Smrtonosna injekcija

Izvor: Wikipedia

Smrtonosna injekcija je sredstvo za izvršenje smrtne kazne, koje podrazumeva ubrizgavanje izvesne doze lekova u telo osuđenika sa svrhom da ga usmrti. Smrtonosna injekcija je stekla popularnost u XX veku kao oblik usmrćivanja namenjen da zameni stare metode koje su smatrane manje humanim. Koncept smrtonosne injekcije, kao sredstvo usmrćivanja, prvi put je 1888. godine predložio Džulijus Maunt Blejer (eng. Julius Mount Bleyer) Njujorški doktor koji je smatrao da je to jeftiniji i humaniji način izvršenja smrtne kazne od dotadašnjih. Međutim, njegova ideja tada nije prihvaćena. Britanska Kraljevska komisija za smrtnu kaznu (1949-1953) je takođe razmatrala smrtonosnu injekciju, ali je na kraju i taj predlog bio odbačen zbog velikog javnog pritiska od strane Britanskog medicinskog udruženja.

1997. godine, medicinski istraživač iz Oklahome (SAD), Džej Čepmen (eng. Jaz Chapman) je predložio humaniji način pogubljivanja, poznatiji kao Čepmenov protokol: „ U ruku optuženog će se intravenozno ubrizgati rastvor vode i soli, zajedno sa barbiturnom kiselinom i hemijskim paralitikom, koji imaju izuzetno brzo delovanje.“ Nakon odobrenja anesteziologa Stenlija Dojča (eng. Stanley Deutsch), sveštenik Bil Vajzmen (eng. Bill Wiseman) je izneo predlog zakonodavstvu Oklahome, gde je on nedugo zatim usvojen.

7. decembra 1982. godine Teksas (SAD) je postao prva država koja je koristila smrtonosnu injekciju, prilikom pogubljenja Čarlsa Bruksa Juniora (eng. Charles Brooks Jr). Narodna Republika Kina je počela da koristi ovaj metod 1997. godine, Gvatemala 1998., Filipini 1999., Tajland 2003., i Tajvan 2005. Smrtonosna injekcija se koristila u Nemačkoj za vreme nacizma i to sa lekovima koji se razlikuju od standardnih lekova koji se koriste za izvršenje ovog vida pogubljenja, na taj način su se usmrćivali ljudi koji po nacističkoj ideologiji nisu bili dostojni života.

Smrtonosna injekcija se takođe koristi u slučajevima eutanazije, da bi se olakšala smrt pacijentima sa bolestima koje imaju smrtonosan ishod i hronično stanje bolova.

Lekovi koji se koriste prilikom izvršenja[uredi - уреди]

Postoje tri leka koja se standardno koriste u smrtonosnoj injekciji: natrijum tiopental, anestetik koji izaziva nesvesticu; pankuronium bromid, koji izaziva paralizu mišića i zatvaranje respiratornih puteva; i kalijum hlorid koji zaustavlja rad srca.

Natrijum tiopental je oblik barbiturne kiseline koji brzo deluje i često se koristi za anesteziju ili da se izazove komatozno stanje. Standardna doza je 3-5 mg/kg, a za osuđenike koji teže više od 91 kg koristi se doza od 300 mg. Gubitak svesti nastaje nakon 30-45 sekundi uz standardnu dozu, dok uz dozu od 5 g (doza koja je 14 puta veća od standardne) do gubitka svesti dolazi u roku od 10 sekundi. Tiopental dolazi do mozga u roku od nekoliko sekundi, i u trenutku kada se nađe na površini mozga njegova koncentracija je 60 % od ukupne doze. U tom trenutku osuđeni je već u nesvesti. Između 5 i 25 minuta od ubrizgavanja koncentracija tiopentala u mozgu spadne 15 % od ukupne doze, jer se lek širi na ostale organe.

Pankuronijum bromid je ne-depolarizovana supstanca za opuštanje mišića koja sprečava da neurotransmiter acetilholin prenosi signale preko neuromuskularne sinapse, i na taj način se onemogućava kontrakcija mišića. Standardna doza Pankuronijum bromida je 0,2 mg/kg, a za osuđenike koji teže više od 91 kg koristi se doza od 18 mg. Sa dozom od 100 mg paraliza nastaje u roku od 15-30 sekundi I traje od 4 do 8 sati. Paraliza respiratornih puteva dovodi do smrti u znatno kraćem roku.

Kalijum hlorid utiče na provodljivost srčanog mišića. Povišena količina kalijuma izaziva povećanje električnog potencijala srčanog mišića, usled čega srčane ćelije ne generišu impulse koji vode kontrakcijama i srce staje. Optuženi umire jako brzo u roku od nekoliko sekundi, a standardna doza je 100 mEg (miliekvivalenata).