Thompson (automat)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Thompson SMG
Deo
ThompsonM1A1VWM.jpg
Tompson M1
Vrsta: Automat
Poreklo:  SAD
Upotreba
Upotreba u: SAD i mnogi drugi
Bojno delovanje: Drugi svetski rat
Korejski rat
Prvi indokineski rat
Suecka kriza
Kubanska revolucija
Vijetnamski rat
Građanski rat u Kambodži
Turska invazija Kipra
Iračko-iranski rat
Jugoslovenski ratovi
Proizvodnja
Proizvođač: Auto-Ordnance Company, The Birmingham Small Arms Company Limited, Colt, Savage arms
Proizvedeno: oko 2.000.000 komada
Varijante:
Specifikacije
Težina: 4.9 kg
Dužina: 850 mm
Dužina cijevi: 270 mm
Kalibar: 11.43×23 mm
Vrsta operacije:
Način dejstva:
Brzina paljbe: 600-725 met/min
Brzina zrna: 400-600 m/s
Maks. ef. domet: 150 m
Odvojivi magacin: 20,30,50 i 100 kom.
Nišan:

Tompson je američki automat u kalibru 11.43x23mm (.45 ACP), koji je razvio general Džon T. Tompson neposredno nakon Prvog svetskog rata. Prvobitno su ga koristili kriminalci, a nakon toga ulazi i u naoružanje Američke vojske.[1][2][3][4][5]

Korišćen je u svim sukobima od 1920-ih pa do danas, a tokom višedecenijske upotrebe, automat Tompson je stekao status legende.

Razvoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Džon Tompson sa automatom,maj 1922.

Rovovski rat kakav je vođen tokom Prvog svetskog rata podstakao je konstruisanje unikatnih oružja, koja kasnije postaju uobičajena na bojištima širom sveta: ručne bombe, bacači plamena, laki minobacači, automati i puškomitraljezi. [6]

Nemačka je bila pionir u razvoju automata, sa prvom praktičnom konstrukcijom automata. Automat je na nemačkom „nem. Maschinenpistole“, što doslovno znači „mašinski pištolj”, a zvanična oznaka prvog nemačkog automata je bila 9 mm Bergman MP18/1. Nemci su tokom bitke za Verden 1916. godine brzo shvatili da su puške repetirke imale velika ograničenja u borbi u rovovima. Bile su preduge, glomazne za nošenje, male brzine gađanja i presnažne za borbu u rovovima, gde je daljina do cilja retko prelazila 100 metara, tako da je puška sa teorijskom daljinom gađanja od preko 2000 m bila potpuno nepotrebna. Oružje kratkog dometa, sa mogućnošću automatske paljbe sa velikim kapacitetom okvira bilo je i više nego potrebno, tako da je razvoj Bergmana postao primer u konsturuisanju automata.

U periodu od kraja 1916. godine do 1918. godine proizvedeno je oko 30.000 primeraka ovog automata i često je kopiran u drugim zemljama. MP18 je patio od nekoliko nedostataka, od kojih je glavni problem bila upotreba nepouzdanog „malog doboša“, koji je uskoro zamenjen jednostavnim kutijastim okvirom. U globalu, Bergmanov automat je bio sjajno oružje. Termin „automat“ je potekao iz upotrebe metka manjeg kalibra od puščanog metka, generalno pištoljskog metka, i činjenici da je bio sposoban da ostvari potpuno automatsku vatru.[7]

Saveznici su bili svesni potrebe da unaprede oružje za borbu u rovovima, ali britanski vojni vrh nije imao dovoljno poverenja da bi naoružao svoju vojsku ličnim automatskim oružjem. Britanski vojni vrh je imao stanovište da bi „Tompson” ispalio svu municiju za kratko vreme, nakon čega bi vojnik ostao na bojištu bespomoćan. Kao dodatak, u vreme rata, mali broj država je bio spreman da uvede veći obim nove tehnologije u ratnu privredu, koja je već bila i više nego napregnuta proizvodnjom ratnog materijala.[8]

