Sangha

Izvor: Wikipedia
Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Portal: Budizam
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Sanga (pali: saṅgha; sanskrt: संघ saṃgha - sabor, zajednica) je budistička monaška zajednica. Smatra se trećim od "tri dragulja" budizma, pored Bude i darme.

Etimologija[uredi - уреди]

Reč sangha znači skupština ili sabor i taj termin je u Budino vreme korišćen za skupštine, na kojima su ondašnji plemenski savezi razmatrali svoje poslove. Pojam sangha se dovodi u vezu sa plemenskom skupštinom koju Buda opisuje na početku Maha-parinibana sute: "Dok god se Vađijani budu okupljali ovako često i sve dok učestali budu sastanci njihovog klana, može se očekivati da neće nazadovati, već će napredovati."[1] Čitavo kazivanje se potom ponavlja odnoseći se na budističku sanghu.

Sami budisti su svoju zajednicu nazivali "Bhiku-sangha", dok su ih pripadnici drugih zajednica najpre nazivali Sakja-putija-samanama, odnosno Sakja lutalicama. Termin samana je u drevnoj Indiji bio u opštoj upotrebi, a isticao je razliku između bramana i lutajućih asketa.

Nastanak[uredi - уреди]

Članovi sanghe su postajali oni koji prihvataju dhamu, napuste porodični život i postanu lutajući prosjaci (bhikui). Bhiku je bio poznat i kao pabađaka, onaj ko je otišao (vidi: otšelnik). Prelazak sa lutalačkog života na uređene monaške zajednice izgleda je bio povezan sa praksom zajedničkog okupljanja lutalica tokom tri meseca monsunskih kiša (od jula do septembra) u javnim skloništima[1].

Pravila[uredi - уреди]

Japanski monah prosi hranu.

Pripadniku sanghe bilo je dopušteno posedovanje tek najpotrebnijih ličnih predmeta: odore i zdele za milodare (u koju je primao hranu); to su bila spoljašnja obeležja njegovog posvećenog verskog života, po kojima se razlikovao od običnih lutalica; pored toga bilo mu je dopušteno da ima i iglu (za krpljenje odore), brojanice (za meditaciju), brijač za brijanje glave, i filter za ceđenje pitke vode, kako bi spasao živote svih sitnih insekata koji mogu da se zadese u njoj[1]. Ovi predmeti u načelu još uvek predstavljaju jedinu svojinu dopuštenu monasima u zemljama teravade, mada u praksi oni mogu da primaju razne poklone, koje obično opravdava neka naročita potreba (npr. pisaća mašina ili naliv-pero monahu piscu), pri čemu se teoretski smatraju svojinom sanghe.

Pravila i propisi u pogledu prirode i života sanghe čine Vinaju, ili disciplinu; ta pravila su prikupljena u tradicionalnom spisu poznatom kao Vinaja-pitaka. U ranom razdoblju budizma pravila monaškog načina života su bila objedinjena opisom u "Dhama-vinaji" (Doktrini-disciplini). Do prvih neslaganja u okviru sanghe došlo je oko kršenja monaške discipline, što je bilo povod za održavanje dva budistička sabora: njihov ishod ogledao se u odvajanju mahasanghika od sthavira u sanghi. Danas je u zemljama teravade sangha podeljena u više škola (nikaja).

Obeležja[uredi - уреди]

Mladi monasi na hodočašću.

Sangha je po strukturi demokratska, sa izvesnim stupnjem autoriteta koji se poverava glavnom monahu, ili starešini manastira. U zemljama gde je kralj zaštitnik sanghe (Tajland, Kambodža, Laos) došlo je do uspostavljanja hijerarhijske strukture nacionalne sanghe, uz različite stepene monaštva koje udeljuje kralj.

Sangha ima važnu ulogu u društvu budističkih zemalja, koja se zasniva na uzajamnim odnosima između monaha i svetovnjaka. Prvi su čuvari i prenosioci Budinog učenja (dhame) i učitelji svetovnjaka; drugi se, zauzvrat, staraju o njihovim materijalnim potrebama snabdevajući ih hranom, odećom i podižući im manastirska zdanja[1].

U nekim teravadinskim zemljama prisutan je običaj da dečaci provedu nekoliko godina u sanghi pre no što dostignu punoletstvo; oni koji to čine stiču veći ugled od drugih, koji ne upražnjavaju ovu praksu[1]. Takvo kratkotrajno pristupanje sanghi često se preduzima tokom tri meseca Vase, kišnog razdoblja, ili "budističkog Velikog posta".

Navodi[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 Sangha, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]