petropavlovsk je potonuo i na njemu admiral Makarov, koji je bio najefikasniji ruski strateg pomorskog ratovanja. Rusi su brzo naučili japansku taktiku ofanzivnog polaganja mina, pa su dva japanska bojna broda stradala 14. maja 1904. Na brodu Jašimi stradalo je i 450 mornara.

Rusi su u junu bezuspešno pokušali da razbiju japansku blokadu. Japanci su započeli dugu opsadu Port Artura, koji je bio jako dobro utvrđen. Rusi su pokušali proboj 10. avgusta u odlučnoj bici u Žutom moru. Japanci su znali da Rusima dolazi u pomoć još jedna flota, a oni su imali samo jednu flotu. U toj bici ruski komandni brod Carević je direktno pogođen i na njemu admiral Vitgeft. Rusi su se posle toga vratili u luku. Ruska flota je bila ugrožena i od japanske artiljerije oko Port Artura, pa su pokušali da oslabe opsadu, ali nisu uspeli. Posle kopnene bitke kod Ljaojanga u avgustu ruske snage su se povukle do Mukdena (Šenjang). Port Artur je pao 2. januara 1905.

Na moru Rusi su slali baltičku flotu oko Afrike do Azije. Zamalo su izazvali rat sa Velikom Britanijom 21. oktobra 1904. Dok su prolazili kraj Doger benka pucali su na britanske ribarske brodove, jer su smatrali da su to torpedni čamci. Taj događaj je poznatiji kao „Halski incident“.

Bitka kod Mukdena[uredi - уреди]

Nakon pada Port Artura japanska vojska je napredovala severno i ojačavala je položaje južno od Mukdena, koji su držali Rusi. Sa nastupom oštre mandžurijske zime nije bilo okršaja. Obe vojske su kampovale na 100 kilometara fronta.

Ruska Druga armija pod zapovedništvom Oskara Gripenberga je između 25 i 29. januara napala japansko levo krilo i gotovo ga probila. Iznenadili su Japance, ali pošto nije bilo podrške od drugih ruskih jedinica napad je obustavljen. Japanci su znali da moraju uništiti rusku vojsku u Mandžuriji, pre nego što stalna pojačanja, koja su stizala transsibirskom železnicom ne obezbede rusku brojčanu nadmoć.

Bitka kod Mukdena započela je 20. februara 1905. Japanci su napadali i levo i desno krilo ruskih snaga oko Mukdena duž 50 milja fronta. Obe strane su bile dobro ušančene i potpomognute stotinama topova. Nakon određenog vremena ruska odbrambena linija se počela povijati unatrag. Postalo je očito da Japanci nameravaju da okruže Mukden. Rusi su započeli povlačenje, ali brzo je usledio kolaps ruskih redova i povlačenje u neredu. Ruski general Kuropatkin je 10. marta morao da se povuče severno od Mukdena. Ruske jedinice su se raspale kao vojne formacije pri povlačenju ali Japanci to nisu iskoristili da ih potpuno unište. Japanci su sami imali veliki broj gubitaka pa nisu bili u stanju da progone poraženu rusku vojsku.

Pomorske bitke i teški ruski porazi[uredi - уреди]

Bitka kod Cušime[uredi - уреди]

Glavni članak: Bitka kod Cušime

Ruska baltička flota, prozvana Druga pacifička eskadra, je plovila 18.000 milja da bi saznali da je Port Artur pao. To je demoralisalo mornare. Nadali su se da će doći do Vladivostoka. Postojala su tri puta do Vladivostoka, ali prolaz Cušima između Koreje i Japana je bio najkraći.

Japanski admiral Togo je znao da će Baltička flota nastojati da stigne do Vladivostoka. Japanska flota je pred početak rata imala šest bojnih brodova, a tada je imala samo četiri. Ipak imala je brojne krstaše, razarače i torpedne čamce. Ruska Druga pacifička eskadra imala je osam bojnih brodova, brojne krstaše, razarače, sve ukupno 38 brodova.

Japanci su na vreme uočili rusku flotu i ušli sa njom u okršaj u Cušima prolazu 27. maja do 28. maja 1905. Potpuno su uništili rusku flotu. Potopili su joj svih osam bojnih brodova i brojne manje brodove. Rusi su izgubili 5.000 moranara. Japanci su izgubili samo tri torpedna čamca i 116 ljudi. Samo su tri ruska broda doplovila do Vladivostoka.

Bitka u Žutom moru[uredi - уреди]

Glavni članak: Bitka u Žutom moru

Pomorske bitke za Port Artur i Korejsko poluostrvo[uredi - уреди]

Dejstva u Japanskom moru i bitka u Korejskim vratima[uredi - уреди]

Halski incident[uredi - уреди]

Glavni članak: Halski incident

Mirovni sporazum[uredi - уреди]

Poraz je uzdrmao poverenje cara u Rusiji. U Rusiji je 1905. izbila revolucija, dok je s druge strane "maleni" Japan financijski izmoren troškovima rata bez ikakve mogućnosti za potpunu pobedu.

