Evanđelje istine

Izvor: Wikipedia

Evanđelje istine (Evangelium veritatis) je hrišćanski apokrifni spis pronađen u Nag Hamadiju 1945. godine. Procenjuje se da je nastao sredinom 2. veka (između 140. i 180. godine). Tekst odražava hrišćansko gnostičko učenje, a neki smatraju da ga je pisao sam Valentin.[1]

Ovo delo spominje Irinej Lionski u svom spisu Protiv jeresi [2], što je do pronalaska spisa u 20. veku, bio jedini spomen njegovog postojanja. Irenej prenosi da su se valentinovci služili Evanđeljem istine. Mnogi naučnici misle da je tekst pronađen u Nag Hammadiju isti s onim koji spominje Irenej.[3]

Nastanak[uredi - уреди]

Šagi-Bunić smatra da je morao nastati rano, negdje oko g. 120. Daniélou drži da se redaktor služio nekim ranijim judeokršćanskim tekstom koji mora potjecati iz kraja 1. veka. Quispel je sklon pripisati spis samome Valentinu, ali s time da bi potjecao iz vremena kad Valentin još nije bio raskinuo s Crkvom.[3]

Sadržaj[uredi - уреди]

Jevanđelje istine pripoveda o tužnom stanju čoveka, odeljenog od “Oca istine”. I o beskrajno blagom Isusu, koji je došao ljudima objaviti znanje o Ocu i osloboditi svet vladavine zablude.

Opisujući Hristovu muku, Evanđelje istine kaže da je Isus bio »prikovan za drvo«, »ubijen«. [4] Primenjujući uobičajenu hrišćansku metaforu, autor vidi raspetog Isusa kao plod na drvetu, nov »plod drveta znanja«, koje rađa život, ne smrt:

... prikovan za drvo; on je postao plod znanja Oca, koji, međutim, nije postao destruktivan, jer je pojeden, već je onima što su ga pojeli doneo radost zbog otkrića. Jer on ih je otkrio u sebi, i oni su otkrili njega u sebi...


Nasuprot katolicima koji Hristovu smrt tumače kao žrtvu kojom se čovečanstvo iskupljuje za krivicu i greh, ovo evanđelje vidi raspeće kao priliku za otkrivanje čovekovog unutarnjeg božanskog ja.[5] Evanđelje Istine daje dirljiv opis Hristove smrti:

... milosrdni, verni Isus, strpljivo je podnosio patnje ... jer on je znao da je njegova smrt život za mnoge ... On je prikovan za drvo ... On se spušta ka smrti mada ga večni život obujmljuje. Pošto je sa sebe skinuo uništive dronjke on oblači neuništivost ... [6]


Evanđelje Istine uzrok ljudskog straha i greha pronalazi u neznanju:

Neznanje je donelo teskobu i strah. A teskoba se zgusnula kao magla, tako da niko nije mogao da vidi. Zbog toga je greška moćna.[7]


Usled neznanja ljudi žive u zaboravu, rečeno savremenim jezikom, besvesno.[5] Budući nesvesni sopstvenog ja, oni »nemaju korena«.[8] Evanđelje Istine opisuje takvo postojanje kao košmar. Oni koji tako žive doživljuju »strah, zbrku i nestabilnost, sumnju i podeljenost« jer su uhvaćeni u »mnoge iluzije«.[9] Tako, usled neznanja, oni žive u "košmarnom snu":

Kao u košmarnom snu, oni nekud jure ili iznureni nekud beže, zadaju i primaju udarce, padaju s visina, lete vazduhom bez krila. Izgleda im kao da su u smrtnoj opasnosti iako ih niko ne goni, ili ubijaju svoje susede, okaljavši se njihovom krvlju. I sve dok se iz ove pometnje ne probude, oni ne vide ništa osim svoje uobrazilje. Oni koji odbace od sebe neznanje, ne drže više do sna, već ih ostavljaju kao snove u noći. Njima je osvit spoznaja Oca. Jer svako u neznanju postupa kao u snu a sticanjem znanja se budi. Blago onome ko dođe sebi i probudi se.[10]


Onaj ko ostane u neznanju »živi u manjkavosti«, a manjkavost nestaje u ispunjenju znanjem:

Kad čovek dođe do znanja, njegovo neznanje nestaje samo od sebe; kao što tama nestaje kad se svetlost pojavi, tako isto manjkavost nestaje u ispunjenju.[11]


Stoga je potrebno steći znanje da bi saznali "odakle dolazimo i kuda idemo":

Ako neko ima znanje, prima ono što mu pripada, i privlači to sebi ... Ko god je predodređen da ima znanje, na taj način saznaje odakle dolazi i kuda ide.[12]


Evanđelje Istine, izražava to u metafori: svako mora primiti »sopstveno ime« — odnosno, svoj pravi identitet. Oni koji su »sinovi unutrašnjeg znanja« [13] stiču moć da izgovaraju sopstvena imena. Spis se obraća njima:

Kažite onda iz srca da ste savršen dan i da u vama boravi svetlost koja se ne gasi ... Brinite se o sebi; nemojte se brinuti o stvarima koje ste odbacili od sebe.[14]


Analiza[uredi - уреди]

Spis nije evanđelje u smislu književnog roda, nego propovijed, a naslov je nastao iz početnih riječi spisa. Pisac poznaje sve novozavjetne spise, pa je djelo značajno za povijest novozavjetnog kanona.[3]

Teologija spisa je judeo-kršćanska, s prijelazom na gnosticizam.[15].

Izvori[uredi - уреди]

  1. Knjižnica Nag Hammadi, Prvo hrvatsko izdanje, Biblioteka Svjetlost, Predgovor Harold W. Attridge i George W. MacRae
  2. Adversus Haereses, 3.11.9
  3. 3.0 3.1 3.2 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  4. Jevandelje istine 18.24—20.6, u: NHL 38—39.
  5. 5.0 5.1 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  6. Jevandelje istine 20.10—32, u: NHL 39
  7. Jevanđelje istine 17.10—16, u: NHL 38.
  8. Ibid., 28.16—17, u: NHL 42.
  9. Ibid., 29.2—6, u: NHL 43.
  10. Ibid., 29.8—30.12, u: NHL 43.
  11. Ibid., 24.32—25.3, u: NHL 41.
  12. Jevanđelje istine 21.11—22.15, u: NHL 40.
  13. Jevanđelje istine 32.38—39, u: NHL 44.
  14. Ibid., 32.31—33.14, u: NHL 44.
  15. J. DANIELOU, Nuova storia della Chiesa, I, str. 210—213

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom: