Велики Гај

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Veliki Gaj)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Велики Гај

Православна црква
Православна црква

Основни подаци
Држава  Србија
Покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Пландиште
Становништво
Становништво (2011) Red Arrow Down.svg 560
Густина становништва 23 ст/km²
Положај
Координате 45°17′05″N 21°10′13″E / 45.284666°N 21.170166°E / 45.284666; 21.170166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 80 m
Површина 34,6 km²
Велики Гај is located in Srbije
Велики Гај
Велики Гај
Велики Гај (Srbije)
Остали подаци
Поштански број 26365
Позивни број 013
Регистарска ознака


Координате: 45° 17′ 05" СГШ, 21° 10′ 13" ИГД

Велики Гај (мађ. Nagygáj) је село у Јужнобанатском округу у Војводини. Налази се на румунској граници, 70 km североисточно од Београда. Припада општини Пландиште. Према попису из 2011. било је 560 становника.

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Историјски развој имена[uredi - уреди | uredi izvor]

Велики Гај је најстарије насеље у општини које је постојало у континуитету од настанка до данас. Као насељено место први пут се јавља у средњем веку 1355. године под називом Гај. У 17. веку мења назив у Велики Гај, тачније 1690. године, доцније је био називан Грос Гај (нем. Groß Gaj) и Нађ Гај (мађ. Nagygáj). Након Другог светског рата поново добија своје оригинално име Велики Гај. Власник средњовековног Гаја био је Петар Бок, син Бетлена Бока, кастелана Голубачког града.

Насељавање Великог Гаја[uredi - уреди | uredi izvor]

Црква Марије, чије се разбијено звоно чува у вршачком музеју, помиње се први пут 1364. године. Тај средњовековни Гај био је мало јужније од данашњег, на рудини званој „Кремениште“. Ердељски кнез је 1597. године поклонио Гај Андреји Барчају. У последњим данима турске владавине део становништва Гаја је своје домове преместио према западу, тако да се око 1690-1700. године помињу Мали и Велики Гај.

Румуни се у ова насеља досељавају око 1744. године и тада је извршена нова деоба земље.

Власник Великог Гаја постао је темишварски спахија Јосиф Маленица 1781. године. Садашња православна црква подигнута је 1845. године и спада у најстарије цркве на подручју општине. Великогајска православна парохија била је у саставу Темишварске православне парохије све до 1868. године када је ушла у састав Вршачке епархије.

Спахија Маленица је 1848. године довео Немце за рад на имању и оснива ново насеље, одмах поред Великог Гаја, под називом Маленицино село, односно Маленицафалва, које се 1888. године припаја Великом Гају. У оба насеља било је тада укупно 2.569 становника.

Тржишно право Велики Гај добија 1869. године.

Двадесет српских војника је 13. октобра 1918. године ушло у Велики Гај. Једно време ово место је било среско у торонталско-тамишкој жупанији да би 1922. године ушло у састав вршачке жупаније. У том периоду посед спахије Ернеста Данијела аграрном реформом подељен је добровољцима и колонистима из Босне, Црне Горе, Лике и других крајева. По споразуму потписаном 1923. године Велики Гај је припао Југославији.

Веће насељавање Гаја догодило се након Другог светског рата, када је у ово насеље дошло 38 породица из општина Ариље и Бајина Башта.

Период под османским царством[uredi - уреди | uredi izvor]

У средњем веку великогајски атар био је добро насељен: Балат или Балад (1385-1446.), Терјен или Трњан (1364-1428.), на месту садашње Терјанове пустаре са леве стране Ројге и Шаркац, Жаркац или Жоркфалва (1405-1415.) са десне стране Ројге. Ова насеља се помињу и пре доласка Турака, данас не постоје, али у атару Великог Гаја и данас има потеза са истим именима.

Низом војних похода Турци су освојили ове крајеве до средине 16. века. У време турске владавине постојала су само два насеља: Велики Гај и Балат (данашњи Купиник).

Након Турака, ови крајеви припадају Аустроугарској.

Континуалан развој од претурског времена до данас има само Велики Гај. Узрок, по професору Лазићу, да у ову категорију уђе само једно насеље (од данашњих 14), јесу ратови и освајања, као и померања граница појединих држава током историјског развоја. Они су успоравали развој насеља, а у већини случајева су га и прекидали на краћи или дужи временски период.

Великогајчани први телефон добијају 1920. године, а струју 1948. године.

По предању о насељима „зна се да је био један већи гај, башта, где је и сад шума, односно спахијски парк, и по томе су се прозвали и пустара и село Велики Гај“.

Предања и казивања[uredi - уреди | uredi izvor]

По казивању старих људи, прво насеље Велики Гај било је на месту Селиште, на северозападној страни села. Тамо није било цркве, него је она била на месту Црквина, јужно од села (сад је тамо камени мост, на месту где је био олтар негдашње цркве). Та црква је служила и за Мали Гај, зато је подигнута на том месту. У то време било је и на Црквини неколико кућа, а на месту данашњег села није тада било кућа. Тада је из „Гредског манастира“ (на месту Греда, које је и сад у атару овог села) долазио, веле, калуђер чамцем „да служи у тој цркви“, јер су ту биле баре и река Брзава. Тог је манастира већ давно нестало.

