Ćelije ubice

Izvor: Wikipedia

Ćelije ubice ili NK ćelije (eng. Natural killer cells) su posebna grupa limfocita koji imaju ulogu u odbrani organizma protiv virusa i tumorskih ćelija. Ćelije ubice ne spadaju ni u B ni u T limfocite već pripadaju nespecifičnom imunitetu.[1]

Izgled i građa[uredi - уреди]

Ćelije ubice su krupne mononukleusne ćelije sa velikim brojem granula u citoplazmi. Na njihovoj membrani se ne nalazi T ćelijski receptor, ćelijski marker limfocita CD3 (eng. CD3), niti membranski imunoglobulini B limfocita (receptor B limfocita). U citoplazmatskim granulama nalaze se razne citotoksične supstance: perforini, granzimi, granulozini itd. Perforini stvaraju otvore u membrani ciljnih ćelija, dok granzimi i druge supstance mogu da liziraju ćelije ili da izazovu njihovu apoptozu. Granulozini imaju i antibiotsko dejstvo tj. mogu eliminisati mikroorganizme unutar zaraženih ćelija. Najviše su zastupljene u krvi i slezini. Ove ćelije poseduju osobinu da bez dodatne aktivacije (čak i u laboratorijskim uslovima) bijaju druge ćelije po čemu su dobile i svoje ime. Od ćelijskih markera ispoljavaju CD16 i CD56 molekule (eng. CD56, eng. CD16;eng. CD-cluster of diferentiation), po čemu se mogu identifikovati.

Mehanizam dejstva[uredi - уреди]

NK ćelije prepoznaju ćelije zarežene virusima i tumorske ćelije putem prepoznavanja anomalija na njihovoj ćelijskoj membrani, a zatim se za njih vezuju i ubijaju ih. Aktivnost ćelija ubica se reguliše preko aktivirajućih i inhibišućih signala.[2] Ukoliko NK ćelije prepoznaju normalne molekule I klase glavnog histokompatimiblnog sistema (GHK) (eng. MHC-major histocompatibility complex), koje ispoljava većina ćelija organizma (sve ćelije koje sadrže jedro i trobociti), ne dolazi do njihove aktivacije tj. inhibišu se. Tumorske ćelije i ćelije zaražene virusima putem molekula I klase GHK „prezentuju “ strane, virusne antigene (ili izmenjene sopstvene antigene), što dovodi do aktivacije NK ćelija i liziranja zaraženih ćelija, putem oslobađanja toksičnih supstanci deponovanih u granulama ili aktivacijom programirane ćelijske smrti (apoptoze)

NK ćelije mogu da sekretuju neke i citokine kao npr. interferon γ, što pojačava imunološki odgovor. Ćelije ubice mogu delovati samostalno bez podrške ostalih elemenata odbrambenog sistema, predstavljaju važan element prve linije odbrane organizma, jer ne zahtevaju vreme potrebno za ljihovu aktivaciju, kao što je to slučaj sa ostalim limfocitima. Međutim u toku imunološke reakcije često deluju zajedno sa drugim delovima ovog sistema. Tako npr. antitela koja se vezuju za miroorganizme mogu olakšati vezivanje i dejstvo ćelija ubica (tzv. citotoksične reakcije zavisne od antitela eng. ADCC-antibody dependent cell-mediated cytotoxicity), takođe i neki citokini: interleukin 15 i interleukin 12 (koje uglavnom luče makrofazi), pojačavaju aktivnost ćelija ubica.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Snežana Živančević-Simonović Aleksandar Đukić. Opšta patološka fiziologija. Kragujevac: Univerzitet u Kragujevcu medicinski fakultet. ISBN 86-82477-65-3. 
  2. Thomas J. Kindt, Richard A. Goldsby, Barbara Anne Osborne, Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 izd.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1-4292-0211-4. http://bcs.whfreeman.com/immunology6e/default.asp?s=&n=&i=&v=&o=&ns=0&uid=0&rau=0. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Snežana Živančević-Simonović Aleksandar Đukić. Opšta patološka fiziologija. Kragujevac: Univerzitet u Kragujevcu medicinski fakultet. ISBN 86-82477-65-3. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]