Eugen Savojski

Izvor: Wikipedia
Eugen Savojski

Eugen Savojski
Rođen/a 18. oktobar 1663. (1663-10-18)
Pariz
Umro/la 21. april 1736. (dob: 72)
Beč

Eugen Savojski (Pariz, 18. 10. 1663. — Beč, 21. 4. 1736), princ, austrijski vojskovođa i državnik. Smatran je najvećim vojskovođom svoga vremena. On je potomak sporedne linije savojske kuće. Ovaj čovek, koji je bio stranac u Habzburškoj monarhiji, zaista je voleo svoju drugu otadžbinu, a voleo je i carski dom. Poreklom Italijan, po odgoju Francuz, postao je jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom "Austrija iznad svega". Odbačen od Luja XIV zbog svog izgleda, sa osamnaest godina je stupio u carsku vojsku, veoma brzo napredovao u službi i izvojevao niz veoma značajnih pobeda za Habsburšku monarhiju tokom blistave pedeset dvogodišnje vojničke karijere, predvodeći carsku vojsku u ratnim metežima krajem XVII i početkom XVIII veka kada se Evropa odbranila od Turaka, raspadala se carstva i nastajali zameci velikih nacionalnih država u srednjoj i zapadnoj Evropi.

Od dana kada je postao glavnokomandujući carske vojske do zenita svoje vojničke karijere teritorija Habzburške monarhije uvećana je za više nego duplo. Sem što je predvodio Austrijance na bojnom polju stizao je da obavlja i brojne državničke poslove koje su mu poveravali carevi koje je služio. Bio je prvi general posle Montekukolija koji je postao predsednik Dvorskog ratnog saveta, najvažnije vojne institucije u Carstvu. U isto vreme je bio vojskovođa i obavljao posao guvernera Nizozemske. Ali ovaj veliki general je stizao da se dokaže i na drugim poljima. Slobodno vreme je popunjavao prepiskom sa filozofima, među kojima se ističe Gotfrid Vilhelm Lajbnic. Potomstva nije imao, ali je čovečanstvu ostavio velelepni dvorac Belvedere u Beču i još niz objekata veličanstvene arhitekture širom Habsburške monarhije. Posle smrti, od biblioteke princa Eugena, koja je bila čuvena po velikom broju knjiga, nastala je Austrijska nacionalna biblioteka. Mnogim umetnicima je bio mecena, od kojih su nam ostala značajna dela.

Poreklo i mladost[uredi - уреди]

Rođen je u Parizu, u Hotelu Soason, 18. oktobra 1663. godine. Eugenovi roditelji su poreklom Italijani. Njegova majka, Olimpija Manćini, bila je Mazarenova sinovica i on ju je 1647. godine iz Rima doveo u Pariz, gde je u kraljevskoj palati odrastala pored kralja Luja XIV. Nadala se da bi mogla postati kraljica, ali posle Lujeve ženidbe ona se 1657. godine udala za Eugena Mauricija, najmlađeg sina Tome Franca, princa karinjanskog i grofa soasonskog, i najmlađeg brata grofa Vitora Amadea Savojskog, koji je bio oženjen ćerkoma Anrija IV, francuskog kralja. Eugen Mauricio i Olimpija su imali petoricu sinova, od kojih je Eugen bio najmlađi, i tri ćerke. Postojale su sumnje da je bio vanbračni sin Luja XIV, no Luj se snažno trudio da opovrgne ove sumnje. Roditelji su malo vremena provodili sa decom. Eugen Mauricio je bio vojnik u francuskoj vojsci, zapovednik od Kampanje i šef Švajcarske garde, i dosta vremena je provodio na frontu, dok je Olimpija bila sklona sudskim intrigama i deci je posvećivala vrlo malo pažnje. 1673. godine je čak pala sumnja na nju da je otrovala svog muža, a potom da je čak i planirala ubistvo kralja. Ne čekajući suđenje 1680. godine je iz Francuske otišla za Brisel ostavljajući Eugena da ga paze njegova baka, Marija Burbonska, princeza karinjanska, i tetka markgrofica badenska, majka princa Ludviga Badenskog. Sa deset godina, procenjujući da je Eugen psihički i fizički slab da izdrži napore vojničkog života kralj je odredio da treba da se posveti duhovnom životu. Ali Eugen ni najmanje nije mario za ovim životom; čitao je preko volje svoj trebnik, a na protiv nije se mogao rastati od Kurcija, Tacita i Cezara. Tadašnje ratno doba Luja XIV uticalo je na njega više nego viteška dela što ih je u tim knjigama čitao. Februara 1683. godine mladi princ je sve iznenadio svojom namerom da pristupi vojsci. Kada je zamolio Luja XIV da mu da mesto u vojsci, kralj, koji nije pokazivao naklonost prema Olimpijinoj deci posle njenog odlaska za Brisel, odbio je njegov zahtev i bio vrlo neprijatno iznenađen što Eugen, kada je došao kod njega na audijenciju nije, kao plašljivi plemići iz Versaja, prebledeo pred kraljevskim veličanstvom i što nije kao oni pao ničice kada ga je kralj upitao šta želi.

Vojna karijera[uredi - уреди]

Uspon[uredi - уреди]

Studirao je matematiku i prirodne nauke. Stupio je u austrijsku vojsku nakon neuspjelog pokušaja da bude primljen u francusku armiju. Pošto nije mogao da postane vojnik u svojoj domovini, Eugen je rešio da okuša sreću u inostranstvu. Jedan od njegove braće, Luj Julije, je stupio u Carsku vojsku godinu dana ranije, ali je poginuo na početku osmanske opsade Beča. Kada je vest o bratovoj pogibiji stigla u Pariz, Eugen je rešio da ode u Beč sa nadom da će preuzeti komandu nad jedinicom koju je vodio njegov brat. Njegov bratić, Badenski markgrof, bio je jedan od vodećih generala u carskoj vojsci, kao što je to bio i Eugenov dalji rođak, Maksimilijan Emanuel, izborni knez Bavarske. Eugen je napustio Pariz u noći 26. jula 1683. godine. Istaknuvši se u ratovima protiv Turaka kod Beča, Pešte i Beograda i protiv Francuza u Pijemontu postao je general, a 1693. i feldmaršal. Od 1703. do smrti bio je predsjednik Dvorskoga ratnog vijeća / savjeta. Bio je isto toliko sposoban državnik i političar koliko i vojskovođa pa je imao veliki utjecaj na vođenje poslova u Austriji prve polovine 18. stoljeća.

Bečki rat[uredi - уреди]

Za velikog vezira u Osmanskom Carstvu 3. novembra 1676. godine postavljen je Kara Mustafa-paša. Bio je više zainteresovan za pitanja spoljne politike, a pogotovo za rat protiv Austrijanaca, nego za rešavanje unutrašnjih problema. Između 1676. i 1681. godine, Kara Mustafa-paša pokreće vojne pohode protiv Rusa u Ukrajini, koji u celini gledano i nisu bili toliko uspešni. Sporazum u Radzinu, sklopljen februara – marta 1681. godine sa Rusima, označio je povlačenje osmanske odbrambene linije na Dnjepar i na Bug, priznavanje Cara kao vladara Rusije, njegovo pravo zaštite pravoslavne crkve u Jerusalimu, kao i stvaranje pravoslavne patrijaršije u Moskvi. Iz svega toga proizašle su pretenzije Rusa da štite pravoslavce u Osmanskom Carstvu kao i sukobi sa patrijarhom Carigrada. Međutim, Ugarska je posebno brinula Kara Mustafa-pašu. Pošto je priznao Tekelija kao vladara te zemlje 1682. godine, a da bi sprečio mogućnost austrijske invazije, on je početkom 1683. godine okupio jaku vojsku koja je trebalo da potvrdi osmanski autoritet nad Ugarskom i da osvoji Beč, kako bi se otklonila svaka pretnja sa Zapada. Političko vođstvo Osmanskog Carstva je procenjivalo da je, usled zaokupljenosti Leopolda I sukobom sa Francuskom oko teritorija u zapadnonemačkim oblastim i Tekelijem u Mađarskoj, došao pravi trenutak za konačan obračun, te je 20. februara 1683. objavilo rat Habzburškoj monarhiji. Spojivši se sa trupama tatarskog kana Murata Gireja, Osmanska vojska od 100.000 vojnika, koja je 1. aprila krenula iz Jedrena uz Dunav i preko Prekodunavlja prema Beču, lako je zauzela Vesprem, Tatu i Papu. Leopold I uopšte nije bio spreman za ovaj rat, ni diplomatski ni vojno. Imao je samo obećanje svog zeta, bavarskog kneza Maksimilijana Emanuela II, da će mu obezbediti 8.000 vojnika za odbranu Beča. Dan pre nego što je osmanska sila krenula iz Jedrena, Leopold I je zaključio sporazum sa poljskim kraljem Janom III Sobjeskim. Prema sporazumu, Car je bio obavezan da opremi 60.000, a poljski kralj 40.000 vojnika. Papa je uspeo da spreči francuski napad na Nemačko carstvo i intenzivno je radio na stvaranju protivturskog saveza.

Pošto nije imao dovoljno ni vojske, a ni vremena za napad na osmansku vojsku, ili eventualnu odbranu mađarskih ili hrvatskih teritorija Leopold I se odlučio samo za odbranu Beča. Palatin Pal Esterhazi, zemaljski sudija Nikola Drašković i kapetan Prekodunavlja Adam Baćanji zauzeli su sa 18.000 – 20.000 vojnika položaje duž reka Vag i Rabe, a Carska vojska se postrojila za odbranu naslednih habzburških zemalja i Beča. Kada je osmanska vojska prešla reku Rabu, glavnokomandujući hrišćanske vojske Karlo Lotarinški se sa glavninom armije povukao iza reke Lajte, a car Leopold se sa dvorom 7. jula preselio u Linc. Nedelju dana posle preseljenja dvora u Linc počela je opsada Beča koja je trajala od 14. jula pa do 12. septembra 1683. godine. Eugen je stigao kod Cara Leopolda sredinom avgusta. Iako nije bio Austrijanac imao je habzburško poreklo. Njegov deda, Toma Franc, osnivač karinjanske linije savojske dinastije, bio je sin Katarine, ćerke španskog kralja Filipa II i praunuk Cara Karla V. Ali veći utisak na Cara je ostavilo to što je princ Eugen bio bratić savojskog grofa Vitora Amadea, nadajući se da bi on mogao biti veza za saradnju sa Savojom u nekom budućem ratu sa Francuskom. Ove činjenice, njegova asketska pojava, kao i to što je bio prebeg od omrznutog kralja Luja XIV, su mu obezbedile toplu dobrodošlicu u kraljevom štabu i mesto u carskoj vojsci.

Nedovoljno pripremljeno za odbranu, stanovnišvo Beča, zajedno sa komandujućim generalom Ernestom Ridigerom Štarhembergom junački se branilo. Mada se grad kako-tako odupirao ne bi mogao izdržati da mu u pomoć ne stiže poljska vojska. Turci su se 2. septembra nalazili nadomak Burga. Međutim, 12. septembra saveznička armija koja je brojala oko 70.000 vojnika: bavarske, saksonske, carske i mađarske trupe, ali većinom Poljaci, pod komandom poljskog kralja i Karla Lotarinškog, napala je tursku vojsku i nanela joj teške gubitke kod Kalenberga, nadomak Beča. 15.000 Poljaka koje je kralj Jovan Sobjeski doveo stajali su na desnom krilu. Levim krilom zapovedao je grof Karlo Lotarinški i sa njim markgrofovi Herman i Ludvig Badenski i generali Kaprara i Leslije. Na ovom krilu borila su se i trideset i tri princa, među kojima je bio i Eugen, pod direktnom komandom Ludviga Vilhema, markgrofa od Baden – Badena i svojom velikom hrabrošću je skrenuo pažnju na sebe. U bici je velikiki vezir izgubio 10.000 vojnika i kompletan logor s opremom. Hrišćani su ovojili bogat plen: 300 komada teškog naoružanja, 15.000 šatora, ratne trube i zastave, šator velikog vezira sa svim ratnim blagajnama i uredima, šest stotina kesa punih pijastera, oružje, konjsku opremu. Beč je bio spašen, Car se posle tri dana vratio u prestonicu te je nagradio sve viteze koji su svojom hrabrošću i izdržljivošću spasli grad, a pored toga Carevinu i hrišćanstvo. I Eugen se udostojio carske milosti. Pošto se istakao hrabrošću u nizu bitaka, dobio je čin pukovnika i postao komandant dragonskog (konjičkog) puka u Kufštajnu. Osmanska pretnja bila je zaustavljena, ali nije bila otklonjena. Što se Turaka tiče, posle poraza, vojska se povlači prema Ugarskoj, a carsko-poljska armija ih je gonila i prinudila na bitku kod Parkanja 12. oktobra gde je turska vojska doživela još jedan poraz. Poginulo je 7.000 turskih vojnika, a zarobljeno je 1.200. Sledilo je oslobođenje strateški važnog Estergoma. 27. oktobra. Pošto je ponovo bio pobeđen, veliki vezir se zaustavio u Beogradu, da tu provede zimu i da osmisli novi pohod, planiran za sledeće proleće. Međutim, u Istanbulu, protivnici Kara Mustafa-paše uspeli su da ubede sultana Mehmeda IV da ukloni velikog vezira. Ovaj je na zimovniku u Beogradu 25. decembra 1683. godine udavljen po najvišoj zapovesti.

Zahvaljujući diplomatskim zalaganjima pape, marta naredne godine stvorena je Sveta liga, koju su činile, sem pape i nemački Car, Poljska i Mletačka republika. Dvadesetogodišnji mir zaključen sa Francuskom sprečio je Luja XIV da diverzijama na zapadnom frontu pomogne svog turskog saveznika. Iste godine je Eugen Savojski sa dragonskim pukom u okviru carsko-mađarsko-bavarske vojske učestvovao u borbama pod Budimom, gde se posebno istakao svojom hrabrošću i smelošću i tu je bio ranjen u ruku. Budim je uspešno branio Šejtan Ibrahim-paša sa garnizonom od 10.000 Osmanlija, a opsada Budima je u novembru morala prestati jer su se u sedištu komandnog štaba pojavile teške bolesti.

Rat protiv Osmanske imperije 1686. godine uzeo je veće razmere ulaskom u rat Rusije i Brandenburga. Car Leopold II je uz pomoć nemačkih kneževina angažovao 60 – 74.000 ljudi pod komandom Karla Lotarinškog i Bavarskog izbornog kneza Maksimilijana II Emanuela za opsadu Budima 1686. godine. Naravno tu su bili princ Eugen Savojski i markgrof Ludvig Badenski. Budim je bio turski bedem u hrišćanskoj zemlji. Već u junu se jurišalo četiri puta bezuspešno i sa velikim gubicima. Naposletku, pošto su do 1. septembra sukobljavali više puta sa velikim gubicima sa obe strane i pošto je jedan gradić zauzet, jurnuli su hrišćani 2. septembra sa svih strana. Eugen je toga dana zapovedao taborskom stražom. Ali on nije želeo da izostane iz bitke, te je prodro kroz jednu kapiju. Slava hrišćanstva bila je neviđena kada je glavni ugarski grad došao opet u ruke hrišćanstva. Po padu Budima veliki vezir Sulejman odstupio je prema Beogradu. Austrijanci su zatim proširili svoju vlast u južnoj Mađarskoj akcijom markgrofa Ludviga Badenskog. Maksimilijan Emanuel zavoleo je mladog princa Eugena, te ga je zamolio da putuje sa njim u Mletke na mesojeđe i Eugen ga je poslušao.

U februaru 1687. godine vratio se Eugen u Beč, a u junu je bio u opsadi kod Oseka (Osijeka). Veliki vezir je pohitao sa 20.000 vojnika da bi spasao ovaj grad i sudario se sa carskom vojskom kod Mohača. Ovde je 12. avgusta na brdu Haršanj (Harsány) Karlo Lotarinški ostvario sjajnu pobedu i time je skinuta mrlja koja je hrišćanima ovde naneta pre sto šezdeset godina u porazu od Turaka. U ovoj bici Eugen je sa svojim prijateljem i rođakom princem Komersijem bio jedan od prvih u šančevima. On je Caru odneo i glas o ovoj sjajnoj pobedi. Posle bitke kod Haršanja 1687. godine u kojoj je uspešno gonio Turke, osvojio je sa sjahalim dragonima njihov logor. Iste godine dobio je čin general – pukovnika. Španski kralj Karlos II ga je nagradio ordenom Zlatno runo, a od svog rođaka grofa Amadea Savojskog je dobio na upravu dve grofovije.

Poraz je izazvao pobunu turske vojske, koja je svojevoljno krenula prema Carigradu (Istambulu). U prestonici, glavne ličnosti u državi odlučili su da svrgnu sultana Mehmeda IV, koji nije bio svestan ozbiljnosti događaja koji su se odvijali u Carstvu, i da ga zamene njegovim bratom Sulejmanom II, koji je stupio na presto 8. novembra 1687. godine. To nije bilo dovoljno da se obuzdaju janičari, koji su , početkom marta 1688. godine, osvojili carsku palatu, ublili velikog vezira i posejali nered po Istambulu. Međutim, stanovništvo se, usled ekscesa koji su počinili, diglo protiv njih. Sultan je tada odlučio da reaguje; novi veliki vezir, Tekirdagli Bekri Mustafa-paša uspeo je da pobedi pobunjenike i da ponovo uspostavi mir u prestonici. Sve je ovo znatno olakšalo operacije u Mađarskoj i Hrvatskoj, doprinelo slomu celog sremskog odbrambenog sistema i otvorilo put ka „kapiji Balkana“, Beogradu.

Austrijanci su od Turaka tada preuzeli i Petrovaradin i odmah pristupili izgradnji novih fortifikacijskih objekata. U to vreme tvrđava je bila manja nego današnja. Unutrašnji deo ograđen je zidom pravougaonog oblika, sa tri kule, koji se s istočne strane oslanjao na spoljni bedem. Na južnoj strani podignuto je utvrđenje od tri zemljana bastiona s palisadama i rovom punim vode. Na severnoj strani izgrađeno je slično utvrđenje koje se spuštalo do Dunava. Turci ponovo zauzimaju Petrovaradin 1690. godine, a Austrijanci ga vraćaju naredne godine i preduzimaju obimne radove oko uređenja i pojačanja tvrđave. Izgrađen je i Leopoldov bastion, te južni i istočni deo Gornjeg grada.

Koristeći se nemirima u Turskoj, Austrija je 1688. godine nastavila operacije. Austrijanci su krenuli prema Beogradu 30. jula. Sutradana su postavili logor u Slankamenu, a u noći između 5. i 6. avgusta zauzeli položaje na Savi od ostružničke skele do Zemuna. Njihova vojska sastojala se od preko 38.000 vojnika pod vrhovnom komandom bavarskog izbornog kneza Maksimilijana Emanuela. Odustavši od namere da pređe na drugu obalu Save, serasker Jegen Osman-paša pripremao se za odbranu Beograda kopanjem rova koji je obuhvatio sve varoške džamije i građenjem zemljanih utvrda oko mosta na Savi. Srbi koji su do tad kopali ove šančeve jednostavno su prešli u austrijski tabor. Forsiranje Save trajalo je dva dana gotovo neometano. Većina Jegen-pašinih vojnika pobegla je s položaja kada je neprijatelj po mesečini spustio svoje čamce u Savu. Tako su Austrijanci 7. avgusta postavili most kod Ade Ciganlije i po njemu do narednog jutra prebacili svu svoju vojsku. 10. avgusta serasker Jegen Osman-paša je napustio Beograd pošto ga je njegova vojska opljačkala i zapalila. 14. avgusta počelo je austrijsko bombardovanje Beograda iz svih raspoloživih baterija. Opsada grada je trajala do 6. septembra, kada je grad zauzet na juriš. Princ Eugen učestvovao je u opsadi Beograda. 6. septembra, posle dva sata bitke situacija za austrijsku vojsku bila je vrlo loša. Beograđani su se branili svim snagama. Vatra sa grada za trenutak je zaustavila Austrijance kad su se već nalazili na otvorenim prolomima gradskih bedema. Izborni grof bavarski, videvši nered u svojoj vojsci i gubitke koje su svakog trenutka trpeli, pohita sa princem Eugenom, koji iako mlad, već je bio general u Carskoj vojsci, prikupe vojsku pa junački povedu u vatru. Obojica su isukali svoje mačeve, pa povikaše vojnicima :“Za nama mili sinovi, da pobedimo ili izginemo!“ . Tu se Eugen prvi popeo na prolom a za njim najbolji vojnici i dobrovoljci. Neki janičar mu je udarcem rascepio šlem i ranio ga, ali je Eugen jednim udarcem ubio Turčina. I Maksimilijan je bio ovde ranjen. Posle velikih napora i veoma teške bitke, carska vojska je osvojila grad i prodrla u njega sa velikim ogorčenjem. Pokolj je bio grozan, mnogo je Turaka pobijeno. U opsadi je poginulo 278 Austrijanaca i 7.000 Turaka oba pola i svih uzrasta.