Ironično, Francuz koji se bavio proizvodnjom zastarelog oružja sa slabim karakteristikama, uveo je koncept povećane vatrene moći vojnika- pojedinca uvođenjem zaista užasnog lakog mitraljeza Chauchat, i nešto efikasnijeg „Fusil Mitrailleur Mle 1917”„”, petometnom poluautomatskom puškom koja je funkcionisalo na principu pozajmice barutnih gasova. Nijedno od njih nije bilo ni kompaktno niti lako, ali je osnovni koncept na kome su se zasnivali u pružanju veće vatrene moći pojedincu bio najbitniji u celoj priči.[9]

SAD koje su ušle u rat 1917. godine takođe su nevoljno prihvatale nove tehnologije. Amerikanci su pušku M1903 Springfild smatrali najboljom vojničkom puškom, a dobar deo vojnika je bio naoružan i poluautomatskim pištoljima Kolt M1911, jednim od najboljih ikada proizvedenih pištolja. Ipak, izveštaji koji su dolazili u komandu američkih oružanih snaga počeli su da ukazuju da dok se Kolt pokazao kao odlično oružje za borbu u rovovima, a da se puška Springfild pokazala dobro samo na većim daljinama.

To su bile loše vesti za brigadnog generala Džona T. Tompsona, koji se do 1914. godine nalazio na mestu Načelnika za streljačko naoružanje u odseku tehničke službe komande KoV, odakle je snažno podržao razvoj i uvođenje u naoružanje puške Springfild.[10]

Sa izbijanjem rata, Tompson je napustio vojsku, kako bi postao načelnik odeljenja konstruktora u kompaniji Remington.

Možda je bitnija informacija iz njegove biografije da je 1916. godine zajedno sa sinom, potpukovnikom Merselijusom H. Tompsonom osnovao kompaniju za konstruisanje i proizvodnju naoružanja pod imenom Auto-Ordnance Corporation. Finansijsku podršku za osnivanje kompanije dobio je od Tomasa Rajana, finansijera irskog porekla koji je bogatstvo stekao zahvaljujući povlasticama za snabdevanje kompanije New York Metropolitan Traction Company tramvajima, kao i u poslovima organizovanja većeg dela Američke duvanske kompanije. Rajan je od ranije bio zainteresovan za poslove sa oružjem i zaintrigirala ga je Tompsonova ideja o konstruisanju automatske puške, tako da je dao značajna sredstva za osnivanje nove kompanije.[11]

Džon Tompson, koji se vratio u vojsku – na staru poziciju, 1917. godine – dobio je u nadležnost snabdevanje kopnene vojske streljačkim naoružanjem. Nedostaci standardne vojničke puške su ga se posebno ticali, obzirom da je imao u glavi projekat automata. U svim prilikama je reklamirao nadolazeći proizvod svoje kompanije, prizivajući novo oružje za američke vojnike:

Wikiquote „Našim momcima u pešadiji, sada u rovovima potreban je mali mitraljez, koji će ispaliti 50 do 100 metaka, tako lak da može puziti s njim iz rova u rov, i da može snjim zbrisati čitavu četu neprijatelja jednom rukom. Rovovsku metlu. Najbliži tome je francuska automatska puška Šoša mm ali je preteška i nema dovoljan kapacitet magacina i slabe je konstrukcije. Želim mali mitraljez koji možete držati u rukama, da gađate sa kuka, da ga punite u mraku. I mora da koristi municiju koju već imamo... i želim ga odmah. Sada treba doći do njega. Trošak nije bitan!“
()

Tompson je u razvoju novog oružja potpomognut naporima nekoliko talentovanih konstruktora. Prvi je među njima bio kapetan Džon N. Bliš, pomorac, matematičar i fizičar koji je otkrio važna svojstva određenih metala povezana sa adhezijom koja su bila primenljiva u konstrukciji mehanizama za zabravljivanje cevi. Za razvoj lakog automata, njegova otkrića su imala veliki potencijal. Tompson je bio srećan što je unajmio veoma sposobog konstruktora Teodora H. Eikopfa, koji je trebao da postane stariji inžinjer u novootvorenoj kompaniji Auto-Ordnance. Eikopf je imao veliko iskustvo u konstruisanju oružja, radeći u tehničkoj službi pre rata, gde je u jednom trenutku radio na ispitivanju postojećeg automatskog oružja koje je razvijano širom sveta. Tu se uverio da najbolji kalibri koji su na raspolaganju nisu puščani meci koji su tada bili u najširoj primeni, već veći, težeg zrna sa manjom energijom. Takvi meci su proizvodili manji pritisak na mehanizme oružja, bilo je lakše rukovanje oružjem pri rafalnoj paljbi, a kompaktne dimenzije su omogućavale da oružje bude manje i lakše. Na bliskim odstojanjima, ta zrna su imala i više nego dovoljnu zaustavnu moć.[12]

