Majski prevrat

Izvor: Wikipedia
Scena masakra Aleksandra i Drage.

Majski prevrat je bio državni prevrat u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime se prekinula loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. vijeka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na spoljnopolitičko opredeljenje Srbije, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austro-Ugarsku, a Karađorđevići na Rusiju.

Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je organizacija "Crna ruka" na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti taj dan je 35 godina ranije ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku.

Pozadina[uredi - уреди]

Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe sa Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije i udovice inženjera Svetozara Mašina, i koja je bila starija od njega 12 godina i nije bila plemićkog porekla, što je bilo poželjno za kraljicu. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, takođe nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa spoljnim svetom zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana.

Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine.

Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.

Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austro-Ugarskoj. Na to je oštro protestvovao ruski ministar inostranih poslova grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru.

Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginule je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukunut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Iza toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je kralj novim državnim udarom vratio stari Ustav iz 1901. godine. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.

Zavera[uredi - уреди]

Mladi oficiri su revoltirali zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, koga je ona htela napraviti prestolonaslednikom. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebali biti ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade, koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojini putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna, kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austro Ugarska ne namerava isticati kandidaturu ni jednog od svojih prinčeva, jer je znala očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu koga od svojih prinčeva.

Međutim saznalo se da kandidatura Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslan u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i, oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo naterati na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje, i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog Pevačkog Društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samome dvoru u noći između 28. i 29. maja.

Ubistva[uredi - уреди]

Зграда Конака (десно) где је извршено убиство краља Александра и краљице Драге Обреновић 29. маја 1903.

Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu. U 0:45, kapetan Dragutin Dimitrijević komandovao je polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu 12. puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz 11. puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morala prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković, potonji jugoslovenski premijer, je u tačno 2 sata otvorio zaverenicima dvorska vrata. Traženje kraljevskog para je bezuspešno trajalo blizu dva sata. Za to vreme poginuli su kapetan Jovan Miljković, kraljev ordonans i pukovnik Mihajlo Naumović, ađutant, koji je bio upućen u zaveru. Vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman "-{La trahison}-", okrenut na 80. strani. . Apis je zapazio kako neko beži niz stepenice u dvorište. i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao je za njim, ali ga je dole sačekao jedan gardist i teško ga ranio sa tri metka u grudi.

Nervozni zbog neuspele potrage, skorim svitanjem i nestankom poručnika Dimitrijevića, koji je ranjen ležao u suterenu Dvora, zaverenici su smatrali da je zavera propala. Zato su naredili prvom kraljevom ađutantu, generalu Lazi Petroviću, koji je zarobljen čim su zaverenici ušli u dvor, da im u roku od deset minuta kaže gde su kralj i kraljica, inače će biti ubijen. On je mirno čekao, da istekne taj rok. Kad su u tome, tražeći, naišli ponovo u kraljevsku spavaću sobu, konjički poručnik Velimir Vemić opazio je u zidu jedno udubljenje kao za ključ od tajnih vrata. Kralj i kraljica bili su tu sakriveni. I tek pošto su se, na poziv da izađu, oni pojavili, artiljerijski kapetan Mihajlo Ristić Uča (poznat u četničkoj akciji pod imenom Đervinac) je ispalio na njih sve metke iz svoga revolvera, za njim Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Kralj je pao mrtav još od prvog metka. Odmah zatim ubijen je i general Laza Petrović. Tela kralja i kraljice su bačena preko prozora. Iste noći ubijena su kraljičina braća Nikodije i Nikola Ljunjevice od vojnika, kojima je komandirao potporučnik Vojislav Tankosić; predsednik vlade đeneral Cincar-Marković i ministar vojni đeneral Milovan Pavlović ubijeni su kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velja Todorović, koji je isto tako trebao biti ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922.

Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala je Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.

Posledice[uredi - уреди]

Vojnički duh imaće tako jak uticaj u zemlji, da će Srbija vrlo lako biti uvučena u ratne i osvajačke avanture, i mi ćemo može biti videti da će ideje o Velikoj Srbiji prouzrokovati među balkanskim narodima takav ustanak, koji će velike sile teškom mukom moći da uguše od straha da ne izazovu svetski rat.[1]
 
Bertha von Suttner, nobelovka i pacifista, o majskom prevratu

U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, budući vojvoda Živojin Mišić je 1904. penzionisan.

Reagujući na atentat Rusija i Austro-Ugarska su izrazili najoštriji protest zbog "mučkog ubistva". Velika Britanija i Holandija su povukli svoje ambasadore iz Srbije, efektivno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz adekvatne premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za njihov zločin.

Svetska štampa je u glavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa (Gardijan) pisala da su ovakvim ponašanjem Srbi "pokazali da su gori od Arnauta". Ni ostali u glavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira.

Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se konfrontira sa "Crnom rukom", koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljnoj politici, između Srbije i Austro-Ugarske se vodio Carinski rat ili "Svinjski rat", iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi Crne ruke će snabneti oružjem članove organizacije Mlada Bosna, koji će 28. juna 1914. izvršiti atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što će Austro-Ugarska iskoristiti kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Dragiša Vasić, Devetsto Treća. Majski prevrat (1925). (Miomir Milenović)

Izvori[uredi - уреди]