Falački rat[uredi - уреди]

Kad je Francuska 25. septembra 1689. godine povela rat protiv Nemačkog Carstva, došlo je do promene situacije u Bečkom ratu. Austrija je prenela težište operacija na Rajnu. Pre toga je još 9. jula 1686. godine Car sa Španijom, Švedskom i Bavarskom je obrazovao Augzburšku ligu kojoj su kasnije pristupili Engleska i Španija. Rat je počeo naredbom Luja XIV da francuske trupe zauzmu Palatinat (Falačku) i Keln. Protiv Francuske je cela Evrope, ubrajajući tu i dva poslednja značajna saveznika, Brandenburg i Savoju, koji se jedan za drugim odmeću. Francuska vojska je u punom broju. Na njenom čelu nalaze se dvojica vojskovođa, maršal od Luksemburga i general Katina. Na čelu mornarice bio je admiral Turvil. Operacije započinju jednim velikim udarcem, pustošenjem Palatinata i oblasti Trev-Vorms, Špajer i Hajdelberg, koje je smislio Luvoa da bi stavio prazan prostor između neprijatelja i francuskih granica. Iz odbrambenog stava prema Carstvu, Francuzi prelaze u napad na tri fronta. U Nizozemskoj, maršal od Luksemburga gomila zastave i pobede nad carskom vojskom i Viljemom III : kod Flerija 1690, Štajnkerka 1692. i Nervindena 1693. godine. U Italiji, Katina prodire u Savoju i pobeđuje Vitoria Amadea kod Stafarde 1690. godine i Marsalje 1693. godine. Na moru, francuska mornarica najpre štiti iskrcavanje Džemsa II u Irskoj držeći na odstojanju u Bevezijeu ujedinjenje mornarice Holandije i Engleske. 30. juna 1690. godine francuska flota je napala ujedinjenu flotu Holandije i Engleske kod Biči Heda u La Manšu, i zbog toga što je engleski admiral Herbert, sada Lord Torington, bio surevnjiv na Holanđane, ne želeši im pomoći, Francuzi su ostvarili potpunu pobedu, pa ploveći dalje Kanalom, zapalili su malo selo Tenmut. Ali usled grešaka Luja XIV, koji sanja samo o tome da pomogne zlosrećne namere Stjuarta, u maju 1692. godine pretpela je teške gubitke u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem i bila gotovo uništena u buri kod La Uga. U Španiju su bombardovali Alikante i Barselonu 1691. godine, zauzeli 1693. Heronu, i 1697. godine samu Barselonu. Međutim glavne operacije odvijale su se na prostoru današnje Italije. Ovaj rat je bio lična i profesionalna frustracija za princa Eugena. Bio je prisutan u bici kod Majnca, gde je bio lakše ranjen, a potom se prebacio u Pijemont kod svog rođaka grofa Amadea Savojskog kada se ovaj priključio Velikom savezu 1690. godine. Unapređen u konjičkog generala, on je u Torino stigao u društvu svoga prijatelja, princa Komersija. Suprotno Eugenovim savetima, Amadeo je insistirao na sudaru sa francuskom vojskom kod Stafarde i pretrpeo je poraz. Samo Eugenova razboritost i dobro upravljanje konjicom koja je štitila odstupnicu sačuvala je njegovog rođaka od katastrofe. Eugen je bio razočaran ponašanjem vojnika i njihovih komandanata tokom rata u Italiji. U Beč je pisao da bi neprijatelj odavno pobeđen kada bi vojnici izvršavali svoje zadatke. Time je postao nepodoban u očima glavnokomandujućeg Carske vojske, Grofa Karafe, koji mu je pretio i izbacivanjem iz vojne službe. U Beču je prinčevo ponašanje protumačeno kao previše opušteno i arogantno za jednog mladog vojskovođu. Ipak, Car je bio impresioniran Eugenovom strašću za rešavanjem državnih pitanja i unapredio ga je u feldmaršala 1693. godine. Kada je iste godine na mesto glavnokomandujućeg Carske vojske umesto grofa Karafe, koji je preminuo, došao grof Kaprara Eugenu se činilo da je konačno došla šansa za odlučnu akciju. Međutim, grof Amadeo Savojski, ne verujući u pobedu i sve više strahujući od habzburškog uticaja u Italiji u odnosu na francuski, započeo je tajne pregovore sa Lujem XIV radi prelaska na njegovu stranu. Na dan 23. juna 1696. godine Vitorio Amadeo je zaključio mir u Torinu kojim j ugovoreno da mu se vrati Pinjerol, poslednja baza francuske dominacije sa italijanske strane Alpa, i da se njegova kćer Marija Adelaida uda za vojvodu od Burgonje, starijeg dofenovog sina. Španci i carska vojska, ugroženi u Italiji, povukli su tada svoje trupe iz Milanske oblasti. Eugen je izgubio poverenje u svog rođaka, ali je ipak izvršavao svoje obaveze prema njemu iz poštovanja što je bio na čelu dinastije iz koje je i on potekao, ali odnos među njima nikad više nije bio srdačan. Vojne počasti u Italiji su svakako pripadale francuskom maršalu Katini, ali je Eugen odlučnim akcijama rešio da povrati vojnički čast i ugled i da okonča rat između Francuske i Augzburške lige. U Rijsviku oktobra 1697. godine potpisan je niz ugovora. Francuska je vratila Nemačkom Carstvu tvrđave Trir, Filipsburg, Brajzah i Frajburg koje je dobila mirom u Najmegenu 1678. godine. Samo je Strazbur ostao kao dodatak francuskoj odbrani. Skoro čitava Lorena je vraćena svom vojvodi. Francuske snage koje su napale Kataloniju povučene su; Luksemburg, Šarleroa, At, Mons i Kurtre su ponovo postali uporišne tačke Španske Nizozemske. Leopold se ponovo mogao okrenuti borbama na Istoku.

Od osvajanja Beograda do Senćanske bitke[uredi - уреди]

Dok je Eugen boravio u severnoj Italiji u Bečkom ratu su se nastavljale borbe. Ludvig Badenski, koji je preuzeo vođenje vojske pošto je Maksimilijan Emanuel povučen na zapadno ratište, produžio je 1689. ofanzivne operacije u Srbiji, potukao Turke 30. avgusta kod Batočine i 24. septembra kod Niša, a potom je osvojio Vidin. U Osmanskoj carevini 25. oktobra 1689. godine je došao na vlast Veliki vezir Fazil Mustafa-paša Ćuprilić. Već u novembru Turci su preduzeli kontra ofanzivu pod komandom Halil-paše, zauzeli Skoplje i Kačanik, tukli Austrijance na Kosovu polju i primorali ih da se povuku u Niš. Mustafa Ćuprilić je 15. jula 1690. godine krenuo iz Jedrena sa oko 122.000 ljudi i, osvojivši Pirot, Niš i Smederevo, 1. oktobra stigao pred Beograd, koji se predao 8. oktobra. Veliki vezir Mustafa poveo je 1691. godine nov ratni pohod i kod Beograda prešao Savu. Glavnina austrijske vojske pod vođstvom Ludviga Badenskog krenula je preko Slankamena prema Zemunu 12. avgusta, ali su se povukli prema Slankamenu zbog brojne nadmoćnosti tuske vojske. 19. avgusta 1691. godine Ludvig Badenski je odneo pobedu nad ogromnom turskom armijom. Poginulo je oko 20.000 turskih vojnika, kao i veliki vezir Mustafa Ćuprilić , a na austrijskoj strani je bilo oko 7.300 mrtvih i ranjenih.

Austrijska vojska prešla je zatim u ofanzivu u Mađarskoj i Transilvaniji i zauzela Karansebeš i Nađvarad. Krajišnici su u oktobru energičnim čišćenjem od Oseka do Slavonskog Broda potisnuli turske posade preko Save, pa je Slavonija konačno oslobođena od Turaka.

Energični sultan Mustafa II razvio je 1695. godine veću operativnu aktivnost u Banatu, koji je opet potpao pod tursku vlast. Fridrih Avgust I, saksonski izborni knez, pošao je 1696. godine iz Petrovaradina na Temišvar ali je prekinuo opsadu, a sultan Mustafa ga je potukao kod Olašina, današnjeg Hetina, na Begeju 26. avgusta. U bici se istakao srpski podvojvoda Jovan Monasterlija sa svojim vojnicima. Zarobio je Šarkan-pašu sa dvadesetak Turaka. Pošto je izvojevao pobedu, sultan se preko Hetina, Sakula i Jabuke vratio u Beograd, iz kojeg je 1. oktobra otišao u Jedrene.

Car Leopold I, umesto Fridriha Avgusta koga su Poljaci izabrali za svog novog kralja, postavlja Eugena Savojskog za glavnokomandujućeg austrijske vojske. Njemu je poveren težak zadatak da osujeti planove Mustafe II. Kao najmlađi austrijski feldmaršal dobio je 1697. godine komandu nad samostalnom armijom. Carskim dekretom od 5. jula 1697. godine Savojski je postavljen za komandanta. Istog dana kada je imenovan za vrhovnog komandanta Carskih trupa u Ugarskoj, Savojski je podneo Caru plan o ratovanju protiv Turaka. On predlaže da se, s obzirom na odmaklo vreme i zbog nedostatka novca, ne može ofanzivno istupati nego je potrebno upravljati se prema pokretu neprijatelja. Trupe treba locirati na prostoru između Dunava i Tise gde vojska neće oskudevati u namirnicama i stočnoj hrani. Zatim se štiti prostor između Drave i Save od upada Turaka iz Beograda. Princ Eugen je čekao velikog vezira Mustafu sa 65.000 dobro ušančenih vojnika kod Petrovaradina. Nakon što je doplovio Dunavom na čelu habzburške vojske, Eugen Savojski, na svoje veliko iznenađenje od strane šajkaških graničara biva dočekan toplom čokoladom. Ova beleška iz dnevnika njegovog ađutanta predstavlja prvi pisani dokument o čokoladi na ovim prostorima.

U junu 1697. godine sultan je krenuo u treći pohod protiv Ugarske i Erdelja. Beograđani su od 10. do 19. avgusta ponovo posmatrali silnu turksu vojsku koju je pratila rečna flota sastavljena od 16 galera, 30 fregata i 30 šajki. Posle prelaska iz Beograda u Pančevo, sultan je promenio svoju prošlogodišnju maršrutu utoliko što je iz Banata prešao u Bačku kod Titela koji je osvojio, pa preko Vilova i Kovilja krenuo prema Segedinu. Do Pesira blizu Ostojićeva stigao je 8. septembra, a sutradan je postavio logor u Senti na obali Tise i počeo se pripremati za prelaz preko Tise u Banat pošto je odustao od namere da ode u Segedin. Turci nisu slučajno izabrali Sentu kao mesto za prelazak preko reke; pogodnost koju je pružao taj teren same su se nametale. Od rečnih lađa - šajki - Turci su improvizovali pontonski most i počeli da prelaze reku. Eugen, koji se nalazio kod Sentomaša , pođe za njim usiljenim maršom, uz pomoć srpskog oficira Jovana Tekelije, koji ga je prethodno obavestio da sultan napušta Bačku, pljačka okolinu Sente i sprema se da pređe u Banat, prečicom prođe razlivene močvare i stigne velikog vezira Mehmed Elmas-pašu, koji je vodio 135.000 dobro naoružanih ljudi, kod Sente na Tisi.

Pobede nad Turcima[uredi - уреди]

Eugen Savojski

Njegove pobjede nad Turcima (predvođenim sultanom) kod Sente 1697, kod Petrovaradina 1716. i kod Beograda 1717. značile su prekid turskih osvajanja u Europi, a rezultati tih pobjeda, Karlovački odnosno Požarevački mir, kojima je Austrija stekla velike dijelove Hrvatske i Slavonije, Banat, sjevernu Srbiju, dio Bosne, Vlaške, Ugarske i Erdelj, značili su učvršćenje Austrije u Podunavlju. Pobjede Eugena Savojskog nad Francuzima u Španjolskom nasljednom ratu (1701-1709) značile su istodobno jačanje austrijskih pozicija u zapadnoj Europi, gdje je Francuska bila u prvom planu političkih zbivanja.

Bitka kod Sente[uredi - уреди]

I pored instrukcija Dvorskog ratnog saveta, da zbog brojne inferiornosti izbegava ofanzivne operacije, energični Eugen je prešao u nastupanje i, u bici kod Sente 11. septembra 1697. godine, odsudno porazio Turke, čime je odlučio ishod austro-turskog rata 1683-1699. godine.

Tek što je Eugen mislio da otpočne bitku, došao je kurir iz Beča sa pismom i naredbom od ratnog suda, u kome mu se kaže da se na svaki način bitka izbegne. Princ je uzeo pismo i naredbu i strpao ih u džep, pa je otpočeo borbu sa svojom vojskom. Odlučio je da sa 40.000 ljudi izvrši obuhvatni napad na turski mostobran sa 43 pešadijska bataljona i 48 topova u centru, 4 pešadijska bataljona, 53 eskadrona konjice i dva topa na desnom i 4 pešadijska bataljona, 59 eskadrona i 10 topova na levom krilu. Turska vojska je nastavila povlačenje preko Tise. Bitka je počela turskom artiljerijskom vatrom na austrijski centar koji je bio u napadu u trenutku kada je bio u dometu topova. Dva sata kasnije napalo je i levo krilo austrijske vojske. Prodor turske konjica konjice duž reke bio je presečen. Desno krilo i centar pod jakom puščanom vatrom napredovalo je dalje. Austrijske snage levog krila prodrle su u centar mostobrana i zauzele mesto prelaza. Tada je okruženoj turskoj vojsci na malom prostoru nanet strahovit poraz. Mnogi Turci pokušali su da nađu spas preplivavajući Tisu ali su se podavili u njoj.

Savojski kao vrhovni komandant podneo je Caru izveštaj o bici kod Sente. To je najvažniji dokument iz austrijskih izvora. Kao komandant Savojski je morao biti detaljno upoznat sa razvojem čitave bitke. Izveštaj je kratak, vojnički škrt ali neobično sadržajan. Savojski kaže da je neprijatelj bio opkoljen.

„Bataljoni sa levog krila i desnog boka odsekli su neprijatelju prilaz ka mostu. Bilo je užasno klanje kako u rovovima, tako na mostu i u vodi gde se neprijatelj bacio sa nadom da pobegne. Naši vojnici bili su tako besni da nisu nikoga zarobljavali iako je tu bilo paša i oficira koji su nudili mnogo novca. Zbog toga je bilo malo zarobljenika i to uglavnom onih koji su izvučeni ispod mrtvih ili sa pontona. Od zarobljenika smo saznali da je sva neprijateljska pešadija bila sa ove strane reke a sa one strane nije bilo više od nekoliko hiljada ljudi kao sultanova straža...“ Ova pobedonosna bitka završena je u smiraj dana. Čak ni sunce nije htelo zaći dok svojim plamenim okom nije videlo potpuni trijumf pobedonosnog oružja Vašeg Carskog veličanstva. Po oceni Savojskog, nije se spaslo više od 2.000 Turaka. U drugom dopunskom izveštaju Savojski kaže da je prema poslednjim vestima uništena sva neprijateljska pešadija, dok su gotovo svi janičarski oficiri izginuli. Po austrijskim izvorima poginulo je 20.000 Turaka, dok se oko 10.000 vojnika udavilo u Tisi. Poginulo je pet vezira , 13 beglerbegova, 30 janičarskih aga, 20 alajbegova. Sva turska ratna oprema pala je u ruke pobednika kao i bezbroj ratnih trofeja. Carska vojska je zaplenila 7 tugova, 423 zastave, janičarsku zastavu i pečat velikog vezira. Zaplenjen je veliki broj kola, volova i namirnica. U ruke pobednika palo je 87 topova, 58 merzera, 28.000 kg praha, 19 tona olova, 5.400 topovskih kugli, 523 bombe, 6.300 ručnih granata, 62 pontona i 72 kola za mostove. Gubici Carske vojske bili su neverovatno mali. Poginulo je 28 oficira i 401 vojnik, ranjeno je 133 oficira i 1.465 vojnika. Od zore 12. septembra husari su gonili razbijenog neprijatelja i naneli mu teške gubitke. Sultan je u paničnom bekstvu sa 2.000 konjanika već 12. septembra stigao u Temišvar. Tako je selo Senta, do tada nepoznato evropskoj javnosti, odjednom postalo znamenito i u Evropi i u Aziji.

Turci su za nekoliko sati u borbi pretrpeli strahovite gubitke iz razloga što su iz Carigrada turski komandanti krenuli su sa međusobno neprečišćenim računima i neiskaljenom mržnjom na velikog vezira. Jedinstvo komandnog kadra nije postojalo. Tuska vojska bila je sastavljena od pripadnika raznih naroda koji se međusobno nisu mogli ni sporazumeti. Naročito je bio veliki broj Albanaca. Međusobna surevnjivost i sukobi dostigli su kulminaciju u početku same bitke kada su pojedini oficiri pa i čitave jedinice odrekli poslušnost vrhovnom komandantu. U takvoj atmosferi priča o ubistvu velikog vezira je verodostojna. Turska pešadija bila je na silu gurnuta na neprijatelja. Turski vojnici našli su se između dve vatre: neprijateljske i svoje vojske. Niko nije pomišljao na borbu nego na spas. Turska vojska nije bila ni psihički ni taktički spremna da toga dana bije bitku. Osim toga, Turci su bili potpuno iznenađeni pojavom austrijske vojske. Iznenađenje je bilo toliko da je odmah izazvalo strah u redovima turske vojske. Strah se pretvorio u paniku. Turska vojska je izgubila bitku pre nego što je ona uopšte započela. Zato je za nekoliko časova bila prosto masakrirana. Poraz je zatro i poslednji zračak nade. Kada se u ratu izgubi nada u oružje, ostaju jedino nade u mir. Tako je ova pobeda austrijske vojske kod Sente konačno zapečatila sve nada Turaka da oružjem mogu postići ratne ciljeve. Posle ovako katastrofalnog poraza Turcima nije ostalo ništa drugo nego da prihvate mir koliko god on za njih bio nepovoljan. Sa političkog stanovišta austrijska pobeda je ubrzala kraj rata. Posle bitke kod Sente mir je bio brzo postignut.

Analizirajući druge posledice bitke možemo konstatovati da su bivše teritorije pod turskom vlašću otpočele društveno-ekonomski razvoj osobenog, ali ipak evropskog tipa, ali u političkom smislu samo su dobile novog gazdu. Dok su se mnogi Srbi, učesnici Velike seobe, zajednički borili sa Mađarima kod Sente, kasnije su lukavom politikom Habsburgovaca okrenuti protiv Rakocijevih ustanika. I kasnije delovanje Eugena Savojskog može se ocenjivati na razne načine. Međutim, on je bio taj koji je, uspešno komandujući jednom velikom internacionalnom vojskom, sastavljenom od Nemaca, Mađara, Srba, Hrvata, Francuza i Španaca ispisao ime Sente na istorijskim kartama. Stoga ovu bitku i ne posmatramo u kontekstu neke nacionalne istorije.

Bitka kod Sente ostala je dugo u narodnoj uspomeni, pa su za nju u narodu i povezane mnoge priče. Ni u jednoj od ovih priča ne izostane, a da se ne pomene ,,Evženov sprud", koji Mađari nazivaju ,,Poronć". Evženov sprud postane ostrvo samo onda, kada se voda u Tisi izdigne iznad normalnog vodostaja. Narod veruje, da je taj sprud postao od turskih leševa, koji su tu poginuli, pa ih mulj reke Tise zatrpao i od njih načinio ostrvo. A kako je došlo do tolike množine, baš na jednom mestu, zaključuju, što je tu bio most na drvenim stubovima; ali nije bio patosan daskama, nego volujskom kožom. Kako ih je ,,tušta navalilo" most se provalio i svi se potopili.

Iz tadanjih geografskih karata ne može se ustanoviti, da li je ostrvo postojalo. U planu bitke kod Sente, a koji se nalazi u knjizi ,,Bács-Bodrog Vármegye Monográfiája", nalazi se most; ali je ovaj plan rađen mnogo kasnije, pa se po tome i ne može utvrditi, da li je odista postojao ili ne. Površina mu sada iznosi 61.580 kvadratnih metara.

