Draga Obrenović

Izvor: Wikipedia
Draga Obrenović

Draga Obrenović, (Gornji Milanovac 23. septembar, 1864 - Beograd 30. maj, 1903), devojačko Lunjevica, je bila kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i bila je dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa suprugom tokom Majskog prevrata 30. maja 1903.

Biografija[uredi - уреди]

Mladost[uredi - уреди]

Draga Lunjevica je rođena 23. septembra 1867. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelije Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Deda joj je bio Nikola Milićević Lunjevica, prijatelj Miloša Obrenovića. Pored Drage, Anđelija i Panta su u braku imali još sinove Nikodija i Nikolu i ćerke Hristinu, Vojku i Anu.

U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovu školu je završila u Beogradu, zatim i "Cermankin zavod", odnosno "Ženski zavod". Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga se počela baviti pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala.

U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti, koji je od Drage bio stariji tri godine. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je potpuno daleko od Popovića.

Prva Dragina udaja[uredi - уреди]

Draga Mašin u mlađim danima

Za vreme svog boravka u Beogradu, dok je još stanovala u predgrađu Zemuna, dogodila joj se teška nesreća. Jednom se vraćala po poledici, okliznula se i nezgodno pala. Kasnije je ustanovila da ne može da rađa. Ovu svoju tajnu je dugo brižljivo skrivala, nadajući se da će se pronaći lek za to. Jedino je to rekla kraljici Nataliji Obrenović za vreme svog boravka u Bijaricu, a ova je to iskoristila da u pismima savetuje svog sina da nipošto ne sme da uzme ženu koja je nerotkinja.

Čim je napunila šesnaestu godinu, roditelji su počeli da je spremaju za udaju. Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin će kasnije biti jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme biće i načelnik generalštaba srpske vojske. Draga Mašin je rekla Bogdanu Popoviću da će se zbog roditljeske prisile udati za Svetozara, ali da tu nema ljubavi, već samo koristi. Tako su se rastali u Beogradu.

Svetozar i Draga su se venčali avgusta 1883. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu. Draga je često je odlazila na dvor kralja Milana Obrenovića, koji je bio odličan prijatelj Svetozara Mašina. U braku sa Svetozarom Mašinom živela je tri godine, a zatim je postala udovica. Nasledila je njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata.

Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da piše romane i pripovetke. Prevela je roman "Mačije oko". Stanovala je u Svetozarevom državnom stanu u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli, kada se vratila u Beograd. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrli su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. U Beogradu je bila urednica u časopisu "Domaćica", i član srpskog novinarskog društva.

Zbog teškog materijalnog stanja, Draga Mašin je pokušala da se uda za jednog francuskog inženjera, ali bezuspešno.

Na službi kod Natalije Obrenović[uredi - уреди]

Draga Mašin kao udovica

Po razvodu kralja Milana sa kraljicom Natalijom Obrenović 1888. godine, kraljica je kupila dvorac "Sašino" u banjskom lečilištu Bijaric u Francuskoj, koji je dobio ime po njenom jedinom sinu Aleksandru Obrenoviću. Kraljica Natalija je na put pozvala i Dragu Mašin, da joj bude pratnja i dvorska gospođica. Putovale su zajedno vozom u Rusiju, u posetu carskoj porodici Romanov i najzad stigle u banjsko lečilište, na Atlantiku. U Bijaricu je Draga odlazila sa Natalijom na svečanosti, na prijeme i starala se za njenu garderobu, šminku i kozmetiku.

Mladi kralj Aleksandar je stigao u martu 1895. godine u Bijaric. Za to vreme, Draga se starala o uređenju i održavanju kupališne plaže u Bijaricu. Ljubav Drage i Aleksandra se rodila baš na tom mestu, kada je po navodima hroničara, Draga spasila budućeg kralja da se ne udavi. U Bijaricu su počeli da se dopisuju, da se viđaju i izlaze zajedno. Kraljica Natalija se tome nije protivila jer je želela svog sina da spremi za moguću ženidbu sa nekom princezom visokog ranga. Međutim, između njih se rodila istinska ljubav, mnogo jača nego što su to Natalija i Milan mislili. Aleksandar je zamolio Nataliju da ga ostavi samog sa Dragom i da se vrati u Beograd, što je kraljica Natalija i učinila. U početku niko nije imao protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji. Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd.

