Momčilo Nastasijević

Izvor: Wikipedia

Momčilo Nastasijević (23. septembar 1894,Gornji Milanovac - 13. februar 1938, Beograd) je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata.

Biografija[uredi - уреди]

Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.

Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.

Pesništvo[uredi - уреди]

Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.

Ciklusi[uredi - уреди]

Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.

Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

Drama[uredi - уреди]

Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.

„Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

„Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

„Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu i vreme je „sadašnje“.

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

Proza[uredi - уреди]

Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

Bibliografija[uredi - уреди]

Izdanja[uredi - уреди]

  • Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
  • Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
  • Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929.
  • Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929.
  • Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“ , Cetinje : Državna štamparija, 1930.
  • Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : "Zapis", 1931.
  • Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

Literatura[uredi - уреди]

  • Deretić, Jovan. „Kratka istorija srpske književnosti“. Beograd : BIGZ, 1990.
  • Pavlović, Miodrag. „Eseji o srpskim pesnicima“. Beograd : "Vuk Karadžić", 1981.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]