Када се село са Селишта преселило на данашње место, не зна се. Не зна се ни кад се преместила црква на данашње место. На овом месту била је најпре стара црква (Св. Арханђела Михаила). А кад је 1850-1854. године, захваљујући спахијиној помоћи, сазидана ондашња црква, по имену његовог умрлог сина, одређен јој је светац Петровдан (црквена слава). У овој цркви је и гробница спахија Маленица, у којој су сви они сахрањени (најпре су сахрањивани у старој цркви, па су сви пренети у гробницу у новој цркви, где су и сад). Од Маленица има потомака који су отишли у Мађарску, кад им је продато имање и помађарили се“ (Из књиге „Срби у Банату“, Јована Ердељановића).

Презимена првих фамилија[uredi - уреди | uredi izvor]

Прве фамилије које су у Гај насељене су: Гојкоњи (Гојкови), који су „ударили први колац ", а осим њих најстарије фамилије су и Балићеви, Бекић-Бекићеви, Босанкићи, Давидови, Јуначкови, Мандићеви и Савуљеви (Савков).

Прича се да су међу великим родовима у селу-Бакићима, Бекићима, Босанкићима, Гојковима и други-биле честе размирице, туче и убиства због девојака или усред разних других узрока.

Уређивање села[uredi - уреди | uredi izvor]

Село је ушорио спахија Маленица и по његовом наређењу куће су грађене непосредно уз улицу. Пре тога су све куће биле унутра, у дворишту, ради заштите од завиривања у кућу, од крађе или од пуцања на укућане. По тврдњама Ердељановића, Велики Гај је тада био злогласно насеље због крађа и разбојништва. Честе су биле међусобне туче, али су Срби много нападали и на Швабе, Мађаре и друге народности. Своју земљу сељаци су међу собом делили и делове давали одређеним синовима, па су око 300 јутара испродавали и досељеним Швабама, тако да су Срби у Велико Гају много осиромашили. Засебно је била спахијска земља. Међутим, Немци, које је спахија био довео да би имао раднике, јер је Срба било мало, обогатили су се, пошто су приликом досељења добили од спахије под закуп по 30 јутара земље. Тек кад им је та земља одузета, те су Срби могли слободно закупљивати спахијску земљу, почели су се Срби, радећи по угледу на Немце, подизати и опорављати, па временом и од самих Немаца куповати земљу.

Културна и верска обележја[uredi - уреди | uredi izvor]

Празан сеоски плац, место бивше католичке цркве 1950.

Овако старо насеље чија историја постојања није прекидана од времена настанка до данас обилује и споменицима културе. Још 1. децембра 1965. године под заштиту стављено је 13 икона са Царским дверима која припадају Српској православној цркви која се и сама третира као посебна архитектонска вредност. Поменућемо њихове називе, а о самим вредностима, записима и времену настанка, ауторима и слично у следећој емисији, четвртој по реду, када ћемо говорити о прошлости Балата, данашњег Купиника, иначе насеља комшије Великог Гаја. Називи икона су:

Богородица са Христом из 1773. године, Свети Никола, Исус Христос, Јован Крститељ, Царске двери, Икона са житијем светог Николе, Распеће Христово, Апостоли Петар и Павле, Арханђели Михајло и Гаврило, Рођење Богородице, Исус Христос и Богородица са Христом.

У цркви постоји и Октоих, штампан 1644. године у Лавову и једна Хорологија (часослов), штампана у Лавову 1692. године у којој постоји врло нечитак запис из 1696. године.

Гробље овог села је одувек на данашњем месту. Више старих надгобних споменика од шкриљаца су или у облику сасвим простих каменова, или као велики, гломазни камени крстови, али сви без натписа.

Велик Гај има и природни споменик културе - то је велики парк смештен у центру насеља, недалеко од цркве на површини близу 5 хектара. Подигнут је крајем 18. века око Каштела спахије Јосифа Маленице (дворац је срушен након Другог светског рата и изграђен Дом културе). Крајем 19. века парк је откупио барон Ернест Данијел по усменим подацима Милошева, кустоса Народног музеја у Вршцу.

Природне знаменитости[uredi - уреди | uredi izvor]

У југоисточном делу парка је старо језеро - остатак некадашњег рибњака.

Овим парком управља месна заједница. Изузетну вредност парка су и приридни споменици ботаничког карактера: Капитално стабло егзотичне реликтне врсте - Гинко, најстарији и најразвијенији очувани примерак ове врсте данас у Војводини, стар преко 170 година, обима стабла близу 3 метра, а висине чак 22 метра; стабло мечје леске, старо је преко 160 година, висине око 20 и обима дебла око 2,7 метара; два кестена лужњака, карактеристичних за раније доба Панонске низије, два џина близу 25 и 30 метара укупне висине, обима дебла 4 и 5 метара, а старих фантастичних 320 година; стабло белог јасена, старо близу 200 година, обима дебла око 3,5 метара укупне висине од 23 метра, прави је гајски лепотан; стабло копривића висине око 25 метара, обима дебла 3 метра, не зна се тачна старост. У малом парку које нема парковну вредност, стабло храста лужњака проглашено је природим спомеником, стар је око 220 до 270 година, обима стабла 3 и висине 18 метара .

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Велики Гај живи 645 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,0 година (41,3 код мушкараца и 46,7 код жена). У насељу има 302 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,62.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1931. 3213
1948. 1688 [1]
1953. 1546
1961. 1532
1971. 1308
1981. 1039
1991. 898 863
2002. 866 790
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
670 84,81%
Роми
  
72 9,11%
Мађари
  
15 1,89%
Македонци
  
7 0,88%
Румуни
  
3 0,37%
Словенци
  
2 0,25%
Муслимани
  
2 0,25%
Словаци
  
1 0,12%
Југословени
  
1 0,12%
непознато
  
2 0,25%

Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Slobodan Ćurčić, Broj stanovnika Vojvodine, Novi Sad, 1996.

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]