Venčanje Aleksandra i Drage[uredi - уреди]

Datoteka:Aleksandar i Draga.jpg
Venčana fotografija kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović

U vreme dok je kralj Milan još uvek imao uticaja u zemlji, oformljena je nova vlada na čelu sa dr Vladanom Đorđevićem. Prvo pitanje koje je Đorđević postavio ministrima bilo je pronalaženje dostojne žene mladome kralju. Kralj Milan je predložio da to bude nemačka princeza Šamburg Lipe, ćerka njegovog velikog prijatelja. U Beogradu se već tada znalo za ljubav Aleksandra i Drage. Draga Mašin je često pozivana na svaki važan prijem. Svi su tada hvalili njenu taktičnost, otmenost, lepotu, pamet i suzdržanost. Kralj Milan je predao presto svome sinu Aleksandru i jedno vreme ostao u Srbiji.

Čitavu Srbiju je uzbunila vest koju je saopštio kralj Aleksandar 8. jula 1900. da je isprosio ruku Drage Lunjevice-Mašin, unuke Nikole Lunjevice, borca u ratovima za oslobođenje Srbije. Patrijarhalni Beograd tada nije bio spreman da prihvati za novu kraljicu ženu koja je dvanaest godina starija od kralja, uz to i udovica. Naročito su se ovome oštro suprostavili ministar policije Đorđe Genčić, koji je odmah iz policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima, a iz Rusije se javila kraljica Natalija Obrenović, oštro govoreći protiv Drage da je bila bludnica i da je nerotkinja.

Ženidbi se naročito suprostavio bivši kralj Milan, koji je u znak protesta napustio Srbiju i otputovao za Bukurešt, pa za Beč, gde je naredne godine i umro. Kralj se potpuno okrenuo protiv oca, pa je čak pomilovao i radikale, koji su ležali na robiji zbog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana. Kralj Aleksandar je zakazao venčanje sa Dragom Mašin za 23. jul 1900. i pozvao sve dobronamerne građana da vide za kraljicu pravu Srpkinju, označivši novu politike da se srpski vladari žene Srpkinjama, a ne više inostranim princezama. Vlada je zbog ove kraljeve odluke podnela ostavke, a ministar inostranih poslova Andra Đorđević je otišao kod beogradskog mitropolita da ga moli da ne da blagoslov mladom kralju. Za to vreme Draga Mašin je bila predmet čaršijskih ogovaranja.

Mladi Kralj je otišao kod beogradskog mitropolita da moli blagoslov jer se ženi pravom Srpkinjom, na šta ga je mitropolit odbio. Kralj je zapretio adbikacijom i odlaskom sa Dragom u Bijaric i prepuštanju zemlje bez kralja. Mitropolit je pristao i sve je dogovoreno za venčanje kraljevskog para u Beogradu. Još radosnije vest za Aleksandra je bila vest da će kum na venčanju biti sam do ruski car Nikolaj II Romanov.

Na dan venčanja, pred kućom Drage Mašin pojavili su se hiljade građana, koji su nosili njene slike i klicali joj. Povorka je krenula prema Sabornoj crkvi, gde se trebao obaviti čin venčanja. Sveštenici su od ranog jutra iznosili ikone, kandila i sveće. Kralj Aleksandar se pojavio tog jutra na venčanju u vojnoj uniformi, sa epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin u venčanici od bele čipke sa brilijantskom dijademom na glavi. U crkvi su čin venčanja obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Počasnu pratnju su činili oficiri srpske vojske, među njima i Dragutin Dimitrijević Apis, sa činom kapetana. Posle obavljenog venčanja, po izlazu iz crkve, narod je uzvikivao: „Živeo Kralj! Živela Kraljica Draga!“