Bagerovanjem korita reke Tise 1907-1908. godine, utvrđeno je da je na tome mestu najplića, i da se za vreme male vode može pregaziti. Na tome mestu i čini brod (nanos) čime se stvara plićak. Tada, 11. septembra, svakako da je bila mala voda, a moguće je, da su i Turci znali za osobinu reke Tise na ovome mestu.

Po sklapanju Karlovačkog mira, a zbog zasluga za pobedu kod Sente, princ Eugen je nagradio Jovana Tekeliju starešinstvom nad Pomoriškom granicom i poverio mu da na desnoj strani Moriša sagradi utvrđenje Arad.

Pohod na Sarajevo[uredi - уреди]

U Beču je bila neopisiva radost zbog Eugenove pobede nad Osmanlijama. Ali zavidljivi Kaprara nije propustio nijednu priliku da sreću i hrabrost Eugenovu kao drskost predstavi govoreći da je Eugen svojom neposlušnošću hteo da stavi celu Carevinu na kocku. Posle ove blistave pobede jedan među prinčevim generalima, Robotin, prešao je Tisu i krenuo da oslobađa Banat. Tom prilikom carske trupe ušle su opet u Bečkerek, pa je Robotin od Bečkereka načinio snažno uporište snabdevši ga topovima, osigurao šančevima i stalnim jakim garnizonom. Pošto je kod Sente izvojevala sjajnu pobedu ode Careva vojska u Slavoniju i iz Broda pređe u Bosnu, sa 4.000 konjanika, 2.500 pešaka, 12 topova i drugom vojnom opremom, opsedne Sarajevo, utvrde ga i u njemu postave hrišćanske vojnike umesto turskih. U sastavu austrijske vojske nalazilo se 2.000 pešaka i 200 konjanika Srba pod komandom pukovanka Ferdinanda Jovana Kibe. U astrijske ruke pali su Doboj, Maglaj, Žepče i grad Vranduk koji je osvoji Kiba sa Srbima. U Doboju su 21. oktobra mnogi hrišćani seljaci došli i molili zaštitu, izražavajući spremnost da se priključe austrijskoj vojsci ukoliko ona bude morala da napusti Bosnu. Princ Eugen navodi u svom dnevniku ratovanja kako se nada da će sve hrišćane prevesti iz zemlje preko Save. Dana 27. oktobra, Savojski navodi da su Srbi u pozadini. Prema savremenim izvorima, austrijska i srpska vojska su 23. oktobra opljačkale i zapalile Sarajevo, a zatim se vratile iz Bosne 8. novembra s mnoštvom pravoslavnih i rimokatoličkih porodica koje su se nastanile po opustošenoj Slavoniji nakon protjerivanja Turaka. Poslije tog egzodusa, katolici su postali najmanja vjerska skupina u Bosni, dok na drugo mjesto, iza muslimana, dolaze pravoslavci.

Karlovački mir[uredi - уреди]

Potom ode Eugen sa velikim svečanostima u Beč da sam lično Caru odnese glas o velikoj pobedi. No Leopold, obmanut spletkama zavidljivog Kaprare primi Eugena sasvim hladnokrvno i oduzme mu njegov plameni mač, pa čak šta više hteo ga je predati i ratnom sudu. Plemeniti građani nudili su Eugenu da ga prime u svoju zaštitu, ali se princ izjasni da on neće nikakve zaštite, osim čistoće svog rada i malih usluga koje je on Caru ukazao. Septembra 1698. Turska vojska je logorovala kod Beograda, a princ Eugen je planirao demonstativni manevar preko Bečkereka na Temišvar, kako bi privukao Turke u Banat. U Bečkereku, u današnjoj glavnoj ulici na broju 36 mu se nalazio glavni stan. Kod Titela je sagradio most, Carska vojska je prešla Tisu, a Turci su završili gradnju mosta kod Višnjice, međutim samo radi lakšeg snabdevanja Temišvara ratnim zalihama. Eugen je pohitao sa konjicom ka Temišvaru i uspeo da spreči da Turci doture provijant temišvarskoj tvrđavi. Posle ovoga princ Eugen je shvatio kako sa svojim demonstrativnim manevrom ne može ništa da postigne pa je odlučio da se povuče preko Tise, a potom je u oktobru preko Segedina stigao do Arada gde je započeo radove na utvrđenju tvrđave da bi ojačao odbrambenu liniju duž Moriša, naspram neosvojenog Temišvara.

Nedugo zatim, posredovanjem Engleske i Holandije, pregovori koji su započeti jula 1698. godine, završili su se 26. januara 1699. godine potpisivanjem Karlovačkog mira na dvadeset pet godina. Mir se nekada naziva i “ponoćnim mirom”, jer je osmanska strana izričito molila da se potpiše 26. januara, ali u vrlo rano ujutro. Osmanski su astrolozi naime proračunali da će onda to biti dobar mir. Habsburškoj Monarhiji pripala je cela Ugarska, bez Banata, a granice Hrvatske, obuhvatajući Liku i Krbavu, pomerene su sa Kupe na Unu i do planine Velebita. Od turske vlasti je oslobođena Slavonija sa Kostajnicom, Dubicom i Jasenovcem, kao i jugoistočni Srem preko koga je povučena nova austrijsko-turska granica od Mitrovice, koja je pripala Turskoj, na Savi do Slankamena, koji je pripao Austriji, na Dunavu. Granica je obeležena humkama koje su po Marsiljiju nazvane marcijalne hante. Mletačka Republika je zadržala u Boki uzan pojas uz obalu od Novog do Risna, a u Dalmaciji Knin, Sinjsku krajinu, Vrgorac i Gabelu. Nezadovoljna Karlovačkim ugovorom o miru, ona je uspela da joj se novom redakcijom ugovora od 15. aprila 1701. prizna ispravka granice u Dalmaciji; uz to je dobila ceo Peloponez do Istmosa i ostrva Lefteriju, Zante i Leukas. Suparnički Dubrovnik i Mleci razdvojeni su teritorijalno uskim pojasom pod osmanskom vlašću koji je izlazio na more kod Kleka i Sutorine u Hercegovini.

S pravom se može reći da je to bio prvi nepovoljan sporazum koji su Osmanlije potpisale. Sem teritorija koje je prepustila Habzburzima i Mlečanima, Osmanska Carevina Poljskoj prepustila Podoliju i zapadnu Ukrajinu, a Rusi su dobili Azov na Krimu, jedan deo Ukrajine do Dnjestra i pravo na teritorijalno proširenje do Kubana. Karlovački sporazum označava početak osmanskog povlačenja iz Evrope. Osmanska država više nije diktirala svoju volju, naprotiv, bila je primorana da pregovara sa protivnicima, a često i da se povinuje njihovim zahtevima.

Austro – turski rat 1716 – 1718. godine[uredi - уреди]

Pošto je zaključen mir u Raštatu, mogao je obratiti pažnju Car Karlo VI i na istok, da što pre i koliko je moguće stane na put buri koja mu je naglo otuda pretila. Sultan Ahmed III je prekršio odredbe Karlovačkog mira i tokom leta 1715. godine ponovo su Osmanlije osvojili Moreju, a tvrđava Suda na Kritu pala je u ruke Turaka. Zatim su se okrenuli protiv Austrije sa ciljem da ponovo osvoje Ugarsku. Tako je Car bio prinuđen da objavi rat Turskoj, mada je glavni inicijatori ovog rata bio papa, a borbu su vodili Habsburška Monarhija i Mletačka Republika. Rat je trajao dve godine, od 1716. do 1718, a u toku rata najviše je stradao srpski narod u pograničnim oblastima. Od svih ratova u kojima je učestvovao, najviše direktne kontrole i najveće uspehe princ Eugen je postigao upravo u ovom ratu.

Petrovaradinska bitka[uredi - уреди]

Princ Eugen je bio spreman sa vojskom od 60.000 ljudi. Sultan svoju glavnu vojsku uputi protiv Cara i sila od 200.000 ljudi prodre u Ugarsku da najpre odcepi od Cara Petrovaradin. Veliki vezir Damad Ali-paša sa 70.000 vojnika i jakim pomoćnim trupama prešao je 26. jula kod Beograda u Srem radi opsade Petrovaradina. Habzburško Carstvo je utvrđenjem petrovaradinske tvrđave želelo da spreči povratak Otomaske imperije u srednju Evropu. Da bi u tome uspelo obezbedilo je novac i najbolje arhitekte. 1694. godine izgrađene su, južno od tvrđave, još dve palisadne odbrambene linije. Sa levom obalom Dunava tvrđava je povezana dvama mostovima, na čijim su krajevima izgrađena utvrđenja sa po osam topova, a na Dunavu su ukotvljeni brodovi naoružani topovima. 1695. godine u Donjem gradu podignut je bedem sa rovovima i palisadama, a prema jugoistočnoj strani Gornjeg grada bastion, zatim mostobran na levoj obali Dunava i jedno utvrđenje na Ratnom ostrvu. Po veličini i brojnim odbrambenim kulama, kapijama, zgradama i podzemnim vojnim galerijama, stvoreno je remek delo u sistemu fortifikacije. Petrovaradinska tvrđava se prostire na 112 hektara, a u njenoj izgradnji učestvovalo je dnevno i po 40.000 ljudi. Sastoji se od pet tvrđava, Gornje, Donje, Hornverka, Bruškanca i Inzelšanca, koje su funkcionalno spojene u jednu celinu, pa je zovu i Gibraltar na Dunavu.

Rat je u početku tekao veoma nepovoljno za carsku vojsku, naročito na onom delu fronta kojim je zapovedao konjički general baron Maksimilijan Petraš, zapovednik Slavonije. Iz istočnog Srema, Turci su provalili prema zapadu. Kod Iriga su stradale srpske čete pod zapovedništvom Adama Monasterlije, koji je u borbi i sam poginuo. Turci su tada popalili neka naša naselja, među njima i Karlovce, a od manastira Krušedol. Međutim i Austrijanci su dobro manevrisali i uskoro uzvratili. Pošto su prebacili deo svojih snaga na desnu obalu Dunava, prikupili do 3. avgusta s obe strane reke oko 64 bataljona pešadije, 187 eskadrona konjice i 80 topova. Turska glavnica koju je vodio sam veliki vezir Damad Ali paša doprla je do Karlovaca, na 3 km od tvrđave i ulogorila se na visovima današnjeg Vezirca, severozapadno od Karlovaca. Prve borbe vođene su 1. avgusta 1716. blizu Sremskih Karlovaca između Palfijevih husara i turske konjice, da bi ubrzo došlo do velike bitke kod Petrovaradina. Kad je komandant tvrđave odbio turski zahtev za predaju, Turci su se izgradnjom približnica približili tvrđavi, negde i do 100 metara. 5. avgusta 1716. godine, posle silnog bombardovanja od strane turske artiljerije na Eugenov komandni štab, napadne Eugen Savojski neprijatelja. Raspoređena pred tvrđavom, austrijska vojska prešla je u napad s pešadijom u centru, glavninom kopnjice na levom i jednim odredom na desnom krilu. U prvoj fazi bitke nije došlo do rešenja. Ali, kad su obe strane angažovale konjicu, u sudaru koji je trajao oko 5 časova, Turci su bili razbijeni i prinuđeni na povlačenje. Na desnom krilu, koje je predvodio Aleksandar Virtemberški odneli su Austrijanci pobedu. Maks Štaremberg naiđe na levom krilu na veliki otpor. Janičari su prodrli u šančeve i pokušaše da zauzmu most na Dunavu. Palfi brzo priteče u pomoć te se otkloni velika opasnost. Iza njegovih leđa mogao se opet red povratiti i Eugen povuče rezervu. Sad su se Turci našli između tri vatre. Sam Damad Ali-paša je bio smrtno ranjen, a vojnici uskoro nagnaju u bekstvo. Begunci su mogli samo život spasti, jer je veliki vezir sumnjajući u hrabrost svoj vojske, porušio sve mostove. Pljačka je za Carsku vojsku bila velika i neizmerna. Ali pre svega, Eugen klečeći sa celom svojom vojskom zahvali Bogu za sjajnu pobedu koju nad nevernicima ostvare toga dana. Ali zbog odmazde za izgubljenu bitku spaljeni su skoro svi fruškogorski manastiri. Najgore su prošli Krušedol i Velika Remeta. Tom prilikom su u Krušedolu izgorele mošti despota Stefana, majke Angeline i vladike Maksima, članova dinastije Branković. Ubrzo posle toga je sedište Krušedolske mitropolije preneto u Sremske Karlovce, te otada preovladava naziv Karlovačka mitropolija. Za bitku kod Petrovaradina, tzv. „Varadinski rat“ vezane su i dve legende. Po prvoj, uoči bitke, Eugen Savojski je usnio Majku Božiju, koja mu je predskazala da će pobediti neprijatelja. Kasnije je na mestu velike bitke, u znak zahvalnosti, izgrađena crkva Blažene Device Marije (današnja crkva na Tekijama), sa njenom ikonom, koju je crkvi poklonio Eugen Savojski. Zanimljivo je i to da je na kupoli crkve postavljen krst iznad polumeseca kao simbol pobede hrišćanstva nad islamom. Druga legenda vezana za “Varadinski rat”. kaže da se na dan bitke, dan Snežne Gospe, digla strahovita oluja, koja je izazvala pad jutarnje temperature, pao je sneg i turska vojska se smrzla. Ovo je veoma uticalo na ishod bitke: princ Eugen Savojski je iskoristio vremensku nepogodu i po najcrnjoj noći je prišao Turcima iza leđa. Pobeda kod Petrovaradina omogućila je Eugenu Savojskom da zauzme Beograd 1717. godine, čime je opao značaj Petrovaradina. Zanimljivo je napomenuti da je u leto 1716. godine jedan crnogorski izaslanik posetio Eugena Savojskog u blizini Petrovaradina i izjavio da bi mogla pomoći crnogorska vojska od 40.000 ljudi, što je bilo bez ikakvog osnova jer je Crna Gora tada jedva imala toliko žitelja ukupno!

Pobeda austrijskog vojskovođe Eugena Savojskog kod Petrovaradina naišla je na poseban odjek u Sankpeterburškim vjedomostima. Jedini ruski list, pokrenut dekretom Cara Petra Velikog 1703. godine, u broju 1 od 28. avgusta 1716. godine posvetio je nekoliko stranica ovoj pobedi. Kako izgleda, Petar Veliki, samodržac sve Rusije, bio je veoma oduševljen pobedom Eugena Savojskog nad Turcima. Zbog toga je dozvolio da se austrijskoj pobedi da veliki publicitet. Uz dve gotovo identične vesti dodata je na sledećoj strani još jedna koja ilustruje pobedu austrijskog vojskovođe, dajući podrobne podatke i o ratnom plenu koji mu je pao u ruke. Pobeda Eugena Savojskog imala je odjeka i u Evropi, pa je Car Petar Veliki to znao da uoči. Stoga su i jedine ruske novine, shvatajući značaj austrijske pobede nad Turcima, posvetile bici kod Petrovaradina čitave četiri stranice lista. Kad se zna da je list Sankpeterburške vjedomosti izlazio povremeno, sa malo stranica za vesti, onda i to svedoči o ruskom interesu da se i među pismenim Rusima sazna nešto više o pobedi nad turcima. Bio je tu i jedan emotivni razlog: pobeda Eugena Savojskog usledila je samo pet godina posle ruskog poraza na Prutu 1711. godine i nepovoljnog prutskog mira, prema kome su Rusi, pored ostalog, izgubili teško osvojeni Azov i time pristup toplom Crnom moru.

Posle ove bitke pošalje princ Eugen na Temišvar vojsku pod komandom generala Klaudija Mersija. 1. oktobra 1716. godine austrijske trupe opsele su grad i tukle ga iz 60 teških, 160 lakih topova i 40 merzera. Opsednutim turcima stiglo je u pomoć pred Temišvar oko 30.000 turskih vojnika koje su austrijanci potukli i 12 oktobra zauzeli grad. Pošto je zauzeta ova tada jedina nerazorena i upotrebljiva tvrđava, imenovan je grof i general Klaidije Forimund Mersi za vojnog guvernera Banta, pa je on istovremeno dobio i naređenje da zauzme turska utvrđenja duž Dunava. Pančevo je zauzeo 9. novembra, zatim i Novu Palanku, i posle toga odlučio da sa dva konjička puka duž Tamiša i sa tri puka kod Bečkereka obrazuje kordon prema Turcima. Borbe su vođene i na strategijski važnom delu austro-turskog fronta između Beograda i Šapca. Ubrzo po dolasku u logor kod Futoga prin Eugen je naredio pukovniku Langletu da osvoji Raču, utvrđeni šanac i važno strategijsko uporište u austrijskom ofanzivnom planu i tvrđavskom sistemu na reci Savi. Rača je potpala pod komandu koja je obuhvatala obalu te reke, a nalazila se u rukama pukovnika Ernesta Antona fon Petraša, koji je preduzeo opsežne mere da je što bolje osposobi za borbu. Po oslobađanju južne Ugarske od Turaka dobio je Apatin kao svoju ribarsku centralu od austrijskog dvora. Od pape mu stigne posle ove pobede nad nevernicima osvećeni mač i šlem sa natpisom „Izbavljaču hrišćanstva“. Eugen pomisli: „Šulemberg je ovo pre zaslužio nego ja, jer je pobedio Turke na Krfu“. Kada su te godine završili operacije, ostavili su Turci za odbranu Beograda pod komandom Mustafa-paše oko 290.00 vojnika, od kojih 20.000 janičara, sa oko 3.000 komada oruđa raznog kalibra, a na Dunavu i Savi, oko 70 brodova sa oko 3.000 ljudi i 200 komada oruđa.

Beogradska bitka[uredi - уреди]

Vojni i politički krugovi u Beču, još od početka XVIII veka, uzimaju Beograd kao glavnu strategijsku tačku za prodor Habsburške monarhije na Balkansko poluostrvo. Zato su u svim svojim političkim i vojnim planovima gospodarenja nad severozapadnim delom Balkanskog poluostrva imali pre svega u vidu osvajanje Beograda. Tako je mislio i princ Eugen. Te zime je došao Eugen u Beč gde ga je Car sa radošću dočekao, obdario ga bogatim krstom iskićenim dijamantima i reče mu: „Gospod Isus Hrist prvi je vojskovođa, koji će vašu milost najbolje pomagati kada pođete na nevernike.“ Glavnina vojske se ukonačila kod Futoga, korpus konjičkog generala Mersija kod Vršca i Gate, u južnom Banatu, dva konjička puka feldmaršal-lajtnanta Vijarda kod Karansebeša, u istočnom Banatu, korpus feldcajgs-majstera Štajnvila u Erdelju, korpus generala Petraša kod Sremske Mitrovice i korpus generala Haubena u Petrovaradinu. Uoči novog polaska načinio je Eugen svoj testament. Više od trideset prinčeva pohitali su pod njegove zastave. Međutim sultan je opet skupio 200.000 vojnika i uputio se ka Beogradu. Beogradsku tvrđavu je snažno osigurao i utvrdio, pa odmah izdao zapovest da se pređe preko Dunava i da se prodre u Ugarsku. Tvrđava je bila uređena za dužu odbranu, sa rovom dubokim 5 metara i širokim 8 metara, zidanom kontraeskarpom i palisadama. Za odbranu prelaza preko Save, Turci su podigli i poseli redute na Velikoj adi ciganliji, na ušću Save, Velikom ratnom ostrvu i tri na levoj obali Dunava. Turci su nameravali da 1717. godine prodru u Transilvaniju, Mađarsku i Hrvatsku, ali zbog teškoća oko popune izgubljenih topova kod Petrovaradina i Temišvara, početak operacija je odložen. Glavnokomandujući austrijske vojske princ Eugen Savojski je to iskoristio i krenuo na Beograd iz Futoga sa vojskom od 100.000 ljudi, sa 10 većih brodova i preko 50 šajki naoružanih sa 200 – 300 topova. U isto vreme izvršen je i pritisak na Bosnu. Iz Slavonije pod komandom zapovednika tamošnjih graničara generala Petraša, iz Banije pod vođstvom banskog namesnika Ivana Draškovića i iz Like, odakle je dejstvovao grof Rabata. A Eugenova vojska je preko Srema i Banata izbila na Dunav prema Vinči. Veliki strateg je prišao Beogradu na neočekivan način. S flotilom sastavljenom od mnogih bojnih šajki i čamaca, teretnih lađa i deset ratnih brodova sa 370 topova, on je doplovio pod Beograd Dunavom, u koji je ušao iz Tamiša, proširenim rukavcem kod Pančeva. Tako je izbegao napad turskih brodova iz Oršave, Smedereva i Beograda. Most na Dunavu postavljen je blizu sela Višnjice, gde je od 15. do 17. juna 1717. godine princ Eugen prebacio na desnu obalu 24 čete grenadira, 27 bataljona i 6 topova, pod komandom feldmaršala princa Aleksandra Virtemberškog. Preko podignutog mosta prebacio je do 17. juna i ostale snage i ulogorio se na visovima između Višnjice i Beograda. Nikada se u Beogradu nije u isto vreme okupilo toliko generala, vojnika najrazličitijih narodnosti, prinčeva iz svih poznatih vladajućih kuća u Evropi . Svi su hteli da prisustvuju velikoj bici, koji je vodio u to doba najveći i najpoznatiji ratni genije. Da bi odvratio pažnju neprijatelja od opsade Beograda, princ Eugen je naredio Petrašu da izvede taktički pokret prema Šapcu. Iz Osijeka mu je poslata artiljerija i municija, te je sa potčinjenom milicijom krenuo prema Savi da bi ispitao mogućnosti napada na Šabac koji je bombardovao. U međuvremenu, polovinom juna, veliki vezir Halil-paša krenuo je iz Jedrena za Beograd sa oko 150.000 vojnika i 175 topova. Za komandanta celoj turskoj vojsci postavljen je beogradski paša Hadži Alija. On odmah zapovedi da se grad utvrđuje i stavi se dosta vojske u Beogradu pod upravom Numan Ćuprilića, a druga se vojska skupi na granici od vlaške da odatle smeta Carskoj vojsci.

