Podela Indije

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Britanski posedi na indijskom potkontinentu, koji su dobili nezavisnost 1947. i 1948. Tako su nastale 4 države: Indija, Burma, Cejlon i Pakistan

Podela Indije predstavlja stvaranje dve države Indije i Pakistana 15. avgusta 1947. kada je Britanija dala nezavisnost Indiji. Ta podela se naročito odnosi na podelu Bengala i Pendžaba. Tokom podele Indije 14,5 miliona ljudi je napustilo Indiju ili Pakistan. Veliko nasilje i pokolji doveli su do smrti najmanje 200.000 ljudi.

Pakistan i Indija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dva dominiona unutar Britanskog Komonvelta nastali su 15. avgusta 1947. Ceremonija prenosa vlasti održana je dan ranije u Karačiju, da bi zadnji britanski vicekralj Luis Montbaten mogao da prisustvuje i na ceremoniji u Karačiju i na ceremoniji u Delhiju. Zbog toga Pakistan slavi dan nezavisnosti 14. avgusta, a Indija 15. avgusta.

Pozadina podele[uredi - уреди | uredi izvor]

Uzroci podele[uredi - уреди | uredi izvor]

Mnogo pre sticanja nezavisnosti posejano je seme podele. To seme podele posejano je tokom borbe za prevlast različitih struja indijskog nacionalističkog pokreta, a posebno Indijskog Nacionalnog Kongresa. Muslimani su se počeli osećati ugroženi hindu većinom. Hindusi su s druge strane smatrali da njihovo vodstvo previše popušta manjinskim muslimanskim zahtevima.

Sveindijska muslimanska liga formirana je 1906. u Daki. Formirali su je muslimanske vođe, koje nisu verovale Indijskom Nacionalnom kongresu, koji je bio sekularan pokret, ali sa hinduskom većinom. Među prvima koji su zahtevali posebu državu za muslimane bio je književnik i filozof Alama Ikbal, koji je 1930. na sastanku Sveindijske muslimanske lige rekao da je je posebna država nužnost. Skupština u Sindu je 1935. je donela rezoluciju kojoom je zahtevala posebnu državu.

Glavni muslimanski vođa Muhamed Ali Džinah je radio na hindusko-muslimanskom jedinstvu, ali Ikbar i ostali su ga počeli nagovarati i uveravati da je muslimanska država nužnost. Tako je Muhamed Ali Džinah 1940. u Lahoru jasno stao na poziciju da je nužno formiranje dve države i otada Sveindijska muslimanska liga i Džinah ne odstupaju od te pozicije.

Članovi Kongresne partije su se suprostavljali podeli Indije po religioznom načelu. Mahatma Gandi je verovao da hindusi i muslimani trebaju živeti u prijateljstvu. Godinama su Gandi i njegove pristalice nastojale zadržati muslimane u Kongresnoj partiji, pri tome navlačeći gnev i hinduskih i muslimanskih ekstremista. Muslimani počinju veliki izlazak iz Kongresne partije 1930ih. Gandija je ubio hinduski ekstremista Naturam Gods, koji je verovao da Gandi umiruje muslimane na račun hindusa.

Političari i vođe obe strane počeli su sumnjati i bojati se druge strane. Do kulminacije dolazi avgusta 1946. u Kalkuti tokom pobune tokom dana direktne akcije od muslimanske lige. Tada je ubijeno 5.000 ljudi. Tada je došlo do nereda u celoj severnoj Indiji i Bengalu, a porastao je pritisak da se traži politička deoba teritorija, kao način da se izbegne građanski rat. Sve do 1946. Muslimanska liga je imala rastegljiv pojam što bi bila njihova država Pakistan. Taj pojam se kretao od potpuno nezavisnog Pakistana do Pakistana kao dela konfederalne Indije.

Stanje pre podele[uredi - уреди | uredi izvor]

Britanska kolonijalna uprava nije direktno vladala celom Indijom. Postojali su različiti aranžmani, od toga da su provincije direktno vladale do toga da su razne prinčevske države bile pod različitim ugovorima sa Britancima.

Proces podele[uredi - уреди | uredi izvor]

Granicu Indije i Pakistana odredio je Siril Radklif, koji je napisao izveštaj poznat kao Radklifov izveštaj. Pakistan je nastao kao država iz dva dela: Zapadnog Pakistana (današnji Pakistan) i Istočni Pakistan (današnji Bangladeš). Pakistan je nastao od delova teritorija, gde su muslimani bili većina, a Indija od delova teritorija sa hinduskom većinom. Britanski Parlament je 18. jula 1947. doneo Akt o nezavisnosti Indije. U Indiji je bilo 565 prinčevskih država, koje su dobile pravo da odluče da li će biti u sastavu Indije ili Pakistana. Problemi su nastali u državama, koje se nisu odlučile ni za jednu državu ili gde su se prinčevi odlučili za državu suprotno od većinske religije unutar njihove države. Problemi su nastali u Džunagadu, Hajderabadu i posebno Kašmiru.

