Србохрвати

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Latinična verzija


Подручја на којима су године 1911. живели Србохрвати, по виђењу Вилијема Х. Шеперда
Подручје на коме се говори српскохрватски језик (2005. година).

Србохрвати је назив за јужнословенски народ, односно нацију у чије је постојање крајем 19. и почетком 20. века веровала група хрватских и српских интелектуалаца, окупљена око хрватског књижевника и политичара Милана Марјановића, а које је делимично признавала и Аустро-Угарска као својеврсну алтернативу југословенској идеји.

Марјановићева схватања[uredi - уреди | uredi izvor]

По схватању Марјановића и његових истомишљеника, Срби и Хрвати су били одвојена словенска племена пре доласка Турака на Балкан, али је доба отоманске превласти (поготово непрестане народне сеобе) у потпуности разорило стара јужнословенска племена и њихове племенско-државне творевине, и створило једну јужнословенску народну и етничку масу на српскохрватском (односно штокавском) говорном подручју. По Марјановићевом схватању, Србохрвати су као народ састављени од (у данашњим оквирима) Срба, Хрвата штокаваца, Бошњака и Црногораца, а српскохрватски народни простор је (такође у данашњим оквирима) простор бивше Југославије без територије Словеније и Македоније. Постојање заједничког језика који становништву никада није био наметнут је овде узето као доказ биолошког јединства Србохрвата. По Марјановићу, ово народно јединство је почетком 19. века већ било утемељено, иако је Србохрватима фалила свест о јединству као и заједничко народно име (које је Марјановић предложио).

По Марјановићу Србохрвати се могу поделити у седам области на основу менталитета и обичаја:

Марјановићеве идеје нису заговарале шире југословенско уједињење, већ само изградњу српскохрватске националне државе која би објединила све Србохрвате. По Марјановићу, на Балкану су живела само три словенска народа - Словенци, Србохрвати и Бугари - али уједињење ова три народа у заједничку државу није сматрано за основни циљ. У овоме погледу Марјановић и његови истомишљеници су представљали алтернативу разним про-југословенски оријентисаним групама свога времена.

Концепт Србохрвата као јединствене нације није заживео међу тадашњом јавности, али су га службено прихватиле власти у аустријском делу Аустро-Угарске, односно Краљевини Далмацији и Истри, где су Србохрвати у службеним статистикама наведени као јединствен народ. У угарском делу Монархије, укључујући Хрватску и Војводину, су се Срби и Хрвати у статистикама водили одвојено.

Критике[uredi - уреди | uredi izvor]

Концепт Србохрвата као јединственог народа је почетком 20. века дошао под удар идеологија које су тада доминирале на југословенском простору. Тако је Марјановић оштро нападан од стране хрватских националиста као национални издајник који жели да претопи Хрвате у двоструко бројније Србе. Српски националисти су Марјановићу јако замерали на ставу да је становништво Македоније (судећи по језику) део бугарске етничке масе, и да као такво треба да буде искључено из будуће српскохрватске државе. Са обзиром да Марјановић није био заинтересован за судбину Словенаца (и Бугара), његови идеaли су дошли под ватру југословенских удружења у којима су Словенци имали утицаја. Марјановићеви ставови су такође дошли под удар католичке и православне цркве на простору бивше Југославије, јер су се обе бојале да би српско-хрватско народно обједињење довело до стварања унијатске (Гркокатоличке) српско-хрватске народне црвке, што није одговарало ниједној црквеној организацији.

После 1918. и стварања прве југословенске државе, концепт Србохрвата је одбачен од стране власти у корист концепта "троименог" народа, а касније и интегралног југословенства. Стварањем друге Југославије концепт је додатно изгубио на важности признањем Црногораца, а касније и Муслимана као посебних народа.

Израз "Србохрвати" после тога углавном користе великосрпски идеолози као Војислав Шешељ, настојећи доказати како су Хрвати који говоре штокавштином у ствари Срби, односно да сва подручја на којима ти "Србохрвати" живе требају припасти будућој српској држави.

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Марјановић, Милан. Народ који настаје: зашто настаје и како се формира јединствени српско-хрватски народ. (Књижара Г. Трбојевић: Ријека, 1913.)

Види још[uredi - уреди | uredi izvor]