U bici pod Beogradom Savojski je pokazao veliki vojnički dar i sposobnost vojskovođe. Možda se ni jednoj bici za Beograd nije pristupilo sa većom pažnjom, promišljenim i pouzdanim planom kao ovoj. Savojski je sa svojim najsposobnijim generalima ispitao i proučio sve važnije strateške pozicije oko Beograda. Protivno dotadašnjoj vojnoj taktici, on nije prebacio vojsku preko Save već preko Dunava, što je bilo veliko iznenađenje za Turke. Potom su utvrdile komandni štab i opasali grad, ali su pre toga izdržali žestoku bitku sa 6 turskih galija i 40 malih lađica. Ostavivši kod Višnjice 6 konjičkih pukova i 4 bataljona, a za zaštitu mosta 6 bataljona, Eugen je 19. juna poseo položaje oko Mirijeva i na Velikom Vračaru i pristupio opsadnim radovima. Kontravalacionu liniju , za napad i za odbijanje eventualnog ispada, izgradio je u luku od Save preko Tašmajdana do Dunava i poseo sa 23 bataljona, 8 pukova kirasira i 4 puka dragona. Cikumvalacionu liniju za odbranu s juga podigao je u vidu ispupčenog luka od Save kod Velike ade ciganlije, prekog Velikog Vračara i Karaburme do Dunava i poseo je sa 38 bataljona i 14 kirasirskih pukova.Linije su izlomljene radi unakrsne i flankirne vatre, i povezane saobraćajnicama, a između njih postavljen je logor za štab i glavninu artiljerije. Do 25. juna most je prebačen od Vinče na Karaburmu, postavljen između obe linije, osiguran na levoj obali redutom sa 10 topova, a na desnoj sa nekoliko bataljona. Na banatskoj strani prema Velikom ratnom ostrvu podignuto je utvrđenje. Iz Petrovaradina preko Bežanije stiglo je 29. juna pojačanje od 7 bataljona, dva puka kirasira i srpska granična milicija, koje je poselo Veliku adu ciganliju, a uz pomoć srpskih dobrovoljaca, šajkaša i graničara, podignut je most preko Save nizvodno u blizini ostrva. Turci su zapalili Zemun, povukli se u Beograd, užurbano su utvrđivali grad i kopali kontraminske galerije. Da bi uništili austrijske brodove, Turci su 5. jula sa oko 50 brodova i šajki izvršili ispad Dunavom prema Zemunu, a sa oko 1.000 spahija i nekoliko stotina janičara iskrcali se na levoj obali Save kod ušća, da bi prodorom uz obalu Dunava prema Zemunu podržali vatrom akciju brodova. Sukob brodova odigrao se kod Zemuna. Pogibijom komandanta flote, kod Turaka je nastala dezorganizacija u komandovanju, pa su se oni povukli sa gubitkom od 5 brodova, nekoliko šajki i oko 200 ljudi. Austrijanci su nastavili sa opsadnim radovim pod vođstvom feldmaršala princa Aleksandra Virtemberškog, prikupili do 22. jula opsadnu artiljeriju i 23. jula počeli bombardovanje varoši i tvrđave. Austrijanci su tako snažno tukli Beograd da su posle dva dana topovi opsađenika bili sasvim oboreni. U međuvremenu uhode su donele princu Eugenu glas da velika turska vojska ide gradu u pomoć i da je već u Nišu, a da je u njoj najmanje 250.000 ljudi. Princ se nije ni malo zbunio, a saznavši opet da su Turci u Smederevu a janičari u Grockoj, zapovedio je da se topovi dobro snabdeju sa municijom i celoj se vojsci da dovoljno praha i olova. Do 12. avgusta pristigla je glavnina turske vojske i raporedila se na liniji Višnjica – Ekmekluk – Dedinje – Sava prema zapadnom vrhu Velike ade ciganlije. Posednutu liniju Turci su utvrdili, pozadi nje uredili baterijske položaje i podigli utvrđeni logor. Na krilima i u centru nalazila se konjica – spahije i Tatari, a između njih janjičari. Približnicama i paralelama janičari su podišli austrijskoj cirkumvalacionoj liniji do na 30 koraka, a ujedno je tukli unakrsnom artiljerijskom vartom, spolja i iz grada. Položaj princa Eugena bio je u velikoj opasnosti. Sa leva i desna dve velike reke, pred sobom utvrđen grad sa garnizonom od 30.000 ljudi, a s leđa vojska od najmanje 150.000 vojnika. Eugenova vojska se jako smanjila, što od bolesti, što od umora, a nešto je opet propalo u bitkama. Niko nije znao šta će i kako će princ, jer je podjednako opasno bilo izaći iz opkopa ili pak ostati onde gde se ko zatekao. Ali princ Eugen reče: „Ja sam došao sa mojim hrabrim vitezovima da uzmem Beograd od nevernika, a ne da se sklanjam od njega pa zato hoću i da ostanem.“ . Princ je izdao zapovest da se šanac povisi i da se vojnicima podele korpe napunjene zemljom da se zaklanjaju, ali to nije mnogo pomoglo. Što mrtvih, što ranjenih bilo je oko 15.000, a nezdrava voda je obarala konje i tako se vojska svakim danom smanjivala. Ipak, u međuvremenu Austrijanci su sa 5 bataljona, 6 grenadirskih četa, 350 konjanika i nekoliko šajki zauzeli 11. avgusta Veliko ratno ostrvo, odakle su počeli da tuku Donji grad i da neutrališu tursku artiljeriju. Zapalili su 14. avgusta glavno tursko slagalište municije u Gornjem gradu, od čije su eksplozije Turci imali velike gubitke. Ipak napad na tvrđavu nije se mogao nastaviti pre nego što se odbaci Halilova deblokadna vojska. U međuvremenu veliki vezir je poslao izaslanika kod komandanta tvrđave radi usaglašenja zajedničke akcije protiv hrišćana. Nekadašnji kuruc, Janoš Vekonj, umesto u tvrđavu, prosledio je pismo Eugenu Savojskom. Saznavši da Turci za naredni dan spremaju koncentrisani napad sa dve strane, Savojski se odlučio na opasan potez: ostavivši manji odred da sprečava ispade iz tvrđave, sa većinom vojske sukobio se sa armijom velikog vezira. Noću 15. avgusta princ Eugen je sa jednim sekretarom pravio raspored vojske u svom šatoru, a posle je pozvao generale i rekao im da će se sutra sukobiti sa Turcima. Veliki deo noći je proveden uređujući dve ubojne linije za sutrašnju bitku, a u obe je bilo svega 40.000 ljudi – broj dosta mali prema broju Turaka, ali daleko nadmoćniji odvažnošću i svojom hrabrošću. Znak da se udara bile su tri bombe. U dva sata posle ponoći izbacili su ih i onda je prva linija počela da se kreće i prema mesečini pošla napred. Pri zauzimanju rasporeda, austrijske baterije iz kontravalacione linije, sa Velikog ratnog ostrva i sa leve obale ušća Save, bombardovale su grad sve do ponoći. Napad je počeo 16. avgusta u 1 čas. Oko 4 časa konjica feldmaršala Mikloša Palfija naišla je na Turke u rovovima na Topčiderskom brdu i Dedinju, napala ih i među njima stvorila zabunu. U gustoj magli druge turske snage naletele su na Austrijance pri posedanju položaja i pretpele osetne gubitke. Zatim je turska konjica izvršila vrlo snažan protivnapad na konjicu feldmaršala Palfija, ali je razbijena uz pomoć konjice druge linije generala Klaudija Mersija. Za to vreme je austrijska pešadija desnog krila I ešelona prodrla u turski rov, ali se udaljila od svog pravca i stvorila prazninu između sebe i konjice Palfija, u koju su, pod zaštitom magle, prodrli Turci i našli se pred austrijskom pešadijom II ešelona. Koncentričnim napadom oni su oko 6 časova odbačeni i naterani u bekstvo. Za njim je krenula konjica u gonjenje. Uskoro zatim Austrijanci su zauzeli na juriš tursku bateriju na Dedinju. Zbog magle je i austrijska pešadija na levom krilu nastupala pogrešnim pravcem i izgubila dodir sa konjicom. U nastali međuprostor prodrli su janjičari i spahije, potisli austrijsku konjicu i pokušali da okruže pešadiju. Austrijanci su oko 8 časova uveli u napad pešadiju i konjicu II ešelona, razbili u ogorčenoj borbi Turke i odbacili ih u pravcu Ekmekluka . Pošto su osvojili sve turske približnice i paralele, Austrijanci su uveli u borbu nove snage, zauzeli Ekmekluk oko pola deset, a zatim odbili protivnapad Tatara i spahija. Turci se rasture na sve strane. Pade ih više od 10.000, a što od husara, što od Srba propalo je skoro 5.000. Na strani carske vojske bilo je oko 5.000 mrtvih i 2.000 ranjenih vojnika, a među ovima bili su i princ Eugen, knez Aleksandar Virtemberški i drugi generali. Zaplenili su od Turaka 131 top od bronze, 35 merzera, 59 zastava i mnogo municije. Princ nije hteo uzeti ništa drugo sem vezirovog šatora koji je bio veličanstven, a iz koga je napisao izveštaj o velikoj pobedi. Sve drugo ostavio je vojsci. Beogradska vojska bila je za sve to vreme samo začuđeni gledalac velike nesreće, držeći da joj je posao samo da grad čuva i brani. Između 9 i 10 sati pre podne 16. avgusta 1717. godine bila je odlučena i dobijena velika bitka pod Beogradom, u kojoj je učestvovalo 6.000 srpskih dobrovoljaca, šajkaša. Već drugog dana nakon pobede austrijske vojske turska posada istakla je na gradskim bedemima bele barjake u znak predaje. Predaja je ugovorena 18. avgusta, a po sklopljenom ugovoru vojnicima turske posade odobreno je da sa ženama, decom i pokretnom imovinom, najkasnije do 22. avgusta, napuste tvrđavu. Sva se Evropa radovala ovoj velikoj pobedi. Pobednika upoređivaše sa Cezarom koji opsednut u Aleksandriji potuče neprijatelja u njegovom štabu. U Beču mu iskovaše medalju sa njegovim likom i rečima naokolo:“Non est hic aliud nisi gladius Gedeonis“, a sa druge strane „Turcis fucis, castris occupatis, Belgrado recepto 1717.“ Ova pobeda je bila kruna vojničke karijere princa Eugena Savojskog i potvrdila ga kao vodećeg evropskog generala toga vremena. Njegova sposobnost da poraz pretvori u pobedu se pokazala kao prinčeva najveća vrlina. Austrijanci su u tvrđavi ostavili posadu od 13 bataljona i 4 ratna broda.

Sjajna pobeda i zauzimanje Beograda bili su tim značajniji jer je carska vojska na drugim delovima fronta vodila teške borbe s Osmanlijama. Situaciju je pogoršao prodor Tatara u Erdelj, ali su tatarsku vojsku ubrzo proterali narodni ustanici. Ferenc Rakoci II je iz Francuske stigao u Osmansko Carstvo da sa svojim kurucima upadne u Mađarsku, ali u trenutku njegovog dolaska Beograd je već bio zauzet, a turska civilna i vojna administracija u panici zbog mogućeg daljeg prodora hrišćana na osmansku teritoriju.

Osvajanje Beograda odjeknulo je u Evropi kao veliki ratni uspeh Habsburške monarhije, te se očekivalo da će austrijski Car Karlo VI iskoristiti zadobijenu pobedu i nastaviti rat radi rešavanja Istočnog pitanja. Međutim, politička situacija u Evropi se u to vreme pogoršala u odnosu na Habsburšku Monarhiju. Četiri dana posle velike pobede kod Beograda, Španija je 20. avgusta neočekivano iskrcala vojsku na ostrvo Sardiniju, koja je, nešto ranije, pripala Habsburgzima. Karlo VI se pobojao da može doći do novih i težih zapleta, te je posredovanjem Engleske i Holandije pristao na mirovne pregovore sa Osmanskim Carstvom. Zatim se nastavilo sa osvajanjem Srbije. Ratovalo se sve do zime, kada se zbog neprohodnosti zemlje i teškoća pri prehrani vojske moralo ratovanje prekinuti. Turci su se povukli na liniju Vidin – Niš.

U junu 1718. došao je Eugen Savojski u Beograd, a 21. jula potpisan je Požarevački mir. Mir je sklopljen na jednom uzvišenju između Požarevca i Kostolca. Pregovori su počeli 5. juna, a ugovor o miru je potpisan 21. jula. Po ovom ugovoru Car je zadržao Vlašku do Alute, Banat, Beograd i Srbiju do Timoka i planine Bujukdaša, jedan deo Bosne između Save i Une. Mletačka republika nije dobila ništa i od tada je prestala da igra važnu ulogu. Osmanlije su sačuvale Moreju, a Austriji su odobrile iste ekonomske pogodnosti kao i drugim zapadnim silama. Uskoro za tim pokloni jedan turski poslanik princu Eugenu dva arapska konja, mač i turban. „Sablja“, reče poslanik, „to je znak tvoje hrabrosti, a ostalo kao znak tvoga duha, tvoje razboritosi i mudrosti u ratovanju“. Austrijanci su iz ove epizode izvukli najviše koristi i između njih i Osmanlija mir je vladao do smrti velikog vezira Damada Ibrahim-paše (1718 – 1730). Teritorija Habzburške monarhije je udvostručena: dok se od Vestfalskog mira prostirala na oko 303.000 km², Karlovačkim i Požarevačkim mirom proširena je za još 315.000 km². Radi zaštite interesa svojih podanika, Habzburška monarhija je osnovala konzulate po Osmanskom Carstvu.

Rat za Špansko nasleđe[uredi - уреди]

Uzroci i početak rata[uredi - уреди]

Upetljavajući se sve dublje u zahteve za špansko nasleđe, Leopold je ponovo svoja sredstva i energiju pre svega usmerio na diplomatske igre Zapada nego na Osmansku carevinu. Leopoldovi planovi vezani za Španiju su 1684. godine promenjeni kada se rodio njegov drugi sin Karlo. Pošto on nije bio naslednik carske krune, trebalo je ubediti ostale evropske vladare da Karlo nasledi špansku krunu jer je španski vladar Karlos II bio telesno i duhovno slab, bez dece i smrt mu se približavala. Na Karla su, objavljeno je u Beču, preneta prava na koja se pozivala, prema testamentu Filipa IV Leopoldova kći Marija Antonija, supruga izbornika Bavarske. Nijedna sila nije mogla ostati ravnodušna prema pitanju šta će se desiti sa španskim carstvom, koje se prostiralo po celom svetu i koje je držalo gotovo isključiv monopol u pomorskom saobraćaju i trgovini sa zemljama najbogatijim u metalim i egzotičnim proizvodima. Francuska je imala najviše razloga za brigu. Iz političkih razloga nije smela dopustiti da oblasti Belgije i severne Italije, blizu njenih granica, padnu u ruke njenih neprijatelja. Iz ekonomskih razloga jer je Francuska odavno zauzimala prvo mesto u španskoj trgovini, učestvujući u znatnoj meri u razmeni sa Seviljom i Kadizom, šaljući tamo sve veće količine sukna i fabričkih proizvoda koji su joj donosili čistu dobit u srebru. Sa svojom dugom obalom na Sredozemnom moru i Atlantskom okeanu i posedima na Antilima, ona se kao i Englezi i Holanđani nalazila u položaju koji joj omogućavao krijumčarenje u Ameriku te je želela da ovima preotme ostatke španskog carstva. Bilo je malo izgleda da se postigne bilo kakav sporazum sa Lujem XIV koji je, kao i Leopold I, bio unuk Filipa III. Luj XIV je 1698. godine sklopio savez sa Engleskom i Holandijom po kome je trebalo da se dodeli izbornom bavarskom princu, Jozefu Ferdinandu, koji je bio direktan potomak španskog kralja po ženskoj liniji, Španija sa Amerikom, Carevom sinu Kraljevina Obe Sicilije, a velikom vojvodi Karlu II, Leopoldovom sinu, grofovija Milanska. Španskom dvoru se nije dopadao ovaj ugovor jer se njime cepala španska kraljevina. Kralj je ipak napisao testament u korist bavarskog izbornog princa Jozefa Ferdinanda, ali je ovaj uskoro umro. Leopold je tvrdio da njegov sin Karlo treba da dobije celo nasleđe da bi se održala evropska ravnoteža. Španski kralj izabere sebi za naslednika Karla. Od Cara je zahtevao da pošalje 15.000 vojnika u Španiju te da osigura presto svom sinu Karlu, ali to Car odbaci, niti posla vojsku, niti sina u Španiju. Francuska diplomatija bila je uspešnija i okrenula je španskog kralja na francusku stranu. U to vreme princ Eugen je neprestano govorio Caru Leopoldu da Francuska još nije učinila veliki uspeh u nasleđu španskog prestola. Leopold je opozvao svoga poslanika iz Madrida, a Luj XIV je poslao vojsku na granicu. Kardinal Portokarero i državno veće su se za mišljenje obratili papi Inoćentiju koji se izjasnio u francusku korist. Tada je bolešljivi kralj 2. oktobra potpisao novi testament po kome je celu kraljevinu zaveštao grofu Anžujskom Filipu, drugom po redu unuku Luja XIV. Ako Francuz odbije, austrijski nadvojvoda bi bio naslednik umesto njega. Jedini bitan uslov je bio da novi kralj ne sme da bude istovremeno i suveren neke druge sile. Mesec dana posle potpisivanja testamenta, 1. novembra 1700. godine u 39. godini života umro je poslednji od španskih Habzburga. Petnaest dana kasnije, posle dugih i tajnih sastanaka Saveta kod gospođe de Mentnon, Luj XIV je u Versaju svečano objavio da prihvata testament; vojvoda od Anžua pozdravljen je kao španski kralj pod imenom Filipa V, u prisustvu ambasadora njegove nove otadžbine. Ušao je u Madrid sasvim mirno, u februaru 1701. godine. Zatim se pojavio i u Barseloni, gde je, na svečanom zasedanju kortesa Aragona, plemstvu ustupio niz povlastica, i uslišio mnoštvo zahteva koji su se uglavnom odnosili na proširenje samoupravnih nadležnosti, dobijajući za uzvrat priznanje svojih suverenih vladarskih prava. Papa, grofovi Savojski i Venecijanski, severne sile, pa i Portugalija i Holandija sjedinili su se sa Carem i trudili se da španske države u Italiji odele od velikog nasleđa.

