Privatna svojina

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Privatna svojina ili vlasništvo je vlasništvo imovine (ili bilo čega korisnog npr. intelektualna svojina) od strane pojedinca ili korporacije. U sistemima koji prepoznaju i priznaju privatnu svojinu vlasnik ima određena imovinska prava i postoji pravni sistem zaštite i ograničenja korištenja privatne svojine.

Za koncept svojine ne postoji usvojena definicija. Kao i drugi osnovni, fundamentalni koncepti od velikog značaja za javnu raspravu, upotreba imovine i svojine i značenja koja im se pridaju veoma su raznolika. Različite nauke (npr. pravo, ekonomija, sociologija, antropologija) i ideološke škole (npr. komunizam, kapitalizam, apsolutizam) posmatraju i definišu ovaj pojmam različito.


Upotreba naziva[uredi - уреди | uredi izvor]

U najširem smislu, svojina je "nečija lična stvar", i označava vezu između lica (vidi fizičko lice, pravno lice) i objekta (dobra) za koji lice smatra da mu pripada. U društvenim naukama, svojina se najčešće gleda kao "skup prava i obaveza". U tom smislu, svojina nije odnos lica i objekta već odnos lica koja imaju odnos prema objektima. Na svojinu se često gleda i kao na imovinu, vlasništvo, posedovanje u pravnom smislu.


Opšte karakteristike[uredi - уреди | uredi izvor]

Savremena svojinska prava gledaju na vlasništvo i posedovanje kao na ličnu svojinu. Ovo podrazumeva pojedince kao fizička lica, i grupe odn. organizacije kao virtuelna lica, i samim tim su korporacije, vlade, organizacije uključene u ovaj obrazac. Ovaj koncept razlikuje još i javno dobro (npr. etar, zemlju i njene resurse) kojima najčešće upravlja vlada ali načelno mogu svi da ga koriste, i zajedničko dobro koje najčešće pripada manjim zajednicama (npr. lokalnim zajednicama).

Privatnu svojinu su prepoznavali i najstariji pravni sistemi, koji su podrazumevali da vlasnik svojine koristi i ostvaruje interes nad svojom svojinom. Savremena svojinska prava (npr. vidi kapitalizam) razvila su se sa idejom da je privatna svojina značajna kao opšte dobro i da podstiče ekonomski razvoj i eksploataciju dobara.

Pod svojinom se često poima i skup prava i obaveza koje definiše i garantuje lokalni suverenitet. Čak se i suverenitet definiše kao "neosporivo pravo na upražnjavanje vrhunskog autoriteta" posebno u odnosu na svojinu. Ovo znači da pravo nad svojinom ne podrazumeva i suverenitet, odn. da uvek postoji i skup ograničenja nad svojinom. Drugim rečima, "ja ovo posedujem i mogu da radim što mi je volja" nije koncept savremenog svojinskog prava.

Tradicionalno, prava i obaveze podrazumevaju:

  • kontrolu upotrebe imovine
  • korist od eksploatacije imovine
  • razmenu ili prodaju imovine
  • isključivo pravo na svojinu

Pravni sistemi su se razvili u smeru kontrole sporova koji mogu da nastanu u procesu upotrebe, eksploatacije, razmene, prodaje ili prava na svojinu. Ovi procesi se posebno regulišu ugovorima.