Harfa

Izvor: Wikipedia
Harfa
Harfa
it.: arpa
nem.: Harfe
fr.: harpe
en.: harp
ru.: arfa
Skraćenica
Arp.
Porodica instrumenata
žičani instrument

Harfa je najveći i najsloženiji savremeni intrument sa žicama koje se trzaju. Žice su razapete vertikalno u velikom trostranom okviru, koji čine uspravan stub na postolju, ukoso postavljen široki rezonator i na gornjoj strani karakteristično izvijen "vrat" instrumenta. U postolju se nalazi sedam pedala, koji preko poluga u stubu dejstvuju na mehanizam pokretnih točkića na vratu i preštimavaju žice, skraćujući ili produžavajući njihovu dužinu. Sa svojih 46 do 48 žica, harfa zahvata (posle orgulja i klavira najveći) tonski raspon od šest i po oktava. Žice se trzaju prstima obe ruke, dok se rezonator naslanja na desno rame svirača, a obe noge upravljaju pedalama. Zarad lakšeg snalaženja među velikim brojem žica, svaka C-žica (Do) je crvene, a svaka F-žica (Ef) je plave ili crne boje.

Zvuk harfe je bogat i plemenit, ali nevelike snage i prodornosti, tako da dolazi do izražaja najbolje u solističkom izvođenju ili solo-epizodama u orkestru. Jedino glisando, koji je moguć brzim prevlačenjem preko većeg broja žica, često i obema rukama, može da se probije i kroz gušći zvuk orkestra. Zahvaljujući dosta dugom odzvuku žica (pretežno dužih), harfa je izuzetno pogodna kao akordski instrument, naročito za izvođenje arpeđata koji su i dobili ime po ovom instrumetnu. Sledstveno, ona se često može sresti kao pratnja nekom melodijskom instrumentu ili glasu.

Današnja harfa je proizvod dugog istorijskog razvoja. Njeni najstariji preci, u vidu luka sa zategnutim žicama, su među najstarijim muzičkim instrumentima uopšte. Antičke kulture u raznim delovima sveta poznaju brojne instrumente harfnog tipa, a i u srednjem veku oni su vrlo omiljeni i rasprostranjeni, naročito kao pratnja pevanju. U 18. veku je ukus rokokoa uticao na spoljni izgled harfe, koji je i danas često kitnjast po ugledu na stare graditelje, a u to vreme, uprkos još znatnim tehničkim ograničenostima, nastaju već i solističke i koncertantne kompozicije namenjene ovom instrumentu. Ipak je tek u 19. veku, usavršavanjem pedalnog mehanizma, harfa došla do izražaja, a takva se i do danas održala bez većih izmena.

Datoteka:Arpa - Pedal Raspored 01.jpg
Raspored pedala u postolju harfe

Harfa raspolaže sa sedam nožnih pedala, pomoću kojih se svaki ton u svakoj od oktava menja za pola tona naniže (gornja pozicija pedale) ili pola tona naviše (donja pozicija pedale):

Datoteka:Arpa - Pedal Raspored 02.jpg
Mogući položaji pedala

Iako su, osim ovih, mogući i međupoložaji, oni se ne koriste u orkestarskoj praksi jer su intonativno nesigurni. Iz priloženog se dâ zaključiti da je na harfi nemoguće odsvirati ton koji je dvostruko snižen () ili dvostruko povišen (x), već se ovakvi tonovi moraju zapisivati kao njegov enharmonski ton (npr: umesto fisis1 treba pisati g1). Međutim, najdublja žica na harfi (Ces1) nije obuhvaćena mehanzimom za promenu visine, već se mora po potrebi zatezati posebnim ključem za štimovanje. Kod nekih starijih tipova harfe, ovim mehanizmom nisu obuhvaćene još dve žice, druga najdublja Des1 i najviša ges4. Promena položaja pedale, a pogotovo više njih zahteva određeno, iako kratko vreme, te se stoga kod komponovanja obraća pažnja da do njih ne dolazi često i, posebno bitno, da ne budu mnogobrojne i brze. Ove promene se u notama označavaju unapred, da bi bilo vremena da se pedalama promene položaji. Ovo se označava na nekoliko načina koji su ovde dati, a odnose se na isti primer postavljanja pedala:

Da li će se tonovi označavati sa povisilicama i snizilicama, ili sa punim imenima takvih tonova, je potpuno svejedno.

Isti primer kao prethodni, samo su u ovom slučaju tonovi raspoređeni tako da gornji red označava pedale desne noge, a donji pedale leve noge.

Datoteka:Arpa - primer.jpg
Primer štima za harfu - numera iz mjuzikla "Violinista na krovu", aranžman maestro Ljubiša Lazarević

Grafički sistem obeležavanja, koji označava raspored pedala prema izvođaču. Vodoravna crta predstavlja srednji (razrešeni) položaj pedale, iznad se zapisuje podignuta pedala (sniženi ton), a ispod spuštena pedala (povišeni ton). Oznake pedala levo od vertikalne crte su pedale leve noge, a desno od nje pedale desne noge. Mnoi harfisti se služe samo ovim sistemom obeležavanja, jer je najjednostavniji i direktno pokazuje položaj pedale.


U orkestru se uglavnom nalazi jedna harfa, mada u orkestrima trostrukog ili četvorostrukog sastava postoje najčešće dve. Ređi su primeri korišćenja većeg broja harfi, mada ih Arnold Šenberg (Arnold Schönberg) u Pesmama gukanja (Gurrelieder) traži četiri, a Rihard Vagner (Richard Wagner) u Sumraku bogova (Götterdämerung) i Mikis Teodorakis (Μίκης Θεοδωράκης) u Grku Zorbi (Αλέξις Ζορμπάς) čak šest.

Muzički primeri[uredi - уреди]

(audio) deonica harfe iz uvodne muzike Lučijine arije „Regnava nel silenzio (оpis)
operaLučija od LamermuraGaetana Donicetija – I čin; II slika (MIDI)


Vidi još[uredi - уреди]

Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Harps
Wiktionary-logo-en.png Potražite izraz harfa u W(j)ečniku, slobodnom rječniku.