Kralj je održao svečani govor gde je rekao da se od danas prekidaju bliske veze koje je bivši kralj Milan činio sa Austro-Ugarskom i da se Srbija okreće miru i blagostanju. Međutim, kraljica Natalija se javno u pismu odrekla svoga sina i zažalila je što ga je rodila, a kralj Milan se javio iz Beča i poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju kojom vlada njegov sin i žena koja je deset godina starija od njega. Uveče, posle venčanja, održana je svečanost u Dvoru i napravljen je počasni bal, a jedno kolo koje je tada odigrano, po želji kralja Aleksandra, nazvano je „Kolo Kraljice Drage“.

Kraljica Draga Obrenović[uredi - уреди]

Kraljica Draga.jpg

Nije prošlo ni godinu dana od venčanja kraljevskog para, a već 8. maja 1901. Kralj Aleksandar je saopštio da je kraljica Draga trudna i da će Srbija da dobije potomka Obrenovića. Pre samog objavljivanja, Draga se nalazila u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, kada je stigao doktor Kole iz Pariza i saopštio joj da je u blagoslovenom stanju. Kao prvu akciju za ovu radosnu vest, kralj Aleksandar je pomilovao sve političke zatvorenike, naročito radikale i one koji su se protivili njegovoj ženidbi. Tako su tada na slobodu pušteni Nikola Pašić, Đorđe Genčić i mnogi drugi. Kralj je u čast kraljičine trudnoće priredio besplatni bal gde su se sakupili 800 gostiju. Kraljica Draga se pojavila u svečanoj ampir haljini i pozdravila sve prisutne i dobronamerne ljude koji su došli i rekla je da se radi održavanja trudnoće nalazi u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, da malo jede, da se malo kreće i da po ceo dan čita i piše. Draga je baš tada započela da piše svoje autobiografsko delo „Ja Draga“, koju su posle njene smrti odneli zaverenici sa sobom.

Kum Nikolaj Romanov je u znak dobrih vesti iz Srbije kupio i poslao za Srbiju zlatnu kolevku za budućeg naslednika. U čitavoj radosti oko kraljičine trudnoće, kralj je dobio vest da je njegov otac umro u Beču. Kraljicu Dragu je pogodilo to što je želeo da bude sahranjen izvan Srbije, jer je bio ljut na nju i kralja. Kralj Aleksandar je poslao svoje izaslanike na sahranu, a u pomen svoga oca održao je molevstvije za pokoj duše u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde se u crnini pojavila i Draga. Međutim, sve snove o nasledniku je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom, po nagovoru kraljice Natalije, u Srbiju poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je došao u maju 1901. u Smederevo i pregledao Dragu. Nalaz je bio da trudnoće nema, niti je ikada i bilo. Ovakva vest je zaprepastila Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni prekinuli trudnoću.

Kao znak pažnje prema svojoj ženi, on je izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana od 23. maja zove "Konjički puk kraljice Drage." Kralj se morao pomiriti sa odlukom da trudnoće nije bilo i zajedno sa Dragom se vratio u Beograd. Otada je ličnost kraljice Drage bila srozana u narodu.

Kraljica se sa Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru, gde je jednu sobu uredila po svome ukusu i naručila mnoštvo stvari iz Francuske i Švajcarske. Imala je svoju pratnju, spremačicu, krojačicu i dizajnerku i često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala dečijem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru. Uz to, veoma je cenila Branislava Nušića i postavila ga za upravnika Narodnog pozorišta, a Jovanu Skerliću je plaćala studiranje u Ženevi. Pored toga, kraljica Draga je finansirala Zmajev Neven i spomenik Vojislavu Iliću.

