Sava Tekelija

Izvor: Wikipedia
Sava Tekelija

Sava Popović Tekelija (17/8./28/8. 1761 u Aradu, Banat21/9./7/10. 1842, Pešta), prvi Srbin doktor prava, osnivač „Tekelijanuma“, predsednik Matice srpske, dobrotvor, plemić, trgovac, pravnik, filantrop i ktitor.

Poreklo[uredi - уреди]

Potiče iz srpske banatske vojničke i plemićke porodice Popović, koja je izdanak stare vlastelinske srpske loze. Posle pada srpske despotovine (1459), porodica se našla u Ugarskoj, ali bez plemićke titule. Među vodeće u srpskom narodu, porodica je ušla zahvaljujući Jovanu Tekeliji, Savinom pradedi.

Jovan Popović Tekelija, oberkapetan i zapovednik Pomoriške vojne krajine, istakao se u bici kod Sente 1697. godine, u kojoj je austrijska vojska pod komandom Eugena Savojskog, pobedila Turke. Za zasluge i ratnički podvig u ovoj borbi, Eugen Savojski ga je postavio za zapovednika Srpske milicije u Aradu. Car Josif I je, tada već pukovniku Pomoriške milicije, Jovanu Popoviću Tekeliji, njegovoj najužoj rodbini i potomstvu darovao plemićku titulu 1706. godine.

Biografija[uredi - уреди]

Sava Tekelija je rođen 17/28. avgusta 1761. u Aradu (tada Habzburška monarhija, danas Rumunija).

Sava Tekelija je u Aradu išao u srpsku osnovnu školu, gimnaziju je učio u Budimu, prava studirao u Pešti, diplomirao 1785. godine, i već sledeće godine (1786) doktorirao i postao prvi -{Doctor juris}- „ne samo ot Srbalja nego i ot Madžara“ koji nisu bili profesori univerziteta[1].

Karijeru je počeo u državnoj upravi 1790. godine kao vicenotar Čanadske županije, a vremenom postao sekretar Ugarske dvorske kancelarije. Pošto nije video mogućnost daljeg uspona i uticaja na državne poslove, 1798. podnosi ostavku na državnu službu i 1802. napušta politički život. Povlači se u Arad, na svoja imanja. Tada je počeo da se u većoj meri interesuje za sudbinu svoga naroda. Za njegovu sudbinu se posebno zainteresovao kada je u Srbiji buknuo ustanak protiv turske vlasti 1804. godine. Svestan svoga bogatstva, obrazovanja i ugleda u visokom društvu, Tekelija je sebe želeo da vidi na čelu oslobođene srpske države, a nije mu bila tuđa ni ideja o stvaranju jugoslovenske zajednice, niti misao da bude prvi čovek ujedinjenih Južnih Slovena.

Kao pristalica Dositeja Obradovića sa kojim se poznavao i dopisivao, rano je došao do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti. I pre osnivanja svoje zadužbine davao je znatne svote novca za školovanje srpske omladine i podizanje inteligencije u svome narodu. Ostalo je zabeleženo da je bio protiv Vukove jezičke reforme i tvrdokorno je zastupao slavenosrpski jezik u nauci i književnosti. Bio je pristalica ideje prosvećenog apsolutizma i „njen poslednji predstavnik i pobornik među Srbima“.

U dubokoj starosti od 77 godina izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Sve svoje snage usmerio je u korist Matice i za opštenarodno dobro. To potvrđuje činjenica da je smogao snage da i pred samu smrt dolazi na sednice i da im predsedava. Poklonio je svoju ličnu biblioteku Matici srpskoj, tako da je Biblioteka Matice srpske postala jedna od najstarijih i najznačajnijih biblioteka kod Srba.

Svoju zadužbinu „Tekelijanum“ Sava je osnovao u Pešti 1838. godine, sa ciljem da se u njoj školuju siromašni i najbolji srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Zadužbina koju je ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti.

U poznim godinama, Sava Tekelija nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga, i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Pred sam kraj života, celokupnu imovinu: imanje, kuće i 150.000 forinti, Tekelija zaveštava Matici srpskoj.

Umro je iznenada i bez dužeg bolovanja 21. septembra/7. oktobra 1842. godine u Pešti. Grob mu se nalazi u crkvi sv. Nikole u Aradu. Ovu crkvu je izgradio njegov pradeda Jovan odmah po dolasku u Arad 1698. godine. Tekelije su bili upravitelji ove crkve sv. Nikole sve dok im se nije ugasila muška loza 1844.

Njegovi memoarski spisi „Opisanije života“ (izd. Prosveta, Beograd 1966) i „Dnevnik Save Tekelije“ sačuvani su u rukopisima i štampani u integralnom obliku tek u naše vreme.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

    • „Danica“, srpski narodni ilustrovani kalendar za godinu 2005. u njemu članak: Slavko Vejinović, „Tekelijanum zadužbina Save Tekelije“ str. 93-110. (str 94.), izd. Vukova zadužbina, Beograd 2004.

    2. Stevan Bugarski: "Dnevnik Save Tekelije" (Temišvar-Novi Sad 1993)

    Vanjske veze[uredi - уреди]