Pre objave rata na moru počne borba u Italiji. Princ Eugen bio je vrhovni zapovednik carske vojske koja je brojala preko 30.000 ljudi. Praćen blagoslovom polovine Evrope odmah prodre u Italiju. Nijedan stranac, a naročito Francuz, nije znao pravi karakter Nemaca, kao princ Eugen. U njegovoj vojsci bile su najodabranije čete. Smatralo se da će ući u Italiju kod jezera Garda ili putem za Brešu, on se uputio najtežim putem kroz Alpe. Smelo i iznenadno prešao je od 27 – 30. maja 1701. godine kod Rovereda, Vićentijske Alpe, koristeći put koji vojska nije koristila od vremena Karla V. Breg Balbi zatvarao mu je put na koji Francuzi nisu mislili. Eugen zavara svog neprijatelja krčeći na jednom mestu mali prolaz, dok su u međuvremenu nekoliko regimenti levo od Rovereda pravili drugi, devet stopa širok i više milja dugačak. Radili su i obični vojnici i oficiri osam dana i osam noći na ovoj trasi. Kola i topove su stavljali jedne na druge pa ih gore vukli i dole spuštali na konopcima i čekrcima. Gde nisu mogli konji, tu su sami vojnici vukli. Eugenov prelaz preko Alpa gledao je Katina sa divljenjem. Baš u isto vreme hteo je Katina da zauzme ravnicu između Verone i Ječa. Sada je prvi zadatak za Eugena bilo proći Adiđe bez borbe i uništiti privatne posede vojvode od Mantove, Karla IV, da bi ga privoleo da priđe Austrijancima. Katina je bio totalno iznenađen, a kada se u potrazi za prelazom preko donje Adiđe, Eugenova vojska počela širiti u Lenjanu i okolini, on je napravio grešku misleći da će austrijska vojska preći reku Po i krenuti da osvoji španske posede južno od ove reke. Njegov prvobitni raspored bio je da brani Rivoli, ali sada je svoju liniju prebacio da brani prelaz preko reke Po. Posle pet nedelje veštih manevara na obe strane, Eugen je pronašao neobezbeđen prelaz. Uz uobičajene mere opreza on je prešao donju Adiđu u noći između 8. i 9. jula i savladao mali konjički korpus na koji je naišao kod Karpija. Katina je koncentrisao svoju razbijenu vojsku kod Minčija, dok je Eugen okrenuo na sever i vratio se na staru liniju snabdevanja Roveredo – Rivoli. Već neko vreme Eugen je bio u problemima zbog snabdevanja namirnicama jer Mlečani nisu dozvoljavali da njegov brod sa namirnicima doplovi Adiđom. Kako bilo, Eugen se spremio da pređe Minčio blizu Peskijera del Garda, a Katina je napustio ovaj prostor 28. jula sa namerom da oko Breše nađe novu bazu za snabdevanje namirnicama i materijalom. Katinina konjica se povukla preko mostova izvan videokruga Eugenove vojske i tiho se vratila preko reke u Oljio, a Katina je shvatio da Eugen nema nameru da osvoji španske teritorije na poluostrvu. Njegova vojska nije bila zadovoljna povlačenjem pred očigledno malobrojnijim neprijateljem. O ovome je obavešten Luj XIV početkom avgusta i on je odmah opozvao Katinu i vrhovnu vlast nad vojskom predao maršalu Šarlu de Nefvilu, markizu od Vilroa. 22. avgusta Vilroa je preuzeo komandu nad vojskom sa naredbom da odmah napadne Austrijance. Luju je bila potrebna pobeda da bi obezbedio podršku Savojskog vojvode za njegovog unuka u borbi za španski presto. Eugen je bio zadovoljan što će doći do odlučujuće bitke i čekao je napad na istočnoj strani reke. Carski komandant je pažljivo izabrao poziciju i smestio svoju vojsku i oružje u prednji deo male tvrđave Kijari. Reka je štitila prilaz njegovom položaju sa tri strane i kako nije bilo mogućnosti za razvoj konjičkog napada Eugen je mogao očekivati frontalni napad pešadije. Vilroa nije obraćao pažnju na Katinine savete o Eugenovoj snažnoj poziciji i primivši izveštaj od carskih špijuna da je Eugen u slaboj poziciji odlučio se da krene u napad. 1. septembra maršal Vilroa je prešao reku Oljiju i napao Eugenovu vojsku. Austrijanci su do nogu potukli francusku vojsku. Oko dve i po hiljade Francuza je ostalo na bojnom polju. Tokom bitke Vilroa je izgubio samokontrolu pa je povlačenje organizovao Katina. Francuzi su napravili sklonište samo milju udaljeno od Austrijanaca. Tako su stajali jedno naspram drugih dva meseca. Francuzi su bili obeshrabreni da izvrše nov napad, a Eugen nije želeo da rizikuje i napadne dobro utvrđeni francuski tabor. Kada je došla jesen stanje se pogoršalo u oba kampa i Vilroa je odlučio da se povuče na zimovište u Milano, a Eugen je pokorio veći deo vojvodstva Mantova.

U Milanu francuska vlast nije bila omiljena. Pet miliona livri godišnje za plate i smeštaj vojnika i dva miliona livri za njihovu ishranu bio je porez koji je uskoro nametnut lokalnom stanovništvu, a naplaćivan je silom. Tokom zimovnika u Mantovi Eugen je pokorio celo vojvodstvo sem glavnog grada i Gojtoa, koje je blokirao, a nedugo zatim okupirao je i Mirandolu i Gvastalu. Eugenov odnos sa lokalnim stanovništvom je bio dobar. Četrdeset osmoricu svojih vojnika je pogubio zbog pljačke poručujući Caru da je nametnuo veću disciplinu u vojsci nego što je ovaj ikada video. A od Cara princ je primio mnogo manje novca nego što je očekivao. Međutim, Eugen je osigurao osvnojenu teritoriju u severnoj Italiji i što je još važnije, njegov uspeh je doprineo ulasku pomorskih sila u rat na Carevoj strani. 7. septembra 1701. godine u Hagu Engleska i Holandija su potpisale nov sporazum sa Carstvom i spremale su se da sledeće godine uđu u rat i pomognu Caru da osvoji španske posede u Italiji.

Ulazak Engleske i Holandije u rat[uredi - уреди]

1702. godine je Viljem III, engleski kralj, u dogovoru sa Holandskom skupštinom staleža i Austrijom poslao grofa Marlboroa sa vojskom na kontinent. U Milanskom vojvodstvu moral francuskih vojnika je bio prilično nizak, a dezeterstvo ogromno. Luj je pisao Vilroi da mora usko da sarađuje sa Katinom da bi sačuvao Italiju za njegovog unuka. Vilroa se nadao da će mu Luj poslati pojačanje za vojnu kampanju u sledećoj godini i u Kremoni čekao da dođe vreme za nove bitke. A Eugen ni tokom zime nije bio opušten. Kad je saznao da je Vilroa bezbrižan u Kremoni naumio je da ga u sred svojih uhvati. Prepadom na Kremonu, 1. februara 1702. godine zarobio je francuskog maršala Vilrou. Uveče, kada je kiša padala, poslao je Eugen jedno odeljenje svoje vojske u gradić. Ovi su opkolili palatu gde je Vilroa bio smešten, pa su malo iznenadnim napadom, malo pak pucnjavom iz pušaka, zbunili Francuze. Na ovu larmu istrčao je Vilroa, tu su ga uhvatili carski vojnici, predali ga Eugenu, a on ga je poslao u Beč – na veliku sramotu Francuza. Da nije bila francuska vojska spremna u Kremoni zbog smotre, morala bi se i Kremona predati. Ova regimenta u Kremoni Eugenu je mnogo smetala. Slabi francuski garnizon se počeo oporavljati i dobijati pomoć, a carski se morao povući. Umesto Vilroe vlast nad vojskom preuzeo je grof Vandoma, unuk Anrija IV. Vandoma se nije smeo sam upuštati u bitku već je čekao Filipa V koji je dolazio iz Španije u Napulj sa 80.000 ljudi dok je carska vojska imala jedva 24.000 dobro naoružanih vojnika. Filip i Vandoma primicali su se i 15. avgusta 1702. kod Lucare sukobili se sa Eugenovom vojskom. U borbi je poginuo princ Komersi, a uz velike žrtve Savojski je ostvario sjajnu pobedu i odbacio neprijatelja.

U kritičnom periodu rata Kamizarski ustanak, koji je izbio u srednjoj Francuskoj zbog progona protestanata, prinudio je francuskog kralja Luja XIV da odvoji oko 15.000 vojnika, pod maršalom Nikolasom Bomom, za borbu protiv ustanika. Žan Kavalije, pastir iz okoline Alea, uspeo je da sakupi družinu od približno osam stotina seljaka koja je povela borbu. Dobro organizovani, sposobni za gerilsko ratovanje u planini, ustanici su više od godinu dana odolevali kraljevim trupama i pored vrlo surovih represalija. No, Bomov naslednik, maršal Vilar je uspeo da pocepa ustanike lažnim obećanjima i da ih porazi. Međutim, pobuna se ipak nije u potpunosti smirila. Podržavana od strane Ujedinjenih pokrajina i Engleske, koje su, mada kasno, izbeglice protestante uspeli da ubede koliko bi korisno bilo pomagati Kamizare, ona će tinjati i povremeno se rasplamsavati sve do 1710. godine. Ograničila se sam na taj kraj i nije obuhvatila Dofine, graničnu pokrajinu gde su hugenoti bili mnogobrojni.

Iz Engleske je na kontinent potom stiglo 40.000 vojnika koje je predvodio vojvoda Marlboro. Njima su se pridružili Prusi sa jednim odredom vojske, četiri carska okruga – franački, švapski, oba rajnska, a njima se još pridruži i trirski izborni knez. Marlboro se pojavi sa vojskom. Francuzima se pridružio bavarski izborni knez Maksim Emanuel. Na posletku su se carskoj vojsci pridružile sve nemačke državice osim Bavarske i Kelna i Carstvo zvanično objavi rat Francuskoj. Markgrof Ludvig Badenski osvoji grad Landau na Rajni i zaista bi se sastao sa Marlborom pa bi prodrli u Lotaringiju da ih Maksim Emanuel nije napao iznenada s leđa. Osvajanjem Landaua plašili su se svi i za Alzas. Podgeneral markiz Vilroa dobio je dozvolu da napadne carsku vojsku. On je pobedio kod Fridlinga i dobio čin štabnog maršala. Istovremeno su se engleska i nizozemska flota iskrcale u zalivu Kadiza, i zatim napale španske brodove koji su doplovili iz Amerike u ušću reke Vigo. Takva je bila situacija kada je Eugen 1703. godine postao predsednik Dvorskog Ratnog Saveta.

Predsednik Dvorskog ratnog saveta[uredi - уреди]

Eugenova reputacija u Evropi je rasla, a pobede kod Lucare i Kremone su slavljene kao pobede saveznika iako rat nije bio zvanično objavljen. Moral vojske i trupa je bio vrlo loš 1702. godine, a već u maju sledeće godine je u Erdelju izbio Rakocijev ustanak koji se brzo širio. Da bi spasao monarhiju od finansijske propasti koja joj je pretila Leopold je napravio promene u svojoj vladi. Gundaker Štarhemberg je zamenio na mestu predsednika Trezora Gotarda Salaburga, a na njegovo mesto postavljen je princ Eugen Savojski. Kao predsednik Dvorskog Ratnog Saveta princ Eugen je sada postao deo unutrašnjeg carskog kruga i bio je prvi aktivni oficir još od Montekukolija koji se našao na tom mestu. Kao predsednik ratnog saveta posvetio se organizaciji i jačanju morala austrijske vojske. Još pre nego što je postao predsednik Dvorskog ratnog saveta pod njegovim uticajem je u toku Bečkog rata izgrađena stajaća vojska čija je organizacija završena novim uređenjem sistema vrbovanja u naslednim zemljema 1705. godine. Neposredne korake je preuzeo po tom pitanju. Slao je novac tamo gde je bilo potrebno, a unapređenja je davao po zaslugama na terenu i nije dozvoljavao da bilo ko utiče na njega po tom pitanju. Morao se starati da šalje vojsku u Ugarsku, gde je izbio Rakocijev ustanak, Nemačku i Italiju. „Onaj koji nikada nija drhtao ni pred najstrahovitijim neprijateljem, drahtao je kad je otvarao depeše što su mu kao predsedniku dolazile, u kojim ništa drugo nije bilo osim tužbe i patnje, a to mu je nanosilo gnev i nezadovoljstvo“. Iste 1703. godine u savez protiv Francuske ušli su Portugalija, koja je sporazumom u Metuenu postao vojni saveznik Engleske i ekonomski zavisan od nje, i grof Savojski Vitorio Amadeo, koji je bio nezadovoljan politikom Luja XIV. Pošto mu nikako nije obećavao Milano, grof Savojski je započeo pregovore sa Austrijom. Kada su to Francuzi primetili, Vandoma je razoružao i zarobio vojnike Pijemonta, koji su još uvek činili deo njegove vojske. Iako je bio okružen francusko – španskim trupama, vojvoda je objavio rat 7. oktobra i potpisao sa antifrancuskim savezom ugovor 25. oktobra 1703. godine, kojim su mu obećani Monferato, Alesandrija, Lomelin, Valsezi i mnoge oblasti na istoku Francuske. Cela godina saveznicima nije bila povoljna. Izborni knez bavarski se spojio u Dutlingenu sa francuskim maršalom Klodom Lujem Hektorom, vojvodom od Vilara, koji je bio rođak princa Eugena. Odatle je poveo 16.000 ljudi u Tirol, a Vilar je ostao da štiti Bavarsku. U severnoj Italiji maršal Vandoma je sa ogromnom vojskom stajao naspram slabe Carske vojske pod vođstvom Gvida Štarhemberga. Ustanak u Ugarskoj je pretio da ugrozi Moravsku i Donju Austriju.. Princ Eugen je otišao u Požun , ali teška srca i bez volje. Svojim komandantima u Ugarskoj, u sklopu opštih vojno-političkih mera skretao je pažnju na to da ako je potrebno obećanjima i darovima pridobiju poznate graničaske zapovednike kao što su J. Monastirlija, M. Rašković, V. Ilić i J. Popović Tekelija, koji su bili na čelu tek osnovanih Posavsko-podunavske i Potisko-pomoriške milicije.

Bitka kod Hehštet-Blendhajma[uredi - уреди]

1704. godine bavarski izborni knez uspešno otpoče rat u Tirolu. Pošto je potpalio barutanu odmah osvoji Kurfštajn, pa zatim i važni Inzbruk. U isto vreme osvoji tesnac kod Erenbergera i pođe na Bren, no tu mu je bio kraj osvajanja. Pod vođstvom Martina Šterzingera hiljade hrabrih Tirolaca zauzelo je prolaze kroz koje su Bavarci trebali da prođu i naneli su im teške gubitke, te se vojska morala povući u Bavarsku. Marlboro i Eugen su zajedničkim snagama udarili na Bavarsku. Džon Čerčil, protivno volji engleske i holandske vrhovne komande da se ne dejstvuje izvan Nizozemske, ostavio je početkom maja holandske i deo engleskih snaga da štite holandsku granciu, sa sa glavninom vojske od oko 18.000 ljudi je krenuo iz Nizozemske u Bavarsku da bi zaustavio ofanzivu francuskih snaga protiv Austrije. Zavaravajući neprijatelja Marlboro je doveo svoju vojsku do Mastrihta na Nekaru i prvi put se susreo sa Savojskim kod sela Mandelshajma 22. juna, gde su se sprijateljili na život i smrt. Ta profesionalna i lična podrška obezbedila im je mnogo uspeha u narednim godinama rata. U Hepahu se sastanu i sa markgrofom Ludvigom Badenskim i dogovore se o opsežnoj akciji. Odmah se dogovore da napadnu neprijatelja, Carska vojska se sjedini sa engleskom kod Ulma, a Eugen krene na rajnski predeo i da zauzme Rajnu. Neprijatelj se bio dobro ulogorio i ušančio između Dutlingena i Dilingena. Kako bi saveznicima sprečio prelazak preko Dunava on je poslao jedno odeljenje vojske na Šelenberg na Dunavu, da se ušanči. 2. juna uveče saveznici jurnuše na breg i osvoje Podunavlje sa svim magacinima. Pošto je ovde bavarski izborni knez poražen ode u Augsurg da tu dočeka maršala Taljara, koji je postavljen umesto opozvanog Vilara. Marlboro i Car su ponovo pokušali da ga odvrate od saveza sa Francuskom, ali nisu uspeli. Eugen se sastao sa Marlborom na Dunavu, a princ Ludvig se utvrdio u Igolštatu da bi stao na put Maksimilijanu Emanuelu koji se kretao od Augsburga. 13. avgusta odigrala se značajna bitka kod Blenhajma. Dok su Francuzi i Bavarci oklevali da li da prime bitku ili je izbegnu, u duhu vladajuće strategije iznurivanja, njihovi protivnici su iznenada izbili pred njihov logor u devet kolona. Francusko – bavarske snage bile su prinuđene da improvizuju borbeni poredak. Desno krilo obrazovao je Taljar sa 36 bataljona i 68 eskadrona, a levo general F. Marsen i knez Maksimilijan Emanuel sa 40 bataljona i 83 eskadrona. Ukupno je bilo 56.000 vojnika, od čega 17.000 konjanika sa 90 topova. Front je iznosio oko 6.400 metara. Sela Blenhajm i Ober-Glaubhajm posele su jake snage kao oslonce. Marlboro je komandovao levim krilom savezničkih snaga koje su brojale 46 bataljona i 86 eskadrona, a Eugen desnim sa 18 bataljona i 78 eskadrona. Pod njihovom komandom bilo je 52.000 vojnika, od čega 20.000 konjanika, i 52 topa. Glavni udar saveznika bio je predviđen između Blenhajma i Ober-Glaubhajma, zbog čega je konjica rasporođena u centar, a jake snage upućene u napad na ova sela. Bitka je počela posle 12 časova. Napadi saveznika na Blenhajm i Ober-Glaubhajm odbijani su uz teške gubitke. Za to vreme je Marlboroova konjica energičnim jurišem probila francuski front razdvojivši snage Marsena od Taljara. Marsen i Maksimilijan uspeli su da se izvuku, dok je Taljarevo krilo sasvim uništeno, a on zarobljen. Gubici Engleza i Austrijanaca bili su 12.584 vojnika, a Francuza i Bavaraca oko 28.000 ljudi. Bitka kod Blenhajma, ili kod Hehšteta, kako se još naziva, iz osnova je izmenila odnose snaga u Nemačkoj. Bavarsku su okupirali Austrijanci, a Francuzi su potisnuti na Rajnu. U Evropi je pobeda kod Blenhajma smatrana velikim uspehom princa Eugena dok je vojvoda Marlboro ostao u senci „slave princa Eugena čiji borbeni duh je ohrabrio trupe na najveće napore“ . U Engleskoj Parlament mu je podario veliko imanje blizu Vudstoka gde je on sazidao veličanstvenu zgradu, koju je nazvao „Blenheim House“. Nemačka je potpuno pala pod upravu saveznika. Istog meseca su engleska i nizozemska mornarica zauzele Gibraltar. Pošto su njegovi saveznici komandovali Sredozemljem, „Karlos III“ je uskoro mogao da stupi na tle Katalonije i tamo dobije podršku naroda kao neprijatelj Kastilje.

Bitka kod Malplake[uredi - уреди]

Posle ove bitke Eugen je želeo da krene na Italiju, ali Car to nije dozvoljavao. Svoju vojsku je ojačao sa 8.000 Prusa koje je Marlboro u Berlinu dobio od Fridriha Brandenburškog, kralja Pruske. Francuzi su zauzeli Savoju, Suzu, Ivreju i Verčeli u severnoj Italiji. Habzburški pretendent na špansku krunu, austrijski nadvojvoda Karlo, pojavio se zatim u Lisabonu, otvarajući i potugalski front. Engleski admiral Ruk je u avgustu zaposeo loše branjeni Gibraltar. Car Leopold je umro 5. maja 1705, a nasledio ga je Josif I koji je odlično poznavao Eugena i podržavao ga u njegovim vojnim planovima. Car se reši da otpočne rat i pošalje Eugena sa vojskom u Italiju. Na putu sa vojskom su mu stajala braća Vandoma. 16. avgusta 1705. godine dogodi se žestoka borba kod Kasana na reci Adi (Cassano d’Adda), 26 km od Milana. Francuzi i Španci pod Vandomom odbili su na mostobranu kod Kasana Austrijance. Prvi su raspolagali sa oko 40 bataljona i isto toliko eskadrona, a drugi sa 43 bataljona i 66 eskadrona. U bici je neposredno bilo angažovano 22.000 francuskih i 24.000 carskih vojnika. Obostrani gubici su bili 4 – 5.000 ljudi. I sam Eugen je bio ranjen. Leopold Desauski se sa svojim hrabim Prusima odlično držao u bici, a njemu u čast i njegovim vojnicima Italijani su iskomponovali marš koji je ostao poznat kao „Desauski“. Ludvig Badenski zbog svog slavoljublja nije želeo da se spoji sa Marlborom pa je izgubio Sarbriken i Trir. Marlboro je u Mastrihtu izašao na megdan maršalu Vilaru i bavarskom izbornom grofu. Posle žestoke bitke u kojoj su Francuzi izgubili oko 8.000 ljudi povukli su se do Levena. U isto vreme Eugen je morao da pošalje korpus vojske iz Italije u Bavarsku koja je zbog svog vladara, na veliku žalost Savojskog, morala da pretrpi strašna pustošenja. U proleće 1706. godine Luj XIV pošalje maršala Vilrou sa vojskom od 75.000 ljudi u Holandiju, ali ga je tamo dočekao Marlboro. Kod sela Ramilija 23. maja 1706. godine odnese Marlboro odsudnu pobedu. 20.000 Francuza prekriše bojno polje. Cela artiljerija, 88 topova sa ostalim potrebama, ratna kasa, 80 barjaka, sve je palo u ruke pobednika. Neprijatelj je više od dva meseca prikupljao rasteranu vojsku po Holandiji. Dve oblasti od velike španske monarhije, Holandiju i Milansko vojvodstvo oduzeli su Habzburzi od Francuza. Skoro u isto vreme Erl od Piterboroa, zapovednik engleske vojske u Španiji, je zauzeo Barselonu i naterao Filia V da se vrati u Francusku, a nadvojvodu Karla je proglasio kraljem u Madridu. Već pre toga 1705. godine u Španiji su se saveznici iskrcali u Valensiji i na katalonskoj obali. U kraljevstvu Valensija austrijski Habzburgovci naišli su na podršku u jednoj pobuni seljaka, u Kataloniji su uspeli da u junu zaključe politički i vojni dogovor sa slojevima gradskog patricijata i poslovnog sveta koji nisu sačekali sa osobitom naklonošću pojavu francuskog pretendenta i izvesnost francuskog patronata. Krajem godine i celo kraljevstvo Aragona izjasnilo se u prilog Karla Habzburškog. Usledile su, u istom smislu, i pobune na Balearskim ostrvima, tokom 1706, koja su zatim zauzeli Englezi, u septembru 1708. godine. Karlo Habzburški je iz Portugala ušao u Madrid, u julu 1706, ali je ubrzo zatim bio prinuđen da pobegne, pošto su i prestonica i cela Kastilja odlučno stali na stranu Filipa V. Pobeđen na svim frontovima Luj XIV je želeo mir. Predlagao je napuštanje Španije i Holandije u korist nadvojvode Karla, pod uslovom da Filip zadrži Napulj, Siciliju i Milano. Bez sumnje mir je bio potreban, ali u Engleskoj su Vigovci bili uplašeni da ne izgube moć ako se rat završi, pa su zato stvarali teškoće, te su zbog njihovih sebičnih ciljeva izazvali Francusku na očajničku borbu.

