Vjera

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Luis Salvador Carmona, Alegorija vere (1752–53). Veo simboliše nemogućnost neposredne spoznaje.

Vjera (ijek.) ili vera (ek.), uverenje u istinitost neke tvrdnje bez njene provere, odnosno bez logičkog rasuđivanja i zaključivanja.

U svakodnevnom životu čovek funkcioniše verujući u mnoge stvari, ideje, ljude, i razne verovatne ili neverovatne događaje. U teologiji, pod verom se obično misli na veru u boga.

Sadržaj/Садржај

Psihologija[uredi - уреди | uredi izvor]

U psihološkom smislu, vera može značiti odnos poverenja između dve osobe, ili odnos poverenja pojedinca prema svetu.

Religija[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Vjera prima - ljubav daje. Nitko ne može primiti bez vjere; nitko ne može davati bez ljubavi.[1]

Čovek koji veruje u spasenje ili u izgledniju budućnost ne dolazi do takvog stava racionalnim putem. Motivacija je ili spoljašnja, pod uticajem nekog autoriteta ili unutrašnja; potreba, osećanje, subjektivni stav.[2]

Za razliku od teologa, vernik može da veruje u Boga i bez naročitog znanja iz oblasti teologije. To ipak mnoge vernike ne sprečava da u svojoj veri budu fanatični. Takođe, vera pojedinca se razlikuje od vere u religijskom smislu i po tome što vera pojedinca, tzv. filozofsko-utopijska, ne mora da bude usmerena isključivo ka Bogu, već ka nekim drugim idealima. Crkva, međutim, pruža organizovanu i institucionalizovanu veru. Ona predstavlja posrednika između ljudi i božanstva, što postiže na različite načine, recimo preko verskih obreda i ceremonija. Uloga crkve je i da razmatra značajna pitanja vere, ali i odlučuje o svojim članovima; ko i na koji način može postati njen član, ali i prestati to da bude usled kršenja nekog moralnog kodeksa koji je sama crkva propisala.[2] U Svetom pismu, vera je definisana kao proizvod ljudskih nada, ali koji je nedostupan čulima[3]. Za Apostola Pavla vera je spasenje svakog čoveka[4], a za Jevanđelistu Jovana, vera je jednaka ljubavi prema Hristu, ali i prema svima onima koji su od Boga potekli[5].

Logika[uredi - уреди | uredi izvor]

U klasičnoj logici, vera se smatra tvrdnjom, jer iznosi neku tvrdnju ili očekivanje o stvarnosti za koju se pretpostavlja da je istinita ili lažna (čak i ako se to ne može praktički proveriti, kao što je vera u postojanje nekog božanstva). Povesno gledano, filozofske analize naravi vere proučavale su je kroz pojam suda. U tome se posebno ističu Dejvid Hjum i Imanuel Kant.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Филипово Јеванђеље
  2. 2,0 2,1 Mitrović, M. & Petrović, S. (1994.) Sociologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd
  3. Poslanica Hebrejima 11,1
  4. Poslanica Rimljanima 1,17
  5. Ivanova Poslanica 5,1-2