Zlatofilnost
U hemiji, zlatofilnost se odnosi na tendenciju kompleksa zlata da se agregiraju putem fomiranja slabih zlato-zlato veza.[1][2]
Glavni dokaz za postojanje zlatofilnosti proizilazi iz kristalografske analize Au(I) kompleksa. Zlatofilna veza ima dužinu od oko 3,0 Å i jačinu od oko 7–12 kcal/mol,[1] što je uporedivo sa jačinom vodonične veze. Zlatofilna interakcija se smatra rezultatom elektronske korelacije komponenti zatvorene-ljuske, što je neobično pošto atomi sa zatvorenim ljuskama obično imaju zanemarljive međusobne interakcije na rastojanjima u skali Au-Au veza. Ove interakcije su u izvesnoj meri slične sa van der Valsovim interakcijama, ali su obično jake usled relativističkih efekata. Opažanja i teorija pokazuju da se u proseku 28% energije vezivanja u zlatofilnoj interakciji može pripisati relativističkoj ekspanziji d orbitala zlata.[3]
Manifestacija zlatofilnosti je sklonost centara zlata da se agregiraju. Mada su intra- i inter-molekulske aurofilne interakcije poznate, jedino je primećena intramolekularna agregacija.[4]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Hubert Schmidbaur (2000). „The Aurophilicity Phenomenon: A Decade of Experimental Findings, Theoretical Concepts and Emerging Application”. Gold Bulletin 33 (1): 3-10. DOI:10.1007/BF03215477.
- ↑ Hubert Schmidbaur (1995). „Ludwig Mond Lecture. High-carat gold compounds”. Chem. Soc. Rev. 24 (6): 391-400. DOI:10.1039/CS9952400391.
- ↑ Nino Runeberg, Martin Schütz, and Hans-Joachim Werner (1999). „The aurophilic attraction as interpreted by local correlation methods”. J. Chem. Phys. 110 (15): 7210-7215. Bibcode 1999JChPh.110.7210R. DOI:10.1063/1.478665.
- ↑ Hubert Schmidbaur, Stephanie Cronje, Bratislav Djordjevic, and Oliver Schuster (2005). „Understanding gold chemistry through relativity”. J. Chem. Phys. 311: 151-161. Bibcode 2005CP....311..151S. DOI:10.1016/j.chemphys.2004.09.023.