Kontroverzna mišljenja o procesu podele[uredi - уреди | uredi izvor]

Proces podele je izuzetno kontroverzan proces. Pojedini optužuju britanskog vicekralja Montbatena da je požurio sa podelom i da je imao udela i u Radklifovom izveštaju. Neki kritičari optužuju Britance da su dogovorni za kasnija zverstva tokom podele. Nije se pretpostavljalo da će doći do velikih seoba stanovništva. Plan je pozivao da se osiguraju manjinska prava svih koji se nađu na drugoj strani granice. Međutim red i mir su bili potpuno narušeni, a hiljade, a možda čak i milion ljudi je poginulo tokom podele. Bio je to najveći pomak stanovništva u istoriji.

Drugi smatraju da su Britanci morali da brzo izvedu podelu, jer je dolazilo do izbijanja nereda pre podele. Smatraju da je pretio građanski rat, a Britanci su održavali red policijskim časom, što nije bilo dovoljno da se zaustave neredi. Smatraju da bi odlaganje podele Indije dovelo do još žešćeg građanskog rata sa milionima mrtvih.

Šablon:Istorija Južne Azije

Razmene stanovništva[uredi - уреди | uredi izvor]

Velika razmena stanovništva je usledila odmah nakon podele. Oko 14,5 miliona ljudi je prešlo na drugu stranu granice. Iz popisa stanovništva iz 1951. vidi se da je 7,2 miliona muslimana prešlo u Pakistan, a 7,2 miliona Hindusa i Sika prešlo u Indiju. Oko 11, 2 miliona stanovnika ili 78% je razmenjeno na zapadu. Najveća razmena je bila u Pendžabu, gde je 5,3 miliona muslimana otišlo u Pakistan, a 3,4 miliona Hindusa i Sika otišlo u Indiju. Na istoku je 3,5 miliona hindusa napustilo Istočni Pakistan, a 0,7 miliona muslimana je došlo u Istočni Pakistan.

Veliko nasilje i pokolji dešavali su se na obe strane granice, a novoformirane vlade Indije i Pakistana nisu bile spremne da se brinu o tolikom broju izbeglica. Postoje različite procene o broju mrtvih tokom toga procesa, a kreću se od 200.000 do 1.000.000 mrtvih.

Izbeglice u Indiji i Pakistanu[uredi - уреди | uredi izvor]

Mnogi siki i hindusi iz Pendžaba naselili su se u indijskom delu Pendžaba i Delhija. Hindusi iz Sinda su se rasporedili po gotovo svim državama Indije, ali najveći broj u Gudžaratu i Maharaštri. Hindusi iz Sinda su mnogo doprineli industrijalizaciji Indije. Hindusi iz Bengala naselili su se u mnogim delovima istočne Indije, a najviše u Zapadnom Bengalu, Asamu i Tripuri. Mnoštvo muslimana iz Pendžaba je došlo u Pakistan i njima je bilo mnogo lakše nego izbeglicama iz ostalih područja, koji su se suočavali sa problemima kulturne i jezične asimilacije.

Izbeglice su počele igrati aktivnu ulogu u indijskom društvu. Bivši indijski oredsednik vlade Manmohan Sing je Sik iz pakistanskog dela Pendžaba. Dva bivša predsednika vlade Indije Gulzarilal Nanda i Inder Kumar Gudžaral rođeni su u porodicama, koje su izbegle iz pakistanskog dela Pendžaba. Bivši predsednik Pakistana Pervez Mušaraf je rođen u Indiji. General Zia Ul Hak takođe je rođen u indijskom delu Pendžaba.

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Nasilje između hindusa i muslimana nije završilo sa podelom. Stvoren je veliki jaz između dve nove države. Pakistan i dalje smatra teritoriju Kašmira otetom od strane Indije. Stotine hiljada hindusa je pobijeno 1971. u Bangladešu. U Indiji se s vremena na vreme ponavljaju napadi i pokolji muslimana. Indija i Pakistan su ratovali nekoliko puta

Rat zbog Kašmira je odmah izbio nakon nezavisnost Indije. Kašmirski maharadža je želio da mu država bude nezavisna, ali većina stanovništva su bili muslimani, pa je došlo do invazije plemena iz Pakistana, što je dovelo do rata oko Kašmira. Indija i Pakistan su uključeni u međusobnu trku u naoružanju, koja se pretvorila u nuklearnu trku u naoružanju.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]