Oduševljen slavnim pobedama Marlboroa i njegovog oružja, Eugen je hteo da u Italiji preduzme odsudni rat 1706. godine. 19. aprila 1706. godine poražen od strane generala Vandoma u bici kod Kalčinata, ali je Vandoma morao da se vrati u Francusku, a komandu nad vojskom preuzeo je La Fejad. Krajem aprila došao je u Italiju i kod jezera Garda pređšao preko Ječa. Francuzi su sa 38.000 ljudi opseli Torino u maju, a sa jednim odredom vojske stajali su kod Asta. Eugen je naumio da pomogne grofu Savojskom i pohitao je ka Torinu. Pridružio mu se i Leopold Desauski. Posle četiri meseca grad je bio na izmaku snaga. Malo je nedostajalo da gradska tvrđava bude zauzeta, a to se nije desilo zahvaljujući velikodušnoj požrtvovanosti Pjetra Mike. Vitorio Amadeo je poveo gerilski rat izvan grada, sve dok mu u pomoć nije pristigao princ Eugen. Zbog nesposobnosti vrhovne francuske komande njih dvojica su ujedinila snage i sa uzvišenja na brdu Superga razmotrili su plan bitke. Tada se Vitorio Amadeo zavetovao da će sagraditi baziliku koja je potom bila podignuta prema nacrtu Juvara, a ista je kasnije postala mestom hodočašća. Tako su napali francusku vojsku koja je ostala unutar njihove linije fronta. Bitka za Torino odigrala se 7. septembra 1706. godine i završila se potpunim porazom Francuza. Posle ove pobede Car dobije Lombardiju i Mantovu, a grof Savojski je dobio Kazale i ostale teritorije obećane ugovorom. Eugen je postao guverner Milanskog vojvodstva i očistio je svu Italiju od Francuza. Te godine je umro Ludvig Badenski, a Eugen je odbio da ga zameni na mestu Carskog generala – feldmaršala. Iste godine je Eugenu otvoren put za Napulj koji je osvojio bez velike muke. Grof Daunski i grof Martinic sa 8.000 vojnika su, prekršivši neutralnost pape, marširali prema Napulju. U gradu je već dugo vremena postojao pokret aristokratije za nezavisnost koja se pobunila 7. jula u korist Austrije. Napulj je zauzet avgusta 1707. godine. Poraz Engleza kod Almanse 1707, odlučio je o sudbini Španije. Oslobođeni su, iste i naredne godine Aragon i Valensija, i jedino je trebalo sačekati ishod obračuna na evropskim frontovima.

1708. godine operacije su otpočele u Holandiji gde je Luj XIV poslao 80.000 vojnika. Vojsku su vodili dvedesetpetogodišnji vojvoda od Burgonje i grof Vandoma, koji su imali različite načine razmišljanja. U početku su Francuzi imali više uspeha i Marlboro se morao povući u Leven jer je bio brojčano mnogo slabiji. Posle sjedinjavanja austrijskih snaga Eugena Savojskog sa britansko-holandskim snagama Marlboroa kod Brisla, saveznici su sa oko 90.000 vojnika namerili dejstva na Nizozemsku. Da bi sprečili dalji prodor saveznika, Francuzi, kojih je bilo oko 100.000 ljudi, su pod Vandomom zauzeli položaj severno od Odenarda. Pošto su prešli Šeldu, saveznici su kod Odenarda napali Francuze sa pešadijom u centru i konjicom na krilima borbenog poretka. Pod sve jačim pritiskom, Francuzi su ubrzo počeli da se povlače. Saveznici su tada uveli rezervu od oko 20 bataljona radi obilaska protivnikovog desnog krila i udara u pozadinu, dok su pešadiojm preduzeli energičan napad na francusko levo krilo. Francusko desno krilo ubrzo je opkoljeno. Veći deo poraženih francuskih snaga uspeo je da se probije ka Ganu. Saveznici su imali oko 3.000 mrtvih i ranjenih, a Francuzi oko 6.000 mrtvih i ranjenih, ali i 9.000 zarobljenih. Potom je Eugen zauzeo Lil 28. novembra, a potom i Risel.

Zbog oštre zime sukobi su 1709. započeli mnogo kasnije nego što je bilo uobičajeno. Saveznički pohod započeo je sredinom juna. Vojvoda od Marlboroa nije mogao da uvuče francusku vojsku u bitku. Maršal Vilar je imao dobru odbrambenu liniju, a dobio je i naređenja iz Versaja da ne rizikuje ulazeći u bitku. Džon Čerčil, vojvoda od Marlboroa je zato promenio cilj i nameravao je da zauzme tvrđave Turne i Ipr. Nakon 70 dana opsade zauzeo je Turne, a tada je već bio početak septembra. Vojvoda od Marlboroa nije želeo da rizikuje da mu se vojska razboli u vlažnom području oko Ipra. Zbog toga je krenuo na istok prema manjoj tvrđavi u Monsu. Nadao se da će zauzimajući Mons dovesti u opasnost francuske obrambene linije na zapadu. Maršal Vilar je od kralja Luja XIV dobio nova naređenja da pod svaku cenu spreči pad Monsa. Faktički Vilar je dobio naređenje da uđe u bitku. Posle nekoliko složenih manevara dve vojske su se našle jedna naspram druge jugozapadno od Monsa preko Malplakea. 11. septembra 1709. dođe do okršaja kod Malplake (Malplalaquet). Saveznici su raspolagali sa 110.000 ljudi i 120 topova, a Francuzi su imali 95.000 vojnika i 80 topova. Francuzi su zauzeli položaj kod Malplake toliko blizu utvrđenom Monsu, da ga njihovi protivnici nisu mogli opsesti, pa su bili prinuđeni da napadnu francusku vojsku na položaju utvrđenom na brzu ruku. Austrijanci su napali u 9 časova ujutro i potisnuli Francuze u šumu iza njih. Holanđani su krenuli sa napadom na francusko desno krilo i uspeli su da uz velike žrtve ometu maršala Buflera, koji je rukovodio francuskim desnim krilom, da on nije mogao da dođe u pomoć maršalu Vilaru, ali je Vilar ipak uspeo da pregrupiše svoje snage. Marlboro i Eugen Savojski su ponovo napali. U tom napadu imali su pomoć generala Vitersa, koji je napredovao na francuskoj levoj strani i prisilio Vilara da odvoji deo snaga. Maršal Vilar je oko trinaest časova bio teško ranjen u koleno, pa je komandu je predao maršalu Bufleru. Konačni napad izveo je George Hamilton, vojvoda od Orknija. Maršal Bufler je do petnaest časova shvatio da ne može dobiti bitku, pa je naredio povlačenje. Francuska vojska se povukla u uredenom bojevom poretku. Saveznici su imali oko 23.000 poginulih i ranjenih, a Francuzi 11.000. Francuzi su izgubili Mons, ali u skladu sa francuskom strategijom iznurivanja, bitka je uspeh Francuza. Na kraju godine odnos snaga je bio za njih povoljniji. U ovoj bici Eugena su ranili, ali on je nastavio da komanduje vojskom. Vesti o toj najkrvavijoj bici XVIII veka zaprepastile su Evropu. Vojvoda Marlboro nije za tu pobedu dobio pismo zahvalnosti od kraljice Ane. Ta bitka je pokrenula torijevce u Engleskoj da započnu agitovati za izlazak iz saveza i rata, čim oni stupe na vlast. Bitka kod Malplakea i francuska pobeda u bici kod Denema sprečili su francuski poraz i omogućili joj da dobije zadovoljavajući mirovni sporazum.

Mir u Raštatu i Utrehtu[uredi - уреди]

U proleće 1710. godine francuski kralj je obnovio pregovore i bio je spreman na sve da pristane, ali ga je spasio pad vigovske vlade u Engleskoj, posle čega je smenjen Marlboro, i smrt Cara Josifa I naredne godine. On nije imao muške naslednike i njega je trebalo da nasledi sinovac Karlo VI, čime je Luj XIV imao čvrst argument da ovaj ne može istovremeno vladati i španskim zemljama. U međuvremenu austrijske snage su ojačane premeštanjem vojske sa istoka jer je u Satmaru 30. aprila 1711. godine sklopljen mir sa Rakocijevim ustanicima, a Mađarska je ušla pod okrilje carske krune. Engleska i Nizozemska su odjednom našle suočene sa oživljavanjem ogromne Habzburške imperije Karla V. Realna mogućnost da Karlo VI koncetriše vlast nad španskim i austrijskim posedima i carsku vlast u Nemačkoj, podstakla je Holandiju i Englesku da mu uskrate podršku. Zanemarujući obaveze prema svojim saveznicima, engleski ministri Harli i Sent Džon su počeli pregovore sa Francuzima i naredili novom zapovedniku vojske grofu Ormondu da izbegava nove borbe. 28. septembra 1711. godine su potpisani prvi uslovi mira između Engleske i Francuske. Od septembra 1711. do 15. novembra 1715. godine, kada je potpisan i poslednji ugovor između zaraćenih strana, zaključeno je četrnaest glavnih konvencija, koje su obuhvaćene pod zajedničkim nazivom ugovori u Utrehtu i Raštatu. Car i Holandija su pokušali ovo da ponište te je princ Eugen iz tog razloga otputovao u London januara 1712. godine. Kraljica Ana i njeni ministri su bili čvrsto za to da mir bude što pre sklopljen i Eugen nije uspeo da ih ubedi u nastavak rata, a takođe nije mogao da spase ni svog prijatelja vojvodu od Marlboroa koga je torijevska vlada već bila smenila jer je u njemu videla glavnog protivnika mirovnih pregovora. U Londonu je Eugen svečano primljen i lepo ugošćen, ali cilj nije postigao te se vratio u Beč vrlo nezadovoljan. Engleska je primorala Holandiju da pristane na mir, a za pregovore je određen Utreht. Ovde su Englezi pregovarali u Francusku korist, a Eugen se trudio da učini koliko je moguće više štete Francuzima. Udružio se sa grofom Ormondom ali je ovaj potajno otišao Francuzima i predao im planove, te se dogovorio sa njima da uhvate princa Savojskog. Eugen se tada vrlo razljutio što se morala podići opsada kod Landresije, jer prilike nisu dozvoljavale dalju opsadu. Odvoji se od Ormonda i sam osvoji Kesnon 22. juna 1712. godine i približi se Landresiji. Ali je Ormond posle dva meseca zaključio mir. Savojski se primakao Versaju ali je Vilar bio daleko moćniji od njega jer je od Ormonda dobio sve planove, pa zauzme varoš Denem, a Eugen je morao odustati od Landresije. Francuzi uđu u Holandiju, a pregovori u Utrehtu dođu do zastoja i nastave se tek posle pola godine. Po navaljivanju Engleske potpiše Holandija 17. januara 1713. ugovor kojim je garantovala Englezima nekoliko tvrđava i zamaka u Holandiji. Savoja je dobila ostrvo Siciliju kao kraljevinu sa punim suverenitetom i nasleđe za špansku krunu, ako bi Filip umro bez naslednika, Kazale sa ostatkom Monferata, Alesandriju, Valencu, Lomelinu i Valseziju. Francuska je ustupila Vitoriju Amadeu II doline Finestrele i Ulksa koje je posedovala na italijanskoj strani Alpa u zamenu za dolinu Barčelonete na francuskoj strani. Car 2. marta 1713. potpiše neutralnost i dobije špansku Nizozemsku, Milano, Mantovu, Napulj i Sardiniju. 30. marta potpišu se na ovaj mir Engleska, koja je zadržala Gibraltar i ostrvo Menorku, Francuska, Savoja, Portugalija, Pruska i Holandija.

Car, kada je ostao sam naumio je da u savezu sa nemačkim državama produži rat. Obećana nemačka pomoć dolazila je tako retko i neuredno, da Eugen na Rajni nije mogao ništa preduzimati i morao je gledati kako se Vilar sa svojom moćnom vojskom širi na levoj obali Rajne, a naposletku i pređe obalu te zauze Frajburg. U ovakvim prilikama Eugen reče Caru: „Takav rat koji se ne može više sa čašću voditi valja dovršiti.“ Tako se i završi ovaj rat. Eugen dobije od Cara Karla VI punomoć za pregovore o mir u zamku Raštat. Tu se sastao sa Vilarom 13. novembra 1713. godine. Najveće je probleme u pregovorima činila tvrđava Landau i potraživanja da Bavarski izborni knez treba da zadrži sve svoje zemlje. Eugen je sve davao samo da bi izbegao nove sukobe i tako se pregovori završe, samo je još trebao potpis monarha. Vilar je nagovorio Luja da pristane na mir. Obe strane bile su potpuno zadovoljne, a pri tom reče Vilar Eugenu: „Mi smo sada prijatelji. Vaši su neprijatelji u Beču, a moji u Parizu.“ Eugena proizvedu u namesnika austrijske Holandije i on pređe na novu dužnost, ali je istovremeno i ostao predsednik Dvorskog Ratnog Saveta.

Separatnim sporazumom iz Raštata, kojim su rešeni njihovi zahtevi, uspostavljena je Carevina veća i raznovrsnija nego što su njeni zapadni saveznici mogli i da zamisle. Uz razne legalističke ograde, južna Nizozemska, Milanska oblast, Italija južno od papskih zemalja i Sardinija (koja je kasnije zamenjena za Siciliju) postale su nasledne zemlje austrijskih Habzburga. Ali, Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda nije oživljeno. Austrija, koja je na mapi izgledala tako prostrana, sada je bila, u Nemačkoj, jedna od dve države koje će se u narednom veku sukobiti. Izbornik Fridrih Brandenburški je 1700. godine svoju podršku Leopoldu I zamenio za očigledno bezopasno priznanje titule kralja Pruske. Severna Nemačka, protestantska, militaristička i sve prosperitetnija, zauvek je nestala iz sfere Habzburga.

Rat za Poljsko nasleđe[uredi - уреди]

Poslednju priliku da predvodi vojsku princ Eugen je imao u Ratu za poljsko nasleđe (1733. – 1735.). 1733. godine umro je poljski kralj i Saksonski izborni knez Avgust II. Plemstvo privredno razorene i politički rascepkane Poljske podelilo se oko njegovog naslednika. Posle Avgustove smrti u Poljskoj se zapaža jako buđenje nacionalne svesti. Zbog lošeg iskustva sa strancima, zauzimaju se zato da za kralja bude izabran domaći sin (Pjast). Za ovo se zalažu dve najmoćnije magnatske porodice: kneževi Čartoriški, zvani „familija“ i grofovi Potocki. Postojala su dva pretendenta na presto. Prvi, Stanislav Lečinski je bio tast francuskog kralja Luja XV i njegov kandidat za presto, a drugi, sin Avgust Velikog imao je podršku Rusije, Pruske i Austrije. To je bio povod da se u borbu za uticaj u Poljskoj umešaju evropske velike države, što je dovelo do rata. Poljsko nasleđe pružilo je priliku Francuzima da napadnu Austriju i uzmu od Franca Stefana Lotaringiju. U cilju da se dobije podrška Španije, Francuska je vratila udaljene italijanske posede Elizabete Farnese, žene Filipa V, u nasleđe njenim sinovima. Na stranu Francuske stao je i Karlo Emanuele III, kralj Sardinije, sin Vitoria Amadea II, kome je obećana Lombardija. U ovaj rat princ Eugen je ušao kao predsednik Carskog Ratnog Saveta i kao vrhovni komandant u vojsci, ali je bio teško hendikepiran kvalitetom svojih vojnika i nedostatkom sredstava. Takođe, već je imao sedamdeset godina i više nije bio u dobroj fizičkoj i psihičkoj kondiciji. Deo plemstva proglasio je 13. septrembra 1733. godine za kralja Stanislava Leščinjskog što je značilo pretvaranje Poljske u saveznika Francuske. Drugi deo plemstva podržavan od Austrije, čija se vojska prikupljala u Šleziji, i Rusije, čije su snage upale 3. oktobra u Poljsku, proglasio je 5. oktobra Avgusta III, sina Avgusta II, za kralja Poljske. Navodno zbog uplitanja u poljsko dinastičko pitanje Francuska je objavila rat Austriji 10. oktobra 1733. godine. Do kraja godine francuske trupe zauzele su Lorenu (Lotaringiju), a združene francusko-pijemontske snage, pod komandom starog maršala Vilara i Karla Emanuela, ušle su u Milano 3. novembra 1733. godine i osvojile Lombardiju, za koju je Karlo Emanuele dobio titulu vojvode. Carska vojska je naredne godine pokušala da uzvrati udarac, ali su je Francuzi i Pijemonćani porazili u Parmi 29. juna i Gvastali 19. septembra 1734. godine i primorali da se povuče u Mantovu. U međuvremenu španska vojska, iskrcavši se u Toskani krajem 1733. godine, preko Lacija je ušla u Napuljsko kraljevstvo, koje su nevoljno branili carski vojnici. Don Karlos je 10. maja 1734. godine slavodobitno ušao u Napulj. Krajem godine cela teritorija Napulja i Sicilija bila je pod vlašću Don Karlosa.

Princ Eugen je preuzeo komandu na Rajni u aprilu 1734. godine, ali brojčano nadmašen od strane Francuza mogao je samo ostati u defanzivi. U junu je Eugen krenuo da oslobodi Filipsburg, ali više u njemu nije bilo snage i energije za velike manevre, kao ranije. Mladi Fridrih Veliki, pruski prestolonaslednik, je bio poslat od svog oca da pored princa Eugena nauči umetnost ratovanja. Fridrih je dosta naučio od princa, izražavajući veliku zahvalnost u kasnijem životu svom austrijskom mentoru, ali pruski princ je bio užasnut Eugenovim psihofizičkim stanjem. Video je da je njegovo telo tamo, ali njegova duša je bila daleko odatle. Princ Eugen je 1735. godine poveo još jednu kampanju, ali je opet morao ostati u defanzivi zbog ograničenih resursa. I njegov uticaj na dvoru je opao. Gundaker Štarhemberg i Johan Bartenštajn su vodili glavnu reč na potonjoj mirovnoj konferenciji. Srećom po Cara Francuzi su se ograničili na sprečavanje obnove Velikog saveza i odustali su od daljih ratnih dejstava te su ponudili Austriji mirovne pregovore. Mir je potpisan u Beču, 3. oktobra 1735. godine. U ovom ratu Austrija je izgubila Napulj i Siciliju, kojima je na presto došao treći sin Filipa V, Karlos III. Leščinjski se odrekao prestola u korist Avgusta III, a za uzvrat dobio je njegova imanja u Lorenu i Baru. Odredbama tog ugovora posla smrti Stanislava Leščinjskog Lorena je trebala da pripadne Francuskoj. Franc Stefan Lotarinški je u zamenu za Lorenu dobio vojvodstvo Toskanu. Car je dobio pristanak Francuske na Pragmatičnu sankciju. Umesto Lombardije, Karlo Emanuele III dobio je Novaru i Tortonu i nekoliko carskih feuda u Langama. Austrija je zadržala oblasti Milana i Mantove, a dobila Parmu i Pjaćencu. Godinu dana po završetku Rata za poljsko nasleđe umro je princ Eugen Savojski.

