Desanka Maksimović

Izvor: Wikipedia

Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Biografija[uredi - уреди]

Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.

Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3.9. 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.

Dana 17.12. 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16.12. 1965. za redovnog člana.

U četvrtak, 11.2. 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva.Otac joj je bio učitelj.Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Brankovini i Valjevu.Posle Prvog svetskog rata upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu gde studira svetsku književnost,opštu i istoriju umetnosti.Kada je 1923. god. diplomirala postavljena je za suplenta u III ženskoj gimnaziji u Beogradu.Jednu godinu je provela na usavršavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade.Kratko radi u učiteljskoj školi u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gde kao profesor radi u I ženskoj gimnaziji.Pocetkom Drugog svetskog rata dobija penziju,ali se u službu vraća 1944. i u istoj školi ostaje do konačnog penzionisanja, 1953.

11. februara 1993. godine stalo je srce Desanke Maksimović, najprostranije i najplemenitije srce za koje se na ovim našim prostorima zna.Srce, neštedimice poklanjano svima, nije se trošilo, vec se širilo i bogatilo od toga davanja.Bivalo je prostranije i pristupačnije za sve.To srce, glavni junak poezije Desanke Maksimović, odselilo se u večnost narodnog pamćenja, u samo središte srpskog jezika.

Književna dela[uredi - уреди]

Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu

Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Najznačajnija dela Desanke Maksimović su:

  • Pesme (1924)
  • Vrt detinjstva, pesme (1927)
  • Zeleni vitez, pesme (1930)
  • Ludilo srca, pripovetke (1931)
  • Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
  • Gozba na livadi, pesme (1932)
  • Kako oni žive, priče (1935)
  • Nove pesme (1936)
  • Raspevane priče (1938)
  • Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
  • Šarena torbica, dečje pesme (1943)
  • Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
  • Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
  • Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
  • Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
  • Otadžbino, tu sam (1951)
  • Strašna igra, priče (1950)
  • Vetrova uspavanka (1953)
  • Otvoren prozor, roman (1954)
  • Prolećni sastanak (1954)
  • Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
  • Bajka o Kratkovečnoj (1957)
  • Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
  • Zarobljenik snova (1960)
  • Govori tiho, pesme (1961)
  • Prolećni sastanak (1961)
  • Patuljkova tajna, priče (1963)
  • Ptice na česmi, pesme (1963)
  • Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
  • Hoću da se radujem, priče (1965)
  • Đačko srce (1966)
  • Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
  • Pradevojčica, roman (1970)
  • Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
  • Praznici putovanja, putopisi (1972)
  • Nemam više vremena, pesme (1973)
  • Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
  • Pesme iz Norveške (1976)
  • Bajke za decu (1977)
  • Ničija zemlja (1979)
  • Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
  • Međaši sećanja, pesme (1983)
  • Slovo o ljubavi, pesme (1983)
  • Pamtiću sve (1989)
  • Nebeski razboj (1991)
  • Ozon zavičaja (1991)
  • Zovina svirala (1992)

Poezija[uredi - уреди]

Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač,romansijer, pisac za decu,a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije,sa ruskog,slovenačkog,bugarskog i francuskog jezika. Njena poezija,pripovetke,romani,knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda. Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama.Prvo priznanje dobila je 1925.nagradom za pesmu "Strepnja" na konkursu časopisa "Misao".Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959.god.

Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču.Jer,sve u Desanki je pesničko:i reč,i odnos prema svetu,i filozofija. Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste.Sve što je napisala,napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda,svemu i svakome.

Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi,a sve,i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići,ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obično na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnički atelje.Sa 14 god.se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noć,čuti ćuk.Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva "ljubavna" reč.Sa 14 god.može se znati istorija i upoznati ratnik.A tu,u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji.Sa 14 god.mogla se doživeti samoća,i strah.Prve ocene Desanka Maksimovićje dobila u Valjevu,od drugova iz gimnazijskih klupa.Ćitala im je,a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.

Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osecajnošću,uskraćen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost,poštovanje i privrženost brojnih Čitalaca.Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu,ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri,plemeniti,ponositi,postojani, da poštuju ljude drugač:ijih načela i uverenja,boja i vera,pozivala ih da proslave i tudeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike,da budu strogi prema svojim kao što su i prema tuđim manama.Od svih vrednosti u šivotu ona je posebno isticala slobodu,odanost,hrabrost,dobrotu i nekoristoljublje.

Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnicki problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.

Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva čitavo obilje novih aliteracija i rima,koje i kada nisu izmešane sa poznatim,u kontekstu nekako zazvuče poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi,prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimovićprisutan je svuda i nigde ga nema;,on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu,već je rasut u hiljadu mogućnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti,ili jeste prava.Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu "Ja sam lovac srca svoga rodenog". Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.

U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen,koja se u ovu liriku sve više uvlači.Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima,utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj.pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naći znaci neizbežnost kraja bez novog početka.Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već,je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prode.Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.

Priznanja[uredi - уреди]

Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.

Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.

Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.

Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom[1]. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad.

U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27.10. 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.

Dana 12.2. 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije[2]. Zadužbina je osnovana 19.3. 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“.

Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[traži se izvor od 09. 2009.].

Dana 23.8. 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku[3].

Izvori[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]