Druga poslanica Solunjanima

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Druga poslanica Solunjanima je jedna od knjiga Novog zaveta. Tradicionalno se smatra da je knjigu napisao apostol Pavle, jer započinje rečima: „Od Pavla i Silvana i Timotija crkvi Solunskoj u Bogu ocu našemu i Gospodu Isusu Hristu“, a pri završetku piše: „Pozdrav mojom rukom Pavlovom, koje je znak u svakoj poslanici, ovako pišem“ (2 Sol 3, 17). Nadovezuje se na Prvu poslanicu Solunjanima. Napisana je u Korintu oko 50. godine i spada u najstarije novozavetne spise. Biblijska skraćenica je 2 Sol.

Grčki grad Solun je drugi grad u Evropi u kojem je apostol Pavle organizovao hrišćansku zajednicu. Nekoliko meseci nakon Prve poslanice Solunjanima, apostol Pavle je napisao i Drugu poslanicu kao odgovor na dvoumljenja Solunjana o uskrsnuću i ponovnom Isusovom dolasku u slavi na kraju vremena. Apostol Pavle poručuje da se to neće dogoditi tako brzo kako su oni mislili i da će se pre toga dogoditi znakovi. To će biti otpad od vere, pojava Čoveka bezakonja (Antihrista) i lažnih proroka.

Poslanica je kratka i ima tri poglavlja. U prvom, apostol Pavao zahvaljuje Bogu što rastu vera i ljubav među Solunjanima. Mučenike zbog vere ohrabruje, a mučitelje upozorava na mogućnost kazne večne propasti. U drugom poglavlju se objašnjava ponovni dolazak Isusa Hrista, dok je treće poglavlje poziv na častan rad i kritika lenjosti i nemara: „Jer kad bijasmo u vas, ovo vam zapovijedasmo, da ako ko neće da radi, da i ne jede. Jer čujemo da neki neuredno žive među vama, ništa ne radeći, nego okrajče i miješaju se u tuđe poslove. Takovima zapovijedamo i molimo ih u Gospodu našemu Isusu Hristu da mirno radeći svoj hljeb jedu.“ (2 Sol 3, 10-12).

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]