Antitelo

Izvor: Wikipedia
Svako antitelo se vezuje za specifični antigen

Antitelo ili imunoglobulin (prema međunarodnoj konvenciji obeležavaju se sa Ig) je sastavni deo imuniteta. Antitelo je glikoprotein koji se proizvodi kao rezultat stimulansa antigena. Antitela su prisutna u krvi, limfnom sistemu, tkivima, kao i membranama sluzokože. Kada se glikoproteini elektroforezom analiziraju na osnovu njihovog naelektrisanja, dobijamo sledeći rezultat: postojanje pet vrsta molekula imunoglobulina:

Kao što možemo da vidimo na grafikonu, gama globulin je najširi i razlog tome je što se gama globulin sastoji od pet podklasa imunoglobulina, koji su najaktivniji u imunskom sistemu: IgG, IgA, IgM, IgD, IgE. Ovi imunoglobulini se razlikuju među sobom na osnovu molekularne težine, strukture, naelektrisanja, sekvenca amino kiselina i ugljenik hidrata.[1][2]

Struktura imunoglobulina[uredi - уреди]

Antitela su glikoproteini simetrične strukture izgrađeni od dva identična laka i dva identična teška lanca. Produkuju se u formi integralnih membranskih proteina na površini B-limfocita i u sekretovanoj formi od strane antigenom stimulisanih B-ćelija koja su distribuirana u plazmi, mukoznim sekretima i intersticijalnoj tečnosti. Asocijacije lakog sa teškim lancem, kao i između dva teška lanca, su ostvarene posredstvom disulfidnih veza. Teški i laki lanci se sastoje od amino-terminalnog varijabilnog (V) regiona i karboksi-terminalnog konstantnog (C) regiona.

Varijabilni regioni učestvuju u prepoznavanju antigena i poseduju kapacitet da vežu ogroman broj strukturno različitih antigena. Varijabilni region jednog teškog lanca (VH) i varijabilni region jednog lakog lanca (VL) su naspramni jedan drugom i formiraju antigen-vezujuće mesto, tako da molekul antitela sadrži dva antigen-vezujuća mesta.

U okviru varijabilnih regiona teških i lakih lanaca nalaze se tri hipervarijabilna regiona oko 10 aminokiselina dužine u kojima je najvećim delom skoncentrisana razlika u sekvenci između različitih antitela. Hipervarijabilni regioni VL i VH domena zajedno u trodimenzionalnom prostoru formiraju površinu koja je komplementarna trodimenzionalnoj strukturi vezanog antigena, odakle i potiče njihov naziv, regioni koji determinišu komplementarnost (complementaritu determining regions, CDRS). Počev od amino-kraja nazvani su CDR1, CDR2 i najvarijabilniji među njima, CDR3.

Konstantni region teških lanaca posreduje u efektorskim funkcijama. Antitela se mogu podeliti na različite klase i subklase na osnovu strukturnih razlika u okviru konstantnih regiona teških lanaca. Klase antitela, ili izotipovi, su IgA, IgD, IgE, IgG i IgM. Konstantni regioni teških lanaca svih antitela jednog izotipa imaju istovetnu aminokiselinsku sekvencu.

Sekretovani IgG i IgE i svi membranski Ig molekuli su monomerni, za razliku od sekretovanih IgM i IgA koji formiraju multimerne komplekse.

Postoje dve klase, ili izotipovi, lakih lanaca κ i λ koji se međusobno razlikuju po karboksi-terminalnom konstantnom regionu.

Molekuli antitela su fleksibilni zahvaljujući zglobnom regionu, dužine od 10 do preko 60 aminokiselina, lociranom u konstantnom regionu.

Reference[uredi - уреди]

  1. Charles Janeway (2001). Immunobiology. (5th izd.). Garland Publishing. ISBN 0-8153-3642-X. (electronic full text via NCBI Bookshelf). 
  2. Litman GW, Rast JP, Shamblott MJ, Haire RN, Hulst M, Roess W, Litman RT, Hinds-Frey KR, Zilch A, Amemiya CT (January 1993). "Phylogenetic diversification of immunoglobulin genes and the antibody repertoire". Mol. Biol. Evol. 10 (1): 60–72. PMID 8450761. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]