Rusija se odlučila na mirovne pregovore. Pregovore je vodio američki predsednik Teodor Ruzvelt, koji je zbog toga dobio Nobelovu nagradu za mir. Postignut je Sporazum u Portsmutu 1905. u kome je stajalo:

  • Rusija priznaje Japanu da je Koreja u japanskoj sferi interesa
  • Rusija pristaje da napusti Mandžuriju
  • Rusija je prestala iznajmljivati Port Artur
  • južni deo Sahalina Rusija je predala Japanu

Japan je 1910. anektirao Koreju. Rusija je 1952. povratila Sahalin pod svoj suverenitet Sporazumom u San Francisku.

Kasniji sporazumi[uredi - уреди]

  • juli 1905. - Obnova saveza Japana i Velike Britanije koji je proširen tako prvi drugome potvrđuje vlast u Indiji,a drugi prvome vlast u Koreji.
  • 29.7.1905. - SAD i Japan su postigli tajni i nikada potpisani dogovor po kojemu Japan prihvaća vlast SAD nad Filipinima,a s druge strane SAD prihvaća vlast Japana nad Korejom.
  • 17.11.1905. - U skladu s dva ranije navedena sporazuma Japan je preuzeo protektorat nad do tada nezavisnom Korejom koju će anektirati 1910. godine.
  • 1907. - Rusko Carstvo i Velika Britanije su potpisali sporazum kojim nastaje Antanta.
  • 1908. - Koristeći slabost Rusije, Austro-Ugarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu.

Učešće Crne Gore u ratu[uredi - уреди]

Šablon:Bi Crna Gora je bila u prijateljskim odnosima sa Rusijom, a Rusija je izjavila da je Crna Gora istinski i jedini prijatelj Rusije. Nekoliko dana što je Rusija objavila rat Japanu Crna Gora je takođe objavila rat Japanu. Crna Gora je poslala jedan odred vojske na čelu sa Jovanom Lipovcem. U odredu crnogorske vojske najviše se istakao Lekso Saičić koji je ubio najubojitijeg samuraja zbog čega je odlikovan sa nekoliko ruskih odlikovanja.

Učešće Srbije u ratu[uredi - уреди]

Srbija je takođe poslala odred na čelu sa Arsenom Karađorćevićem.

Posledice[uredi - уреди]

Bio je to prvi veliki poraz jedne zapadne sile. Rusija je izgubila dve flote i prestiž u svetu, a ruski poraz na Pacifiku značajno je uticalo i na budućnost Nemačke, koja je planirajući rat sa Francuskom imala veoma oslabljenog saveznika. Rusija je zbog toga poraza započela reformu vojske. Međutim nezadovoljstvo naroda izazvalo je revoluciju 1905. i posejalo seme revolucije 1917.

Japan se nakon ove pobede uvrstio među velike svetske sile i započeo proces japanske dominacije u Kini.

Napomene[uredi - уреди]

  1. Crna Gora je kao ruski saveznik objavila rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske.

Literatura[uredi - уреди]

  • Aleksei Novikov-Priboy. "Tsushima." (An account from a seaman aboard the Ironclad (Battleship) Orel(which was captured at Tsushima). London: George Allen & Unwin Ltd. (1936).
  • Pleshakov, Constantine. "The Tsar's Last Armada: The Epic Voyage to the Battle of Tsushima." ISBN 0-465-05792-6. (2002).
  • Semenov, Vladimir, Capt. "Rasplata (The Reckoning)." London: John Murray, (1910).
  • Semenov, Vladimir, Capt. "The Battle of Tsushima." New York, E.P. Dutton & Co. (1912).
  • Grant, R., Captain, D.S.O. "Before Port Arthur In A Destroyer." (The Personal Diary Of A Japanese Naval Officer-Translated from the Spanish Edition by Captain R. Grant, D.S.O. Rifle Brigade). London: John Murray, Albemarle St. W. (1907).
  • Kowner, Rotem (2006). Historical Dictionary of the Russo-Japanese War. Scarecrow. ISBN 0-8108-4927-5
  • Nish, Ian (1985). The Origins of the Russo-Japanese War. Longman. ISBN 0-582-49114-2
  • Morris, Edmund (2002). Theodore Rex. The Modern Library. ISBN 0-8129-6600-7
  • Saaler, Sven und Inaba Chiharu (Hg.) - Der Russisch-Japanische Krieg 1904/05 im Spiegel deutscher Bilderbogen, Deutsches Institut für Japanstudien Tokyo, (2005).
  • Warner, Denis & Peggy. "The Tide at Sunrise, A History of the Russo-Japanese War 1904-1905." (1975). ISBN 0-7146-5256-3
  • Tomitch, V. M. "Warships of the Imperial Russian Navy." Volume 1, Battleships. (1968).
  • Jukes, Geoffry. "The Russo-Japanese War 1904-1905." Osprey Essential Histories. (2002). ISBN 978-1-84176-446-7
  • Hough, Richard A. "The Fleet That Had To Die." New York, Ballantine Books. (1960).
  • Corbett, Sir Julian. "Maritime Operations In The Russo-Japanese War 1904-1905." (1994) Originally classified, and in two volumnes, ISBN 1-55750-129-7
  • Seager, Robert. "Alfred Thayer Mahan: The Man And His Letters." (1977) ISBN 0-87021-359-8

Spoljašnje veze[uredi - уреди]