Život posle ratova[uredi - уреди]

Pošto Car Karlo VI posle mirovnih sporazuma u Utrehtu i u Raštatu nije želeo da prizna Filipa V kao španskog kralja, Filip je odbio da preda Napulj, Milano i Holandiju koji su tim mirovnim pregovorima pripali habzburškom domu.

U junu 1718. godine Filip V je odbio sve pozive na mirovne pregovore i napao je Siciliju, koja je pripala Savoji. Shvatajući da ga može spasiti samo britanska flota, a da ne bi dozvolio da Francuska uđe na stranu Španije u rat Karlo VI je 2. avgusta 1718. godine, odričući se svojih pretenzija u Španiji, u Londonu sklopio Četvorostruki savez sa Velikom Britanijom, Holandijom i Francuskom protiv Španije. Iako je posle sklapanja mirovnog sporazuma u Požarevcu mogao da ode na jug i lično predvodi vojsku na Siciliji, princ Eugen je odlučio da izdaje naredbe iz Beča, a na terenu je komandu prepustio generalu Zumjungenu i potom grofu Mersiju, ali se oni nisu pokazali dovoljno dobri na ovom ratištu. Samo pritisak francuske armije u Baskiji i delovanje britanske flote na Sredozemlju primorala je Španiju da odustane od daljeg ratovanja. Sporazumom iz Haga, 17. februara 1720. godine, Karlo VI se odrekao svake pretenzije na Španiju i španske kolonije, a Filip V na Italiju i na Holandiju. Austrija je dobila Siciliju, koju je uvek i tražila, umesto Sardinije dodeljen Vitoriju Amadeu II, koji je uzalud pokušavao da je zameni za Toskanu. Burbonci iz Španije su takođe nešto dobili: Vojvodstvo Parme i Pjaćence i Veliko vojvodstvo Toskane namenjeni su, zbog gašenja porodica Farneze i Medići, pri čemu nisu bili konsultovani ni vladari ni narod, Don Karlosu, sinu Filipa V i Elizabete Farneze. Posle ovoga došlo je do zamrzavanja odnosa između Cara Karla VI i princa Eugena Savojskog, te je prinčev uticaj na Cara opao jer se protivio Karlovim nerealnim ambicijama za osvajanja na Sredozemlju i čvrsto je želeo da sačuva teritorije koje je monarhija osvojila u Ugarskoj i na Balkanu.

Guverner Austrijske Nizozemske, princ Eugen je postao 1716. godine. Međutim, nije direktno rukovodio poslovima već je njegov predstavnik u toj provinciji bio markiz de Pri. Međutim, de Pri nije bio popularan kod lokalnog stanovništva i zanatlija koji su nakon Zaštitnog ugovora iz 1715. godine morali ispunjavati finansijske zahteve uprave i holandskog zaštitnog garnizona. Uz Eugenovu podršku i podsticaj civilne pobune u Anversu i Brislu su prisilno ugušeni. Pošto se nije svideo Caru zbog svog početnog protivljenja formiranju Ostend kompanije, de Pri je takođe izgubio podršku lokalnog plemstva u svom državnom savetu u Brislu, posebno od markiza de Meredo – Vesterloa. Jedan od Eugenovih omiljenih ljudi, bivši general Boneval se takođe pridružio opoziciji protiv de Prija, dalje potkopavajući Eugena. Kada je pozicija de Prija postala neodrživa Eugen se osetio primoran da napusti poziciju guvernera Nizozemske i podneo je ostavku na to mesto 16. novembra 1724. godine. Kao kompenzaciju Karlo VI mu je predložio da mu da počasnu titulu vikara Italije, 140.000 guldena godišnje i da mu duplo plati vrednost nekretnina u Zibenburnu u Donjoj Austriji. Na nevolje sa ostavkom su se tog Božića nadovezali i zdravstveni problemi, kada je princ Eugen zaradio hronični bronhitis i akutne infekcije koje su ga pratile svake zime u narednih dvanaest godina života.

Na Bečkom dvoru su zavidnici neprestano kovali spletke protiv Eugena. Ovi protivnici su se svakodnevno trudili da kod Cara ocrne Eugena, njegovu snagu i poštovanje od naroda. Princ je to saznao od jednog sluge i zauzeo se kod Cara da se kazne spletkaroši. To se i desilo, ali se Eugen od tada ređe za savet pitao, a još ređe se njegov savet slušao. Međutim itekako se pitao u vezi razvojačenja Vojne granice. Kao predsednik Dvorskog ratnog saveta, zajedno sa komandujućim generalima suprotstavio se razvojačenju Granice. Jedino nije bio siguran da li treba ostaviti Granicu u okvirima pre turskog poraza ili zadržati samo sistem tvrđava na Savi, koje bi branila nemačka vojska i narodna milicija, s tim da se sve zemljište izvan tvrđava i najužeg pojasa pored reke preda komorskim vlastima. Najzad su se 1722. godine Dvorski ratni savet i Dvorska komora sporazumeli, da se vojne granice duž Save, Tise, Moriša, kao i Podunavska granica u Sremu i Bačkoj, zadrže u dotadašnjem obliku, ali da se graničari oporezuju a, s tim u vezi, njihovi posedi popišu i grupišu u sesije poput poseda kontribuenata.

U dvadesetim godinama 18. veka se rapidno menjaju savezi među evropskim moćnicima i česti su diplomatski sukobi zbog nerešenog pitanja u vezi sa Četvorostrukim savezom. Karlo VI je bio odlučan da zadrži svoju titulu španskog kralja, ljuteći Francuze i Britance isto kao i Filip V, i odbijao je da ukloni preostale pravne prepreke za Don Karlosovo eventualno nasledstvo vojvodstava Parme i Toskane. Međutim, na iznenađene svih Španija i Austrija su se približile potpisivanjem sporazuma u Beču u aprilu/maju 1725. godine. U odgovor na ovo Britanija, Francuska i Pruska su u Hanoveru potpisali savez protiv špansko – austrijske dominacije u Evropi. Tokom naredne tri godine postojala je trajna opasnost od rata između zapadnih saveznika i Austro – španskog bloka. Od 1726. godine princ Eugen Savojski je ponovo ojačao svoj politički uticaj. Brojnim kontaktima širom Evrope, uz podršku Šenborna (Schönborn), carskog vicekancelara pridobio je moćne saveznike i ojačao poziciju Caru. Avgusta 1726. godine Rusija je pristupila austro – španskom savezu. Fridrih Vilhelm, kralj Pruske, je napustio Hanoverski savez i u oktobru 1726. godine je potpisao zajednički odbrambeni pakt sa Carem. Međutim, zaključivši da je najbolji način da svome sinu obezbedi nasledstvo vojvodstava Parme i Toskane, Elizabeta Farnese je napustila Austro – španski savez i 1729. godine u Sevilji je potpisala savez sa Britancima i Francuzima. Eugenovi sledbenici su ga podržavali da izdrži sve pritiske od strane Cara i da pošalje trupe u Italiju kako bi sprečio ulazak španske vojske u osporavane grofovije. Do početka 1730. godine, Eugen je ponovo postao najuticajnija ličnost na austrijskom dvoru. Promena vlade u Britaniji sada je dovelo do novih promena odnosa u Evropi. Zabrinuti da bi rat sa Austrijom jedino ojačao moć Burbona Robert Volpol, prvi ministar, je otpustio Državnog sekretara za rat Charlesa Townshenda i pokrenuo je pregovore sa Austrijom koji su doveli do sklapanja novog Bečkog sporazuma 16. marta 1731. godine. Princ Eugen je od austrijskih ministara bio najodgovorniji za sklapanje saveza, verujući da će nova alijansa doneti sigurnost protiv Francuske i Španije. Po ovom ugovoru Karlo VI je morao da žrtvuje Ostend kompaniju i da nedvosmisleno prihvati Don Karlosa kao grofa Parme i Toskane. Za uzvrat, kralj George II, kao kralj veliki Britanije i hanoverski izborni knez garantovao je Pragmatičnu sankciju, nasledno pravo Careve ćerke. Takođe, zahvaljujući Eugenovim diplomatskim sposobnostima, Imperijalna dijeta je u januaru 1732. godine garantovala izvršenje Pragmatične sankcije. Ovo, zajedno sa sporazumima sa Britanijom, Rusijom i Pruskom bio je vrhunac diplomatske karijere princa Eugena. Ali Bečki sporazum je veoma razljutio francuski dvor. Car, je nameravao da svoj ćerku i naslednicu, Mariju Tereziju uda za Franc Stefana Lotarinškog. Time je stvarao pretnju širenja Habzburške monarhije na zapad jer je Lotaringija bila granična oblast. Francuska vojska je već bila spremna za rat i čekao se samo povod.

Mecena[uredi - уреди]

Eugenove nagrade za pobede, njegov udeo u plenu, njegovi prihodi iz svoje grofovije u Savoji, i stalna plata za rad u Carskom Vojnom Savetu i na mestu guvernera, omogućili su princu Eugenu da doprinese pejzažu barokne arhitekture. Većinu svog vremena Eugen je provodio u svom Zimskom dvorcu, Štadplacu, u Beču, građenom po nacrtu arhitekte Fišera fon Erlaha. Dvorac je koristio kao svoju zvaničnu rezidenciju, ali iz nepoznatih razloga prinčeva saradnja sa fon Erlahom okončana je pre nego što je dvorac u potpunosti bio završen. Na mesto svog glavnog arhitekte postavio je Johana Lukasa fon Hildebranta. Njegov prvi zadatak je bio da završi Zimski dvorac i da zatim spremi nacrte za izgradnju dvorca na dunavskom ostrvu Rackovin. Gradnja je započeta 1701. godine, ali je završena tek dvadeset godina kasnije, verovatno zbog prinčevog revolta zbog Rakocijevog ustanka. A princ je samo jednom obišao dvorac, posle bitke kod Beograda 1717. godine. Značajniji je njegov kompleks dvorca Belvedere u Beču, koji u sebi sadrži dve grandiozne barokne palate. Pored ovog izgradio je i na svom imanju u Baranji lovački dvorac i tamo je izvesno vreme provodio u lovu, odmarajući se od svakodnevnih obaveza.

U godinama posle mira u Raštatu princ Eugen se upoznao sa mnogobrojnim naučnicima i umetnicima. S obzirom na njegov položaj i odgovornost koju je imao, većina njih je rado prihvatila da bude prijatelj sa princem, najviše da bi im bio mecena i pomagao njihov rad. 1714. godine upoznao se sa čuvenim filozofom Gotfridom Vilhelmom Lajbnicom i bio u čestoj prepisci sa njim. Eugenov prijatelj bio je i francuski pisac Žan Batist Ruso, koji je od 1716. godine dobijao finansijsku pomoć od princa Eugena. Ruso je ostao na prinčevom domaćinstvu, verovatno pomažući u biblioteci, kada je ovaj otišao u Nizozemsku 1722. godine. Drugi poznanik, Monteskje, bio je već poznat po svojim Persijskim pismima, kada je 1728. godine došao u Beč. Kasnije se rado sećao vremena koje je proveo u razgovoru za prinčevim stolom. Ipak, princ Eugen nije nikada imao literarnih pretenzija i nije nam ostavio svoje memoare ili knjige o umetnosti ratovanja. Međutim, Eugen Savojski je bio veliki kolekcionar. Skupljao je slike holandskih, flamanskih i italijanskih slikara 16. i 17. veka. U Belvedereu je stvarao Jan van Huhtenburg, holandski slikar koji je, po uputstvima Eugena Savojskog naslikao deset njegovih bitaka na evropskim bojištima. Muzeji u dve palate sadrže neke od najčuvenijih bečkih umetničkih galerija, koje pružaju odlične primerke austrijske umetnosti od srednjeg veka do danas. Ovo uključuje i neuproedivu kolekciju slika Klimta, Siela, Kokoške, Renoara i Monea. Srednjovekovni i barokni radovi su u donjoj palati gde su mnoge prostorije očuvane u svom originalnom izgledu. Njegova biblioteka u Zimskom dvorcu sadržala je preko 15.000 štampanih knjiga, 237 rukopisa i bogatu zbirku grafika. Posle Eugenove smrti, njegova imanja i posedi, sem onih u Mađarskoj koja su vraćena kruni, pripali su njegovoj nećaki princezi Viktoriji Savojski – Karinjan, koja je odlučila da sve rasproda. Umetničke zbirke otkupljene su od Karla Emanuela III kralja Sardinije. Eugenova biblioteka, rukopisi i grafike otkupljeni su 1737. godine od strane Cara i tada je fomirana biblioteka, danas poznata kao Austrijska nacionalna biblioteka.

Smrt[uredi - уреди]

Tokom poslednjih dvadeset godina svog života princ Eugen je bio u vezi sa groficom Eleonorom Baćani – Štratman. Veliki deo njihovog poznanstva ostaje nepoznanica. Princ je nikada nije spominjao u svojim pismima. Iako su živeli odvojeno većina evropskih diplomata je bila ubeđena da mu je Eleonora ljubavnica. Ipak njih dvoje su redovno išli zajedno na prijeme, večere i igrali karte skoro svako veče sve do prinčeve smrti. Eugenovi drugi prijatelji, kao što je bio papski nuncije, Pasjonei, činili su deo njegove porodice koju nikada nije imao. Za svog jedinog muškog preživelog rođaka, Emanuela, sina njegovog brata Luja Tome, princ Eugen je ugovorio svadbu sa jednom od ćerki kneza Lihtenštajna, ali je Emanuel umro od malih boginja 1729. godine. Posle smrti Emanuelovog sina 1734. godine, nije bilo muških naslednika princa Eugena. Njegov najbliži rođak bila je sada neudata ćerka njegov brata Luja Tome, princeza Viktorija Savojska – Karinjan, koju nikada nije upoznao.

Princ Eugen se vratio u Beč iz Rata za poljsko nasleđe oktobra 1735. godine, bolešljiv i slab. Kada su sklapali brak Marija Terezija i Franja Stefan Lotarinški princ Eugen je bio suviše bolestan da prisustvuje svadbenoj ceremoniji. 20. aprila 1736. godine princ je veče proveo kod svoje uvažene prijateljice, grofice Eleonore Baćani-Štratman, igrajući sa njom karte, kao što je to često činio. Te večeri princ je malo govorio uz igranje karata, a teško je disao. Propisani lek je ostavio za sutradan. Kada se vratio kući zapovedio je da ga ne bude pre 9 sati. Ali ujutro 21. aprila 1736. godine nisu čuli nikakva glasa od njega, podigli su zavesu i videli mrtvo telo prinčevo, koji se ugušio od vode u plućima, kao posledice ranije upale pluća. Ne zna se tačan čas njegove smrti. Samo se u tri sata ujutro u prinčevom zverinjaku čuo njegov stari ljubimac lav kako prekomerno riče i to se drži da je slutnja Eugenovog samrtnog časa. Opšta žalost vladala je po gradu i celoj zemlji jer su svi znali koliko zemlja treba da zahvali ovom junaku sa kojim se sad rastaje. Pobednika u četrnaest velikih bitaka nosilo je četrnaest velikih feldmaršala do groba i sahraniše ga u crkvi Svetog Stevana. Veličanstven spomenik podignut je nad grobom princa Eugena.

Značaj i lične karakteristike[uredi - уреди]

Princ Eugen Savojski je sam sebi spomenik podigao. Bio je idol svojim vojnicima, a skoro i tuđima. Rado je gledao kroz prste njihovu nevinost, ali bojažljive vojnike i dezertere je uvek strogo kažnjavao. Princ Eugen je 1710. naredio da bude obešen svaki vojnik pronađen dalje od stotinu koraka od svoje jedinice u maršu, i više od hiljadu korada kada bi se ulogorila. Marlboro je priznao da je mnogo od njega naučio, samo nije hteo naučiti kako se štede ljudi, a to je Eugen posebno cenio. Za vreme Napoleonove vladavine Eugen je bio jedan od sedmorice generala koje je Napoleon smatrao najvećim vojskovođama na svetu, a čije su se kampanje proučavale na vojnoj akademiji. Iako se kasniji vojni kritičari sa tom ocenom nisu složili, princ Eugen je nesumnjivo najveći austrijski general u istoriji. Eugen nije bio inovator, ali imao je sposobnost da izmeni neadekvatan sistem rada. Bio je jednako vešt kao organizator, taktičar i strateg, verujući u prvenstvo sukoba i svoju sposobnost da oseti pravi trenutak za pokretanje uspešnog napada. Najvažnije od svega što je umeo da vidi priliku i znao kako da je iskoristi. Posedovanje ovog kvaliteta, koji je najveći u umetnosti ratovanja, uzdigao je princa Eugena među genije ratovanja.

Princ je bio i vaspitač. Kada bi običan vojnik bio neposlušan, on je bio spreman da puca na njih. Ali to je retko radio. Nije voleo brutalnosti. Smatrao je da treba biti surov samo kada više ljubaznošću ne može ništa da se postigne. Na bojnom polju je od svojih podređenih tražio izuzetnu hrabrost i očekivao je od svojih ljudi da se bore kad god on to od njih zatraži. Njegovi kriterijumi za unapređenja su se temeljili prvenstveno na izvršavanju naređenja i iskazanoj hrabrosti na bojnom polju, a ne na prethodnom društvenom položaju. U potpunosti je odgovarao svojim ljudima jer je bio spreman biti uz njih i u najtežim mogućim situacijama. Međutim, njegova pozicija kao predsednika Dvorskog ratnog saveta pokazala se manje uspešnom. U periodu mira posle Austro – turskih ratova, ideja stvaranja posebne vojne oblasti ili garnizona vojnika koji bi efikasnim treningom uvek bili spremni da se brzo priključe armiji na bojnom polju nikada nije razmatrana od strane princa Eugena. Za vreme Rata za poljsko nasleđe, austrijska vojska je izbačena iz rata od bolje pripremljene francuske vojske. Za ovo je bio kriv sam princ Eugen jer po njemu vreme za stvaranje savremene vojske je trebalo da bude kada je rat već počeo.

Od svojih podređenih je želeo da budu odgovorni i smatrao je da su za to potrebni fizička hrabrost, lojalnost domovini, iskrenost i samokontrola u svemu, tj. sve one osobine koje je lično posedovao. Njegov pristup je bio diktatorski, ali je bio spreman na saradnju sa nekim koga je smatrao ravnopravnim, kao što su bili Ludvig Badenski ili grof Marlboro. Rezultat toga je bio ozbiljan lik, nadahnut poštovanjem i divljenjem, pre nego privrženošću. Ogroman spomenik princa Eugena na konju, u centru Beča, na čijoj jednoj strani je napisano „Mudrom savetniku trojice careva“ a na drugoj „Slavnom pokoritelju austrijskih neprijatelja“ dokazuje dostignuća princa Eugena Savojskog.

Nikada se nije ženio jer je smatrao da to ne priliči jednom vojniku. Zato su ga zvali Mars bez Venere. No ipak se zna da je u nekoliko ratova imao uza se jednu lepu Italijanku, a otvoreno je govorio kako ne bi smeo poveriti ni sto ljudi onome koji u ljubavi nije odvažan.

Princ je bio kosmopolita, o čemu nam između ostalog govori i njegov potpis Eugenio von Savoy koji je bio italijansko-nemačko-francuska kombinacija. U spoljnoj politici imao je jasnu viziju, za razliku od Karla VI, kome je najduže služio. Izvlačeći zaključke iz neuspelog nasleđivanja španskog prestola, Savojski je smatrao da težište habzburških poseda treba da budu podunavske oblasti i da Habzburška monarhija svoju budućnost treba da potraži na istoku, a ne na zapadu. Predlagao je širenje prema Balkanu. Ta prilika se bila već ukazala 1737. godine, kada je Karlo VI po drugi put zaratio sa Osmanskom Carevinom. Međutim, vojsku nije više predvodio najsposobniji vojskovođa toga vremena, Eugen Savojski, jer je umro godinu dana ranije, već manje sposobni generali koji su poraženi pod Beogradom 23. jula 1739. godine, a bečki dvor je nedugo zatim sklopio sa Osmanskom Carevinom mir u Beogradu prema kome su izgubljene sve tekovine Požarevačkog mira, sem Srema i Banata.

