La traviata

Izvor: Wikipedia


La traviata
La traviata u režiji Jean-Pierre Ponnellea godine 1980. u Opéra national du Rhin sa Catherine Malfitano (u ulozi Violette)
La traviata u režiji Jean-Pierre Ponnellea godine 1980. u Opéra national du Rhin sa Catherine Malfitano (u ulozi Violette)

Muzika Giuseppe Verdi
Libreto Francesco Maria Piave
Broj činova 3
Datum pisanja novembar 1852 - 6. mart 1853
Originalna verzija
Jezik Italien
Premijera 6. mart 1853
Teatro La Fenice, Venecija Lombardsko-venetsko Kraljevstvo
Znamenite izvedbe

6. maj 1854: Teatro San Benedetto, Venecija, trijumfalna rehabilutacija nakon neuspjeha premijere
28. maj 1955: Teatro alla Scala, Milano, ul. Maria Callas

Glavni likovi
  • Violetta Valéry (sopran)
  • Flora Bervoix, njena prijateljica (mezzo-sopran)
  • Annina, sobarica Violette (sopran)
  • Alfredo Germont (tenor)
  • Giorgio Germont, njegov sin (bariton)
  • Gastone, vikont de Letorières (tenor)
  • Baron Duphol, zaštitnik Violette (bariton)
  • Markiz d’Obigny, prijetelj Flore (bas)
  • Doktor Grenvil (bas)
  • Giuseppe, sluga Violette (tenor)
  • Sluga Flore (bas)
  • Povjerenik (bas)
  • Prijatelji Violette i Flore, susjedi, maškare (zbor)
Znamenite arije
  • Brindisi « Libiamo ne' lieti calici » (Alfredo, Violetta) – I čin
  • Duet « Un dì, felice, eterea » (Alfredo, Violetta) - I čin
  • Arijska scena « È strano... Ah fors'è lui... » (Violetta) - I čin
  • Arija « De' miei bollenti spiriti » (Alfredo) - II čin
  • Arija « Pura siccome un angelo » (Germont) - II činI
  • Duet « Un di quando le veneri... Dite alla giovine » (Germont, Violetta) - II čin
  • Arija « Di Provenza il mar » (Germont) - II čin
  • Zbor ciganki « Noi siamo zingarelle » - II čin
  • Zbor matadaora « Di Madride noi siami mattadori » - II čin
  • Arija « Addio del passato » (Violetta) - III čin
  • Duet « Parigi, o cara » (Violetta, Alfredo) - III čin
  • Duet « Gran Dio, morir si giovine » (Violetta, Alfredo) - III čin

Travijata (it. La Traviata) je opera u tri čina italijanskog kompozitora Đuzepa Verdija. Libreto je napisao Frančesko Marija Pjave prema drami Dama s kamelijama (fr. La dame aux camélias) Aleksandra Dime. Premijera je održana 6. marta 1853, u Teatro la Feniče (it. Teatro la Fenice) u Veneciji.

Ime „travijata“ bukvalno znači „žena koja je zalutala“, ili figurativnije „ona koja je posrnula“, što je alegorija na palog anđela, Satanu.

Opera je smesta postala veoma popularna i nalazi se na standardnom operskom repertoaru. U SAD se nalazi na spisku dvadeset opera koje se najviše izvode - tačnije, na trećem mestu, odmah iza Madam Baterflaj i Boema.

Lica[uredi - уреди]

  • Violeta Valeri, pariska kurtizana, sopran.
  • Flora Bervoa, njena prijateljica, sopran.
  • Alfred Žermon, mladić zaljubljen u Violetu, tenor.
  • Žorž Žermon, njegov otac, bariton.
  • Gaston, Vikont od Letorjera, Alfredov prijatelj, tenor.
  • Baron Dufol, Violetin zaštitnik, bariton.
  • Markiz d'Obinji, Florin prijatelj, bas.
  • Doktor Granvil, bas.
  • Anina, Violetina služavka, mecosopran.
  • Đuzepe, Violetin sluga, tenor.
  • Sluga kod Flore, bariton.
  • Prijatelji i sluge Violete i Flore, maske (hor).

Sinopsis[uredi - уреди]

Radnja se odvija u Parizu i okolini, prema Diminoj drami oko 1700. godine, ali se najčešće postavlja (prema Verdijevoj zamisli) u vreme praizvedbe, odnosno, sredinom 19. veka.

Čin prvi[uredi - уреди]

Salon u Violetinoj kući u Parizu. Violeta je organizovala zabavu da proslavi svoj povratak u društvo nakon kratkog, ali intenzivnog napada tuberkuloze. Među gostima su i njeni dugogodišnji prijatelji, a Gaston predstavlja svog prijatelja koji je zaljubljen u nju i koji je svaki dan dolazio da pita za njeno zdravlje dok je bila bolesna. Ona mu se podsmeva, ali i baronu Dufolu koji se nije interesovao za nju. On odgovara da je zna tek godinu dana, a Violeta mu se podsmeva jer je Alfred „zna tek nekoliko minuta“.

