Treći indijsko-pakistanski rat

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Indijsko-pakistanski rat 1971. je bio veliki rat između Indije i Pakistana. Rat je povezan sa Pakistanskim građanskim ratom, tokom koga je Bangladeš stekao nezavisnost. Rat se odvijao od 3. decembra 1971. do 16. decembra 1971. godine. Završio se pakistanskim porazom.

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon izbora u Pakistanu 1970, Avami Liga je dobila 167 od 169 mesta koja je mogla osvojiti u Istočnom Pakistanu (današnjem Bangladešu ). Ukupno je parlament celog Pakistana imao 313 mesta. Ti izbori su podelili zemlju. Avami Liga je osigurala većinu, pa je vođa Avami Lige Mudžibur Rahman zahtevao da on formira vladu. Predsednik Pakistanske narodne stranke Zulfikar Ali Buto je odbio da preda vlast Mudžibur Rahmanu, pa je predsednik Pakistana Jaja Kan pozvao vojsku, u kojoj su većinu predstavljali vojnici iz Zapadnog Pakistana.

Započela su masovna hapšenja i vojska je pokušala da razoruža vojnike Istočnog Pakistana i policiju. Pakistanska vojska je zauzela Daku 25. marta 1971. godine. Zabranili su Avami ligu i uhapsili su Mudžibur Rahmana. Major Ziaur Rahman je proglasio nezavisnost Bangladeša 27. marta 1971, a proterani poslanici Avami Lige formirali su vladu u izbeglištvu. Elitne paravojne jedinice prebegle su bangladeškim pobunjenicima. Stvorena je i Muhti Bahini gerila.

Indijsko mešanje u rat u Bangladešu[uredi - уреди | uredi izvor]

Predsednik vlade Indije Indira Gandi izrazila je punu solidarnost i podršku vlade Indije bangladeškoj borbi za oslobođenje od Pakistana. Granica sa Bangladešom je otvorena da bi se omogućio priliv izbeglica. Izbegli bangladeški oficiri i dobrovoljci odmah su koristili izbegličke centre kao baze za regrutovanje i trening Muhti Bahini gerile. Kako su započeli masakri u Bangladešu, tako je u Indiju došlo oko 10 miliona izbeglica izazvavši nestabilnost i finansijske poteškoće. U isto vreme SAD pomažu i šalju oružje i opremu Pakistanu. Indira Gandi je lansirala diplomatsku ofanzivu u Evropi i uspela je sprečiti da Francuska i Velika Britanija podrže pokušaje propakistanskih rezolucija u Savetu bezbednosti OUN-a. Indira Gandi je 9. avgusta 1971. sklopila 20-godišnji ugovor o prijateljstvu i saradnji sa SSSR-om, što je šokiralo SAD. Taj ugovor sa Sovjetskim Savezom je sprečavao i saveznika Pakistana Kinu da se uključi u konflikt. Muhti Bahini gerila je bila uspešna i izazivala je velike žrtve pakistanskoj armiji. Ekonomski troškovi rata su postali jako veliki za siromašnu Indiju.

Indijski ulazak u sukob sa Pakistanom[uredi - уреди | uredi izvor]

Indijci su se pripremali za sukob sa Pakistanom i nagomilali su trupe. Čekali su zimu, da sneg na Himalajima spreči kinesku intervenciju. Predsednik Pakistana je 23. novembra proglasio vanredno stanje i rekao narodu da se pripremi za rat. Pakistansko vazduhoplovstvo je prvo napalo osam aerodroma u Indiji 3. decembra 1971. godine. Indijska avijacija je brzo stekla nadmoć. Na istočnom frontu indijska vojska je koordiniranom akcijom sa bangladeškom gerilom izvela masivni koordinirani napad iz vazduha, mora i kopna na Istočni Pakistan (Bangladeš).

Pakistan je pokušao da preotme teritorija na zapadnom frontu, da bi mogao pregovarati o razmeni za preotete teritorije na istočnom frontu. Kopnene bitke na Zapadu su bile zato zadnja nada da se očuva jedinstvo Pakistana. Indijska armija je u kontraofanzivi na zapadu zauzela 5.500 kvadratnih milja pakistanskog teritorija. Na moru je indijska mornarica pokazala svoju superiornost uspešnim napadom na luku Karači i potapanjem 2 razarača i jednog minolovca. Indijska avijacija je isto tako pokazala nadmoć u odnosu na pakistansku. Na istočnom frontu pakistanska avijacija je bila potpuno uništena. Zbog ogromnih gubitaka pakistanska vojska je kapitulirala i 16. decembra 1971. pakistanske snage u Istočnom Pakistanu su se predale. Indija je 17. decembra proglasila jednostrano primirje, sa čime se pakistan složio.

Američko i sovjetsko mešanje[uredi - уреди | uredi izvor]

SAD su podržavale Pakistan i vojno i materijalno. Predsednik SAD Ričard Nikson se bojao sovjetske ekspanzije u jugoistočnu Aziju. Pakistan je bio saveznik Narodne Republike Kine. U to vreme Nikson je započeo pregovore o približavanju Kini. Nikson se bojao da bi indijska invazija zapadnog Pakistana značila potpunu sovjetsku dominaciju u tom regionu. Američki kongres je uspostavio sankcije protiv pakistana pre rata, a Nikson je Pakistanu slao vojnu pomoć preko drugih zemalja. Kada je pakistanski poraz bio neizbežan, Nikson je poslao 11. decembra nosač aviona pored Indije, što je Indija protumačila nuklearnom pretnjom. Sovjetski Savez je poslao dve grupe brodova sa nuklearnim projektilima u Indijski okean. Sovjetski Savez je podržavao Indiju i Bangladeš, jer je time slabio glavne rivale SAD i Kinu. Indiji je garantovao sigurnost u slučaju napada SAD ili Kine.

Efekti[uredi - уреди | uredi izvor]

Bangladeš je postao nezavistan i postao je treća muslimanska država po broju stanovnika. Jaja Kan je dao ostavku u Pakistanu. Novi predsednik postaje Zulfikar Ali Buto. Vođa Avami Lige Mudžibur Rahman je oslobođen iz pakistanskog zatvora i vratio se u Daku 10. januara 1972. Postoje različite procene o broju mrtvih u sukobu od 300.000 do 3 miliona. Kad se nalazila blizu poraza pakistanska armija je u Bangladešu pobila veliki broj doktora, učitelja i intelektualaca. Troškovi rata su bili izuzetno veliki za Pakistan, koji je izgubio pola mornarice i četvrt avijacije. Indija je zarobila 93.000 pakistanskih vojnika. Indija je po Samla ugovoru oslobodila ratne zarobljenike i vratila Pakistanu zauzete teritorije, da bi se stvorio „trajni mir“.