Blišov model zatvarača

Tompsonova kompanija Auto-Ordnance je 1917. godine proizveo prototip automatske puške, koristeći princip Blišovog sistema zabravljivanja cevi. Bila je po izgledu slična pušci Pattern 1917 i koristila je metak .30-06 (7.62x63). Iako je početna ideja bila dobra, mehanizam nije bio jer je puška imala tendenciju da ispali metak pre nego što se zatvarač nađe u zabravljenom položaju. Tokom jednog od testova došlo je do eksplozije puške na stolu za opitovanja, tako da je Oskar Pajn dobio zadatak da iznađe rešenje za otklanjanje tehničkih problema na pušci. On i Teodor Ekopf su postali ubjeđeni da problem potiče od upotrebe metka .30-06 koji nije podesan za oružja koja koriste frikcioni zatvarač, tako da su modifikovali mehanizam zatvarača. Ceo tim konstruktora se složio sa Eikopfovim mišljenjem da je za pravilno funkcionisanje oružja potrebno zameniti metak .30-06 nekim slabijim. I Pain i Eikopf su shvatili da pored svojih odličnih balističkih karakteristika, kratki metak .45 ACP (11.43x23) poseduje najbolje karakteristike za upotrebu u automatskom oružju. Na njihovu sugestiju, Tompson se složio da izmene konstrukciju puške, tako da je „Persuader“ septembra 1917. godine ugledao svetlost dana. Ovo oružje je imalo malu sličnost sa kasnijim Tompsonom. Pokazalo se kao apsolutno nepouzdano oružje, zaglavljujući poslije svega 2 do 3 ispaljena metka. Postojalo je nekoliko razloga za ovakvo ponašanje oružja, od kojih je glavni bio nepouzdani sistem hranjenja oružja redenikom. Pain je kasnije zabeležio da je "redenik bio nepraktičan te je stoga izbačen. Dimenzije delova smo držali na apsolutnom minimumu sigurnosti, tako da smo automat napravili što manje mase. na kraju smo došli do zaključka da se delovi automata toliko laki a njihovo pokretanje prebrzo tako da dolazi i do zaglavljivanja. Odlučili smo da obrišemo tablu i krenemo iznova."[13]

Prvi finalni prototip je napravljen 1919 godine i dobija oznaku M1919. Ova verzija se po konstrukciji i izgledu drastično razlikovala od svih prethodnih prototipova, a konačno je postignuta i željena pouzdanost i tehnički zahtevi.

Upotreba[uredi - уреди | uredi izvor]

Tompson modela M1921

Prva velika narudžbina je stigla od potpuno neočekivanog naručioca: američke pošte. Pošta je nakon serije brutalnih pljački naručila 200 automata M1921A kako bi obezbedili sigurnost poštanskih vagona. Ovi automati su u stvari isporučeni američkim marincima koji su bili zaduženi za obezbeđenje poštanskih vozova. Marincima se oružje svidelo, tako da su 1927. izvršili određene testove. Iako zainteresovani, Marinski korpus Sjedinjenih Država je zatražio da se redukuje brzina gađanja, tako da je Oskar Pain dobio taj zadatak. Pain je ovo odradio na tipično jednostavan način, dodavanjem mase zapinjača i smanjenjem jačine povratne opruge. Time je brzina gađanja pala na prihvatljivijih 600 met/min. U skladu sa ovim modifikacijama, „poštanski“ Tompsoni su modifikovani, a preko oznake M1921 utisnuta je oznaka M1928.