Prijatelji pozivaju barona da nazdravi, ali on odbija, pa izbor pada na Alfreda. On nazdravlja lepoj Violeti i ističe da je ljubav najbitnija stvar na svetu, dok Violeta kaže da je to radost i zabava. Najednom, Violeti pozli i ona goste pošalje u drugu salu na igru dok ona dođe sebi. Alfred dolazi i izjavljuje Violeti ljubav. Ona ga odvraća od toga, jer misli da je nesposobna da voli i da njemu, poštenom mladiću, ne priliči da bude sa jednom kurtizanom. Ipak, daje Alfredu cvet kamelije i kaže mu da ga donese kada svene. Alfred srećan odlazi, a i gosti napuštaju zabavu jer već sviće. Violeta ostaje sama i čudi se kakva se to osećanja bude u njoj. Ona odbacuje ljubav kao ludost i veliča radost i zabavu, ali joj se stalno vraćaju Alfredove reči da je „ljubav samo bilo svemira“.

Čin drugi[uredi - уреди]

Scena prva[uredi - уреди]

Seosko imanje kraj Pariza. Alfred i Violeta su već tri meseca zajedno i napustili su vrevu Pariza da uživaju u samoći i ljubavi. Ipak, Alfred otkriva da Violeta tajno rasprodaje svoju imovinu da bi Alfredu pružila raskošni život koji zaslužuje i on postiđen odlazi za Pariz da podigne svoj novac iz banke.

U kuću dolazi Alfredov otac, Žorž, koji od Violete traži ogromnu žrtvu: da napusti Alfreda jer njena loša reputacija donosi sramotu njegovoj porodici i njegovoj kćeri, koja neće moći da se uda zbog toga. Violeta je očajna i preklinje Žorža da je ne tera na to, jer je tek pronašla pravu ljubav i ako ostane bez nje, umreće. Ipak, ona pristaje. Žorž odlazi, a Violeta piše oproštajno pismo Alfredu, u kojem ne navodi pravi razlog odlaska. Ona odlazi u Pariz da pokuša da zaboravi Alfreda, ali on kreće za njom da se sveti uprkos očevim molbama.

Scena druga[uredi - уреди]

Zabava-maskenbal kod Flore. Razlaz Violete i Alfreda glavna je tema ogovaranja. Violeta dolazi u pratnji barona Dufola, a i Alfred je tu. On misli da ga je Violeta napustila zbog barona i on mu besno prebacuje u igri kartama. U nameri da zaštiti Alfreda od baronovog besa ona ga nagovara da ode. Skriva od njega pravi razlog što ga je ostavila i laže da je zbog ljubavi prema baronu. On je pred svima optužuje da je bila sa njim samo iz koristi i poziva sve da mu budu svedoci da joj on plaća za njene usluge. Baca joj u lice novac koje je osvojio u kartama. Svi su ogorčeni njegovim postupkom i osuđuju ga, baron ga izaziva na dvoboj, a pojavljuje se i Žorž Žermon koji govori da je nedostojan onaj koji „čak i u besu povredi ženu“. Violeta Alfreda moli da joj oprosti i da će jednom znati kakvu žrtvu ona čini i tada će sve shvatiti.

Čin treći[uredi - уреди]

Violetina spavaća soba. Teško bolesna od tuberkuloze, Violeta je sama i napuštena od sviju. Kraj nje je samo Anina. Dolazi doktor Granvil i ubeđuje je da će ozdraviti, ali ona zna da to nije istina. Dobija pismo od Žorža Žermona, koji poručuje da je baron ranjen, a da je Alfred u bekstvu. On joj obećava da će mu sve reći i da je čeka bolja budućnost. Ona je očajna, u strahu da će umreti sama, da na grob jedne posrnule žene niko neće staviti ni cvet. No, Alfred se pojavljuje i, pošto mu je otac sve objasnio, oprašta joj. Violeta i Alfred govore o novom životu koji ih čeka. Ali, za Violetu je kasno i ona umire na rukama voljenog Alfreda.

Poznate muzičke numere[uredi - уреди]

  • Zdravica „Pijmo, nek' pesma nam bude u duši“ (it. Libiamo ne'lieti calici), prvi čin.
  • Violetina arija „Oh, možda je on“ (it. Ah! Fors'e lui), prvi čin.
  • Alfredova arija „Kad nisam kraj nje“(it. Lunge da lei), drugi čin.
  • Žoržova arija „Zar ti više nije drag“ (it. Di Provenza il mare, il suol), drugi čin.
  • Igra andalužanki i matadora, drugi čin.
  • „Pozvah ga ja da dođe“ (it. Invitato qui seguirmi), finale drugog čina.
  • Violetina arija „Zbogom, dani prošli“ (it. Addio del passato), treći čin.

Vanjske veze[uredi - уреди]