Čak i kad je bio suočen sa neprijateljem pred sobom, imao je neprijatelja sebi iza leđa, noseći „nasledno prokletstvo“ Austrije: lenje i neobazrive umove i duše, prepune intriga, zavisti, ljubomore, prevara i laži. Služio je tri Cara, Leopolda I, Josifa I i Karla VI. Krajem svog života je primetio da, dok mu je prvi bio otac, a drugi brat, treći, koji je najmanje bio dostojan Eugenove službe, mu je bio gospodar.

Srbija i Banat pod upravom Bečkog dvora[uredi - уреди]

Austrija je uspostavila svoju vlast na tlu Srbije u vremenu u kome je njena vojna premoć bila neosporna, u kome je vladalo opšte osećanje da je Turcima kraj u Evropi. Beograd i severna Srbija trebalo je usled toga da posluže kao polazište za novo teritorijalno proširenje na račun Porte u budućem osvajačkom ratu, a ujedno i za unutrašnje jačanje kuće Habsburga u odnosu prema Ugarskoj. Zato je severna Srbija pripojena krunskim domenima, kao kraljevo lično dobro „po pravu maču“. Srbiju pod austrijskom okupacijom sačinjavale su oblasti Krajine, Poreča, Požarevca, Mlave, Resave, Šumadija, Valjeska oblast, Kolubara, Posavina i Mačva. Habzburzi su novoosvojene oblasti južno od Save i Dunava smatrali kao bazu odakle će dalje prodirati na Balkan. Jedan deo Srbije: krajinski okrug i od požarevačkog okruga golubački, zviški i homoljski srezovi, pripojeni su Banatu, Temišvarskoj administraciji. U zemlji je uvedena centralizovana uprava podređena Dvorskom ratnom veću i Dvorskom komorskom veću. Upravu nad Srbijom je dobio konjički general Hajnrih fon Bate, a po osnivanju Beogradske administracije, 1720. godine, prvi predsednik postao je feldmaršal, princ Aleksandar Virtemberški, čija je karijera usko vezanu uz karijeru princa Eugena Savojskog. On je učestvovao uz princa Eugena u velikom broju bojeva, i gotovo u svim ovim bojevima imao je da izvrši po neki teži zadatak. Princu Aleksandru su nedostajale najvažnije osobine koje je tražio njegov položaj državnika: Niti je poznavao zemlju, niti je voleo narod među koji je došao, niti je odan dužnosti, pa ni sređen ni taktičan, a sasvim daleko od vrhovnog čuvara zakonitosti i morala. Država nije mogla učiniti nesrećniji izbor ni po svoje interese ni po interese naroda u Srbiji. On je bio predsednik Administracije do 1733. godine, zatim je tu dužnost do 1738. godine obavljao general Maruli, i na kraju do ponovnog pada Srbije pod Turke feldmaršal Valis.

Beograd je od austrijske vojne vlasti smatran za jedno od najvažnijih vojničkih mesta. To se vidi iz izjave najmerodavnijih osoba, kao Cara Karla i princa Eugena Savojskog, kao i iz stvarne pažnje koja mu je poklonjena. Odmah po zauzeću Beograda počelo se sa rušenjem ranije tvrđave i kućeraka koji su se u njoj nalazili. Sa utvrđivanjem počelo je po planovima koje je odobrio princ Eugen kao predsednik Ratnog saveta. Od 1723. do 1736. godine beogradska tvrđava pretvorena je u trostruki mostobran po sistemu holandskog fortifikatora M. Kuhorna i planu švajcarskog fortifikatora Nikole Doksata de Moreza. Beograd je bio trostruko utvrđen. Unutrašnje utvrđenje, ili tvrđava u užem smislu, obuhvatala je i gornji i donji grad. Varoš je činila spoljašnje utvrđenje. Naposletku, Beograd je bio utvrđen i jednom poljskom linijom koja je obuhvatala neposrednu okolinu Beograda. Grad ili tvrđava obuhvatala je ošančeni prostor između Save i Dunava. Gornji grad obuhvatao je završni deo kalemegdanskog platoa, a donji padinu između Save i Dunava i ivice gornjeg grada. Tada su izgrađeni čitavi blokovi i bastioni i manji zakloni. Sve je utvrđeno jakim zidovima, sagrađenim od cigle i kamena, i snabdeveno malim kulama, zaklonima i puškarnicama. Utvrđenje je bilo pojačano dubokim rovom sa vrlo strmim stranama. U tvrđavu se ulazilo na tri kapije: jedna se nalazila na Savi, drugan na Dunavu, a treća i najvažnija, na Kalemegdanu, tamo gde se i danas nalazi. Varoš je bila utvrđena tzv. Princ-Eugenovom linijom i bastionima. Princ-Eugenova linija išla je od Šabačke kapije, pa prema nekadašnjoj Varoš-kapiji, zatim prema današnjem Narodnom pozorištu, a zatim u pravcu prema Carskoj ili Vidinskoj kapiji, koja se nalazila na kraju Dušanove ulice. Ispred varoši, a iza tzv. Eugenove linije, na prostoru koji je smatran za reon Beograda, nalazila se tzv. Srpska donja varoš. U ovaj kraj naseljeni su Srbi u vremenu od 1724. do 1726. godine, kada su bili prisiljeni da se isele iz nemačkog Beograda. Ispod Tašmajdana, prema Dunavu, nalazilo se nemačko naselje Karlstal, naseljeno doseljenicima iz Palatinata.

Srbija je posle osvajanja podeljena na distrikte. Upravnu, policijsku i sudsku vlast u distriktu vršio je provizor uz pomoć jednog išpana, dvojice ibrajtera, nekoliko pandura i poslužitelja, a preko predstavnika ustaljene knežinske samouprave . Na inicijativu Eugena Savojskog u Srbiji je osnovana je narodna milicija, a on je postavio i prvi komandni kadar u njoj koji se sastojao od dvojice oberkapetana, deset kapetana, jednog majora i dvojice poručnika. Sem komandnog kadra, srpsku narodnu miliciju sačinjavali su pešaci i konjanici. Rimokatolička veroispovest bila je vladajuća za vreme austrijske vlasti u Srbiji. Zbog doseljavanja nemačkog stanovništva, broj rimokatolika naglo je rastao, naročito u Beogradu. Odlukom Cara Karla VI od 14. aprila 1726. osnovana je rimokatolička biskupija. Na predlog princa Eugena Savojskog i Dvorske komore, za prvog biskupa naimenovan je dotadašnji kanonik u Đuru (Györ), Anton grof Turn Valsasina.

Takođe na inicijativu princa Eugena Banat nije vraćen Ugarskoj, već je potpao pod direktnu carsku upravu Beča, stavljajući „pravo mača“ ispred „istorijskog prava“, na koje se mađarsko plemstvo pozivalo. Princ Eugen Savojski, kao osvajač Banata, smatrao je da Banat treba da ostane posebna krunska, komorska oblast pod nemačkom upravom, kako bi se onemogućila neposredna teritorijalna veza između Mađarske i Turske; međutim, komorski krugovi u Beču želeli su da Banat, sa stanovišta državnog erara, bude rentabilniji od pokrajina stečenih Karlovačkim mirom, od kojih je dobar deo bio poklonjen krupnim feudalcima. Na predlog Eugena Savojskog grof Klaudije Florimund Mersi je imenovan za prvog administratora Banata (1720. – 1733.). Na njegov predlog Banat je podeljen na 12 dištrikata. Gradio je puteve, osnivao nova naselja, uvodio oplemenjene kulture, nove rase stoke, razvijao zanate, manufakture, kolonizovao Banat. Radio je na isušivanju močvara i regulaciji reka u Banatu. Po njegovom naređenju, poručnik Kajzer je 1723. godine izradio plan regulacije Begeja, a radovi na regulaciji počeli su 1728. godine, prvo u gornjem toku, kako bi se iz planinskog dela Banata, iz komorskih šuma, mogla spuštati velika stabla niz Begej. U srednjem i donjem toku izgradio je plovni Begejski kanal dužine 70 km, a kasnije je izgrađen i kanal koji spaja Begej sa Tamišem i izjednačava vodostanje u ovim rekama. Banat je učinio naprednom oblašću i time otvorio proces modernizacije i evropeizacije Banata. Međutim, za napredak ove oblasti bili su potrebni i ljudi kojih je u Banatu bilo vrlo malo posle mnogih ratova koji su prešli preko panonske ravnice. Stoga je Komora u Banat naselila pre svega Nemce iz Nemačke, među kojim je bilo i zanatlija, trgovaca i kvalifikovanih radnika, stručnjaka za zemljoradnju i rudarstvo. Pored Nemaca došli su Španci, Italija i Francuzi, koji su se uskoro ponemčili. Nemci dobijaju vrlo povoljne uslove, tako da su njihovi kvalifikovani radnici oslobođeni svih tereta i poreza za period od petnaest godina. Srbi su se u Banat u većoj meri naselili tek sredinom XVIII veka, kada je ukinuta Potisko – pomoriška vojna granica.

Princ Eugen Savojski je bio i veliki prijatelj Srba, što nam govori podatak da je mitropolit Vićentije poručio u Beču da mu se izradi portret princa Eugena, koji kasnije nalazimo u crkvenom kabinetu mitropolitskog dvora, gde se nalazio i mitropolitov portret u plavom.

Belvedere[uredi - уреди]

Dvorac Belvedere, bečka rezidencija Eugena Savojskog

Potkraj života sudjelovao je s manje uspjeha i u Ratu za poljsku baštinu. Neko vrijeme bio je carski namjesnik u Italiji i Flandriji. U svom dvorcu Belvedere (tal.: "lijep vidik") u Beču skupio je vrijednu zbirku umjetničkih djela i veliku knjižnicu. Porijeklom Italijan, po odgoju Francuz, postao je jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom "Austrija iznad svega".

Dvorac Belvedere (Lep pogled) je izgrađen u rokoko stilu. Izgradnja je započeta 1714. godine, a završen je između 1720. i 1722. godine. Dvorac je projektovao i nadzirao njegovu izgradnju austrijski arhitekta Johan Lukas fon Hildebrand. Veličanstveni kompleks dvorca Belvedere, sazidan je na livadama pored Beča, sa pogledom na dunavsku ravnicu. Njegov vlasnik ga je koristio vrlo retko i to samo nekoliko soba u Donjoj palati. A dvorac je grandioznih razmera, sastavljen od dve razdvojene, ali komplementarne građevine, između kojih je vrt čije površine i staze imaju geometrijske oblike. Donja palata je završena 1716. godine, kao letnja rezidencija princa Eugena (danas galerija slika), a gornja između 1721. i 1723. godine. Obe zgrada povezane su velikim parkom sa bazenom. Statue sfingi i dekorativnih vaza, vodene površine u kojima se ogledaju dvorci, sa krošnjama drveća potkresanim u kocke, muške i ženske figure sa besprekornom perspektivom, odaju osnovnu nameru graditelja, da se stvori savršena barokna celina u kojoj se prirodne lepote usavršavaju intervencijom ljudske ruke i podređuju njegovoj mašti. "Moć bez raskoši je smešna", bila je tvrdnja kojom su tadašnji pripadnici visokog društva opravdavali građenje velelepnih zdanja, u koje spada i dvorac Belvedere, kao nešto "divotno suvišno". Iako je dvorac kraljevskih razmera, njegov vlasnik je princ Eugen Savojski, "veći Bečlija od Bečlija" koji nikada nije upotrebio nemački jezik, ni pismeno, ni usmeno, shodno tadašnjim pravilima. Ipak, on je morao biti veran duhu svoga vremena i sagraditi spomenik samome sebi. Bila je to "funkcija zaštite moći". Tako je stvoren „jedinstven i ni sa čim uporediv primer u istoriji evropske arhitekture". Bio je to sinonim Olimpa, kao sedište odabranih umova, koji su i na ovom svetu posebno zaštićeni.

Belje[uredi - уреди]

Godine 1697. austrijski car Leopold I., u skladu s tadašnjim običajima, a za posebne zasluge u pobjedi nad Turcima kod Sente, podario mu je imanje u južnoj Baranji. U sklopu imanja nalazilo se 13 sela, kojima je kasnije dodano još 6 sela, površine oko 800 km². Za sjedište imanja vlasnik je izabrao selo Bilje, gdje je između 1707. i 1712. sagradio Dvorac. Cijelo imanje dobilo je ime Belje po mađarskom izgovoru imena tog sela (Bellye).

Ne znamo ko je autor dvorca. Neki nagađaju da bi to mogao biti austrijski arhitekta Johan Lukas fon Hildebrand (1668. – 1745.), koji je za princa Eugena Savojskoga gradio velelepnu palatu Belvedere u Beču. Dvorac je sa pomoćnim i zgradama za privređivanje oblikovan kao jedinstvena građevina, razmerno velika u tlorisu, ali niska. Dvorac pripada grupi tzv. četverokrilnih dvoraca. U doba kada dvorac nastaje, bila je to za srednju i zapadnu Europu već zastarela renesansno ranobarokna koncepcija, koja je jedino još na granici s Osmanlijskim Carstvom mogla imati opravdanje. Dvorac i njegova pročelja ne pokazuju fortifikacijska obeležja, ali ona nisu izostala u neposrednom okruženju dvorca u obliku grabišta.

Budući da je dvorac podignut na močvarnom zemljištu, imao je u doba izgradnje više vojno nego privredno značenje. Dvorcu se pristupa kroz perivoj mostom koji je preko grabišta položen u osi glavnoga južnog pročelja. Središnji deo glavnog pročelja jednospratan je sa sedam prozorskih osi, s ulaznom vežom i tornjem u sredini iznad ulaza. Na tom središnjem jednospratnom delu dvorca nailazimo na fasadne ukrase, kao što su pilastri, prozorski okviri i razdelni venci. Prizemna bočna krila južnog pročelja, kao i preostala tri prizemna krila dvorca, danas su bez uresa. Dok je spratni deo dvorca bio namenjen povremenom stanovanju, u prizemnim su krilima bile radne i pomoćne prostorije s ulazima iz unutrašnjeg dvorišta. Nad glavnim ulazom je niski toranj. Iznad ulaza na dvorišnom pročelju nalazi se polihromirani grb princa Eugena Savojskoga s njegovim bojnim zastavama. Oko dvorca su šančevi i park. U sklopu dvorca bila je dvorska kapela, izgrađena verovatno 1720. godine i posvećena Bezgrešnom začeću Blažene Device Marije. Od Belja do Oseka je sagradio put. Na kraju ovog puta, na Dravi prema Oseku, nastalo je naselje Eugeniusdorf. Celo imanje dobilo je ime Belje po mađarskom izgovoru imena tog sela (Bellye). Od 1711. godine princ Eugen je naseljavao Nemce u Baranji.

Posle smrti Eugena Savojskog, koji je bio neženja i nije imao direktnih naslednika, počev od 1736. pa do kraja Prvog svetskog rata, Belje je bilo naizmenično u vlasništvu austrijskog dvora i pojedinih pripadnika njegovog plemstva. 1776. godine dato je ovo vlastelinstvo u zakup Lazaru Kišu, a 1780. godine kupila ga je nadvojvotkinja Kristina, tadašnja namesnica Holandije. Otada pa nadalje nalazilo se u posedu Habsburgovaca. U Belju se nalazio Prefektorat vlastelinstva i tamo su činovnici imali svoje stanove. Prema Korabinskom, vlastelinstvo je imalo tridesetak sela i pustara sa ukupno 2320 punih seljačkih poseda. Radi lakše uprave bilo je podeljeno na šest delova, „becirkova“. Poslednji vlasnik Beljskog vlastelinstva za vreme Habsburške monarhije bio je nadvojvoda Fridrih. Tada je ovo vlastelinstvo obuhvatalo 109 010 katastarskih jutara, tj. 625,7 km².

Napomene[uredi - уреди]

  • U svim konzultiranim hrvatskim enciklopedijama i leksikonima Eugen Savojski je naveden pod tim imenom. Međutim, u "Glasu Slavonije" i u povijesnim knjigama nekih autora (npr. Davorina Taslidžića) ispred imena Eugen dodaje se ime Franjo, a prezime se piše i u obliku Savoyski.
  • Eugena Savojskog spominje i Anto Gardaš u svom romanu Duh u močvari (str. 161): "Kad su ga na Bečkom dvoru zapitali što želi kao nagradu za pobjedu nad Turcima, odgovorio je da bi želio posjed u Baranji poznat pod imenom Kopački rit. I dobio ga je. Tu nedaleko sagradio je dvorac..."

Ime[uredi - уреди]

Jezik Ime Eugena Savojskog
bošnjački Eugen Savojski
češki Evžen Savojský
danski Prins Eugen af Savoyen
engleski Prince Eugene of Savoy
francuski (François) Eugène de Savoie-Carignan ili François-Eugène, prince de Savoie-Carignan
hrvatski Eugen Savojski
japanski プリンツ・オイゲン
mađarski Savoyai Jenő
nizozemski Eugenius van Savoye
norveški Eugene av Savoie
njemački Eugen von Savoyen ili Franz Eugen, Prinz von Savoyen-Carignan
poljski Eugeniusz Sabaudzki
rumunjski Eugen de Savoia
ruski Евгений Савойский
slovački Eugen Savojský
slovenski Evgen Savojski
srpski Eugen Savojski (Еуген Савојски) ili Evgenij Savojski ili Evgenije Savojski
španjolski Eugenio de Saboya ili Francisco Eugenio, Principe de Saboya-Carignan
švedski Eugen av Savojen
talijanski Eugenio di Savoia
vijetnamski Eugene xứ Savoy

Izvori[uredi - уреди]

  • "Opća enciklopedija JLZ" (2 C-Fob), Zagreb, 1977.
  • "Enciklopedija Jugoslavije" (4 E-Hrv), Zagreb, 1986.
  • "Belje. Tvornica šećera. 75", Šećerana, 1986.
  • "Mala enciklopedija Prosveta" (1 A-J), Beograd, 1978.
  • EON, HER
  • "Vremeplov", Glas Slavonije, 86, 27271, 43 - Osijek, 12. X. 2006.
  • "Život i vojena dela princa Jevđenija Savojskog", prevod Vase T. Gavrilovića, Beograd 1873.
  • Branko Bešlin, "Evgenije Savojski i njegovo doba", Novi Sad 2014.
  • Rober Mantran, "Istorija Osmanskog Carstva", Beograd 2002.
  • P. Rokai, Z. Đere, T. Pal, A. Kasaš, "Istorija Mađara", Beograd 2002.
  • Grupa autora, glavni urednik general potpukovnik Nikola Gažević, "Vojna enciklopedija", tomovi I - X, drugo izdanje, Beograd 1970.
  • Eduar Peroa, Rože Duse, Andrej Latej, "Istorija Francuske", Beograd 1961.
  • Nikola Samardžić, "Istorija Španije", Beograd 2003.
  • Donald H. Penington, "Evropa u sedamnaestom veku", Beograd 2002.
  • Grupa autora, urednik R. Samardžić, "Istorija srpskog naroda", knjiga III, tom I, Beograd 1993.
  • Milan Tutorov, "Seva munja biće opet buna", Zrenjanin 1995.
  • Gligor Stanojević, "Prilog proučavanju bitke kod Sente 11. septembra 1697", Zbornik za istoriju Matice srpske, knjiga IX, Novi Sad 1974.
  • Milorad P. Radusinović, "Dvije vijseti u ruskoj štampi o Bici kod Petrovaradina 1716. godine", Zbornik Matice srpske za istoriju, knjiga 30, Novi Sad 1984.
  • Dr Dušan J. Popović, "Srbi u Vojvodini", knjiga II, drugo izdanje, Novi Sad 1990.
  • Dr Dušan J. Popović, "Srbija i Beograd od Požarevačkog do Beogradskog mira (1718 – 1739.)", Beograd 2002.
  • Grupa autora, urednik S. Gavrilović, "Istorija srpskog naroda", knjiga IV, tom I, Beograd 1986.
  • Dr Aleksije Jelačić, "Istorija Poljske", Skoplje 1933.
  • Metju S. Anderson, "Evropa u XVIII veku", Beograd 2003.
  • Arabela B. Bakli, "Istorija Engleske", Beograd 1927.
  • Luiđi Salvatoreli, "Istorija Italije", Novi Sad 2006.
  • Grupa autora, glavni urednik Zdravko Antonić, "Istorija Beograda", Beograd 1995.
  • Dr Bogo Grafenauer, dr Branislav Đurđev, dr Jorjo Tadić, "Istorija naroda Jugoslavije", knjiga II, Beograd 1960.
  • Grupa autora, glavni urednik ing. Andre Mohorovičić, "Enciklopedija likovnih umetnosti", Zagreb 1959

Vanjske veze[uredi - уреди]