Automat M1928 je zvanično predstavljen 1. januara 1928. godine. Na levoj strani sanduka mu je utisnuto „U.S. Navy“. Na poligonu za testiranja u Meriledu ispitano je 12 Tompsona modela M1928. Pokazali su se kao vrlo pouzdano oružje. Jedina zamerka se odnosila na to da kada se gađa obeležavajućom municijom dolazi do ranijeg odbravljivanja cevi, tako da barutni gasovi završavaju u očima strelca.

Kao rezultat ovih testiranja, američka mornarica je 14. marta 1932. godine naručila 1.500 automata. Ovaj datum se uzima kao datum početka vojne karijere Tompsona.

Drugi svetski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Američki marinci sa Tompsonom M1 na Okinavi

Kada je septembra 1939. godine izbio Drugi svetski rat, niko iz vlade Nevila Čemberlena nije imao ideju kakvi će se grozni događaji uskoro odvijati. Period lažnog rata je poslužio za prikupljanje snaga, naoružanja i municije, kao i za potpisivanje ugovora za nabavku novih količina. U naoružanju britanskih jedinica preovladavali su Puškomitraljez Bren i puška Li-Enfild, dok automata nije bilo. Zaboravljajući ranije izveštaje nastale nakon testiranja Tompsona, kada je između ostalog nazvan „oružjem američkih gangstera“, odbor za naoružanje je zahtevao od vlade da odobri nabavku što je moguće većeg kontingenta automata Tompson iz Amerike. Sa dolaskom Vinstona Čerčila na mesto premijera, stvari su krenule da se odvijaju malo brže. Čerčil, bivši vojnik i zaljubljenik u oružje, bio je uveren da je Tompson dobro oružje pa je odmah odobrio nabavku automata M1928, tako da je februara 1940. godine britanska komisija za nabavke, smeštena u Njujorku položila narudžbinu.

Prva isporuka brojala je 450 automata, dok naredne porudžbine nisu tačno određivale količinu, Britaniji su bili potrebni svi automati do kojih je mogla doći. Inspektori za naoružanje su poslati iz Britanije kako bi proverili svaki komad naoružanja i otisnuli žig na njega. Cena automata je iznosila $225 po komadu, sa završnom obradom bruniranjem, kundakom i rukohvatima od orahovine, dva „L“ doboša, četiri okvira, remnikom, 1000 metaka i priborom za čišćenje. Prve jedinice koje je trebalo da budu naoružane Tompsonima nisu bile regularne jedinice britanskih oružanih snaga, već tajne specijalne jedinice Domovinske garde, male formacije sastavljene od profesionalnih vojnika i civila sa prethodnim vojnim iskustvom, koji bi trebalo da postanu jezgro britanskog pokreta otpora koji bi se formirao u slučaju nemačke invazije na britanska ostrva. Oni su imali pristup specijalno konstruisanim podzemnim bunkerima izgrađenim širom zemlje, u kojima su bili smešteni oružje, municija, hrana i sredstva veze. U regularne jedinice vojske Tompson ulazi početkom 1941. godine, i to u specijalne jedinice. Za naoružavanjem Tompsonima određene su specijalne jedinice jer su definitivno imale potrebe za kompaktnim oružjem velike brzine gađanja, sa snažnim metkom.

Ukupne potrebe Britanaca za Tompsonima popele su se na cifru od neverovatnih 514.000 komada. Usled napada njemačkih podmornica na konvoje, u Britaniju je do aprila 1942. godine stiglo svega 100.000 od ukupne količinje naručenih automata.

Međutim, panične mere za pronalaženje alternative skupom Tompsonu su dale rezultata u Leto 1941. godine, kada je proizveden Automat Sten. Za razliku od fino obrađenog i kvalitetnog Thompsona, Sten je bio proizvođen od strane nevještih radnika i od manje kvalitetnh delova kako bi se pojednostavila i pojeftinila proizvodnja. Automat Sten je u ono vreme po komadu koštao svega £ 2,50 (odnosno oko 10 američkih dolara), drastično manje negoli Tompson M1928.