Fotografija Kraljice Drage iz 1902. godine

U to vreme, kralj je bio zauzet političkim problemima u zemlji. Stalno je donosio Ustave, da bi ih preko noći obarao. Menjao je vlade prema svom nahođenju. Pored oficirske zavere, koja se tada javila u glavama mladih oficira zbog srozavanja zemlje minulim događajima, prvi otvoreni protest protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodio se 23. marta 1902. kada su na ulice izašli socijalisti predvođeni Dimitrijem Tucovićem i Ljubomirom Jovanovićem, jer im je vlada Dimitrija Cincar-Markovića zabranila marksistički skup. Demonstranti su krenuli prema Terazijama, u nameri da se stignu do Kraljevskog dvora. Tu je došlo do sukoba sa žandarmerijom, gde su dva protestanta stradala.

Kraljica Draga je počinjala da sve više bude nezadovoljna. Predložila je da se povuče iz kraljevog života i da se on oženi ženom koja može da mu rodi naslednika, ali ju je kralj odvratio od takvih predloga i tražio da ostane s njim.

Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović[uredi - уреди]

Glavni članak: Majski prevrat
Kralj Aleksandar i Kraljica Draga na razglednici u Srbiji 1903. godine

Narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija da još više ubrza izvođenje atentata. Povod za završetak odlaganja je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenicima se priključio i pukovnik Aleksandar Mašin. Kao dan za početak akcije određena je noć između 29. i 30. maja 1903, jer se tada u Dvoru nalazila zaverenička grupa na dužnostima. Te večeri, kralj i kraljica su se vratili sa večere kod kraljičine rodbine i otšli na spavanje. Zaverenička akcija je počela tačno deset minuta posle ponoći. Zahvaljujući zaverenicima u Dvoru, oficiri su brzo uleteli u sobu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „-{La trahison}-“, okrenut na 80. strani.

Oficiri su pretražili celu sobu, otvarali ormane i prevrtali stvari, ali nisu uspeli da pronađi kralja i kraljicu. Pre samog čina pronalaženja skrivenog kraljevskog para, oficiri su zarobili Draginu braću, potporučnike Nikolu i Nikodija Lunjevicu i odveli ih u mesnu komandu grada, gde ih je po naređenju pukovnika Mašina, izveo u jedno dvorište potporučnik Voja Tankosić i streljao. Dragine sestre Ana, Vojka i Hristina su otpremljene na železničku stanicu i poslate za Minhen.

Posle većih natezanja, zaverenici su doveli kraljevog ađutanta Lazu Petrovića da otkrije gde su se kralj i kraljica sakrili. Tada su se u kraljevskoj sobi nalazili pored Petrovića i poručnik Đorđe Ristić, potporučnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Potporučnik Vemić je pronašao zarez na jednim vratima i uzvuknuo: „Sekiru!“ „Evo vrata!“ Konačno su se pojavili iza skrivenih vrata kralj i kraljica u belim pidžamama, vidno uplašeni i pripijeni jedno uz drugo.

Nišlija, kapetan Mihailo Ristić bio je taj koji je usmrtio kralja, pa kraljicu, koja se na prvi pucanj bacila da svojim telom zaštiti kralja. Potom su i ostali zaverenici pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela, a onda su ih bacili kroz prozor u dvorište, odakle su ih odvukli u obližnju prizemnu sobu, gde su pripremljeni za sahranu, koja je obavljena iduće noći, u Markovoj crkvi. U trenutku kad se ovaj atentat desio, bilo je tačno 3:50 minuta izjutra.

Tela kralja i kraljice su stavljena u limene kovčege i pod najvećom tajnošću prevezena kočijama ka starom beogradskom groblju. Kočije su stigle iza ponoći u crkvi Svetog Marka, opkoljena vojnicima. Činu sahranjivanja su prisustvovala dvojica zaverenika. Kovčezi su spušteni, jedan pored drugog, u grobnicu kraljeve babe Anke Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula u Košutnjaku 29. maja 1868. Nakon nemačkog zauzeća Beograda u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1915, Makenzenovi vojnici su podigli spomenik nad njihovom grobnicom, obeležili ga, ali je on posle rata bio uklonjen.

Zanimljivosti[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Dragiša Vasić, Devetsto treća, Beograd, 1920.
  • Dragana Bukumirović, Draga Mašin, Beograd, 2000.
  • Ljubiša Jocić, Draga Mašin, Novi Sad 1961.