Adaptivni imunski sistem
Adaptivni imunski sistem, ili specifična otpornost, je oblik imunosti organizma koji se stiče tokom života, a nastaje kao rezulatat izlaganja organizma raznim stranim supstancama (patogenima).[1] Specifična otpornost štiti organizam od toksina (otrova) i nepoželjnih enzima, kao i da podstiče, odnosno stimuliše, organizam da stvara antitela.
Zahvaljujući specifičnoj otpornosti čovek postaje zaštićen od određenog uzročinka (koji je prethodno kod njega izazvao određenu bolest) bez obzira na to koliko je puta u životu dalje bio u kontaktu sa tim uzročnikom (npr. virus malih boginja). Na tome se i zasniva uspeh vakcinacije, odnosno korišćenja nepatogenih oblika patogenih mikroba ili njihovih produkata da stimulišu zaštitu protiv virulentnih sojeva.[2]
Funkcije[uredi | uredi kod]
Adaptivna imunost se kod kičmenjaka aktivira kad patogen promakne urođenom imunskom sistemu i proizvede prag antigena.[3]
Glavne funkcije adaptivnog imunskog sistema su:
- prepoznavanje specifičnih stranih antigena, tokom procesa prezentacije antigena.
- stvaranje responsa koji je prilagođen da u maksimalnoj meri eliminiše specifične patogene ili patogenom zaražene ćelije.
- razvoj imunske memorije, kojom je svaki patogen “zapamćen” antitelom. Ove memorijske ćelije se mogu brzo da eliminišu patogen u slučajevima naknadnih infekcija.
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Thomas J. Kindt, Richard A. Goldsby, Barbara Anne Osborne, Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 izd.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1-4292-0211-4.
- ↑ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ur. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 izd.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. DOI:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 0-443-07593-X.
- ↑ Janeway, C.A., Travers, P., Walport, M., and Shlomchik, M.J. (2001). Immunobiology (5th izd.). New York and London: Garland Science. ISBN 0-8153-4101-6..