Kraljevina Jugoslavija je krajem 1930ih tragala za automatom kojim će opremiti svoju vojsku. Konačno je otkupila licencu za čehoslovački ZK-383 ali pre početka proizvodnje, suočena sa nedostatkom automatskog oružja, odlučuje da nabavi automate Tompson za svoje elitne padobranske snage. Prvih 100 primeraka modela M1928A1 je naručeno krajem 1940 ali su stigle tek aprila 1941 kada su ih još neotpakovane zarobili Nemci i kasnije podelili Ljotićevcima, kvinsliškoj izdajničkoj formaciji Dimitrija Ljotića.

Tokom II svetskog rata pripadnici Jugoslovenske vojske u Otadžbini su automate Tompson u raznim verzijama dobijali od saveznika, a bilo je i slučajeva kada su ih dobijali od mladića koji prebegnu iz SDK i SDS. Isporučeni automati su bili uglavnom jugoslovensko vlasništvo, odnosno automati koje je kupila Kraljevina Jugoslavija čije oznake su i nosili. Tompsoni su u prvoj polovini rata bili svojstveni isključivo Četnicima koji su ih izuzetno dobro ocenili. Automat Tompson je bio bolji od nemačkog MP-40 i britanskog Stena ali je zaostajao u odnosu na italijansku Beretu 38 koja je smatrana najboljim automatom na svetu. U drugoj fazi rata, Tompsone dobijaju i partizani. Ostala je zabeležena jedna četnička pesma iz Bosne:

Mom Tomsonu ime mu je Brno,

ustašama majke zavija u crno.

Automati Tomspon su korišćeni na svim frontovima II svetskog rata gde su stekli status legende. Amerikanci su tokom rata uveli pojednostavljenu verziju M1 kako bi pojeftinili i olakšali proizvodnju. Sovjetski Savez je dobio 135.000 automata Tompson kao vid vojne pomoći. Kod njih je ovaj automat postao statusni simbol jer su ruski vojnici cenili zapadnu opremu kao kvalitetniju.

Tompson se koristio i nakon rata u mnogim sukobima širom sveta. JNA je nakon 1948 primila više hiljada automata Tompson M1 koje su koristili graničari, vojna policija i jedinice policije. Početkom 1990ih je najveća količina ovih automata završila kod pripadnika Srpske vojske Krajine i VRS dok su manju količinu koristile i druge zaraćene strane.

Korisnici[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Smith, Charles H.. "The Thompson Submachine Gun (A Brief History of Auto-Ordnance Corp.)". http://www.auto-ordnance.com/ao_ao.html. pristupljeno 6. 8. 2008. 
  2. James, Gary (1996). "Development of the Thompson Submachine Gun". http://www.nfatoys.com/tsmg/web/history.htm. 
  3. My Al Capone Museum. "The Chicago Typewriter". http://www.myalcaponemuseum.com/id84.htm. pristupljeno 6. 8. 2008. 
  4. National Rifle Association - Institute for Legislative Action (NRA-ILA). "Issues: The Late 19th Century". http://www.nraila.org/media/misc/lostrts.html. pristupljeno 6. 8. 2008. 
  5. Willbanks 2004, str. 183.
  6. Frank Iannamico, American Thunder: The Military Thompson Submachine Gun 1928, 1928A1, M1, M1A1, Moose Lake Publishing, 2000.Šablon:Page needed
  7. Gudmundsson, Bruce, Storm trooper Tactics: Innovation in the German Army, 1914-1918, Praeger Press, 1995 Šablon:Page needed
  8. Kortegaard, Bert (21. 9. 2000.). "M1A1 Thompson Submachine Gun". Rt66.com. http://www.rt66.com/~korteng/SmallArms/thompson.htm. pristupljeno 25. 12. 2011.. 
  9. Blumenthal 2015, str. 93-94
  10. Shideler 2010, str. 194.
  11. Ashcroft, Brent. "St. Valentine's Day Massacre: Tale of two guns". WZZM 13 News. 
  12. Robert "Bo" Ramsour II. "The FBI and the Thompson Submachine Gun". Soldier of Fortune magazine, July 18, 2010. Šablon:Page needed
  13. Bruce Canfield. "Thompson Submachine Gun: The Tommy Gun Goes to War". American Rifleman. http://www.americanrifleman.org/articles/2011/2/15/thompson-submachine-gun-the-tommy-gun-goes-to-war/. pristupljeno 4. 2. 2016.. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Willbanks, James H. (2004). Machine Guns: An Illustrated History of Their Impact. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-480-6. https://books.google.com/books?id=VWkYoAkoMHIC. 
  • Albert, David and Sig, Mike. (2005). Thompson Manuals, Catalogs, and Other Paper Items. Self Published.
  • Bannan, James F. and Hill, Tracie L. (1989). Notes On Auto-Ordnance. South West Publishing Co.
  • Blumenthal, Karen (2015). Tommy : the gun that changed America. New York: Roaring Brook Press. ISBN 978-1-62672-085-5. 
  • Burrough, Bryan. (2004). Public Enemies: America's Greatest Crime Wave and the Birth of the FBI. The Penguin Press.
  • Cox, Roger A. (1982). The Thompson Submachine Gun. Law Enforcement Ordnance Company.
  • Dunlap, Roy F. (1948). Ordnance Went Up Front. Samworth Press.
  • Ellis, Chris. (1998). The Thompson Submachine Gun. Military Book Club.
  • Fitzsimons, Bernard. (1977) The illustrated encyclopedia of 20th century weapons and warfare. Phoebus OCLC 18501210
  • George, John (Lt. Col). (1948). Shots Fired In Anger. Samworth Press.
  • Gudmundsson, Bruce. (1995). Stormtroop Tactics: Innovation in the German Army, 1914–1918. Praeger Press.
  • Helmer, William J. (1969). The Gun That Made The Twenties Roar. MacMillan, also Gun Room Press.
  • Herigstad, Gordon. (1996). Colt Thompson Serial Numbers. Self Published.
  • Hill, Tracie L. (1996). Thompson: The American Legend. Collector Grade Publications.
  • Hill, Tracie L. (2009). The Ultimate Thompson Book. Collector Grade Publications.
  • Hogg, Ian V. and Weeks, John. (1989). Military Small Arms of the 20th Century. DBI Books Inc.
  • Huon, Jean. (1995). Les pistolets-mitrailleurs Thompson. Barnett Editions, also Editions Crepin-LeBlond.
  • Iannamico, Frank. (2000). American Thunder: The Military Thompson Submachine Gun. Moose Lake Publishing. MachineGunbooks.com.
  • Iannamico, Frank. (2003). "The Colt Thompson Submachine Gun". The Shotgun News Treasury Issue Volume 4. Primedia Publishing
  • Iannamico, Frank. (2004). American Thunder II: The Military Thompson Submachine Gun. Moose Lake Publishing.
  • Iannamico, Frank. (2004). United States Submachine Guns. Moose Lake Publishing.
  • Johnson, Melvin M. and Haven, Charles J. (1941). Automatic Arms. William Morrow and Co.
  • Linton, Peter. The Machinist's Guide to the Thompson Submachine Gun Gun Show Books Publishing. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Nelson, Thomas B. (1963). The World's Submachine Guns, Volume I. International Small Arms Publishers.
  • Olive, Ronaldo. (1996). Guia Internacional de Submetralhadoras. Editora Magnum Ltda.
  • Sazanidis, Christos. . "Τα όπλα των Ελλήνων (Arms of the Greeks)". Maiandros, Thessaloniki (Greece). {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Sharpe, Philip B. "The Thompson Sub-Machine Gun (in Police Science)" Journal of Criminal Law and Criminology (1931–1951), Vol. 23, No. 6. (Mar. - Apr.) (1933). str. 1098.–1114.
  • Shideler, Dan (2010). The greatest guns of Gun digest. Iola, Wis. Newton Abbot: Krause David & Charles distributor. ISBN 978-1-4402-1640-4. 
  • Smith, Charles H. A brief story of Auto-Ordnance Company.
  • Weeks, John. (1980). World War II Small Arms. Galahad Books.
  • Wilson, R.K. (1943). Textbook of Automatic Pistols. Small Arms Technical Publishing Company.
  • Yenne, Bill (2009). Tommy Gun: How General Thompson's Submachine Gun Wrote History. New York.: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-38326-8. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]