Matija Vlačić Ilirik

Izvor: Wikipedia
Matija Vlačić Ilirik

Matija Vlačić Ilirik (lat. Matthias Flacius Illyricus, rođen 3. marta 1520, umro 11. marta 1575) bio je hrvatski latinista, protestantski teolog i crkveni istoričar.

Rođen je u istarskom gradu Labinu u bogatoj i plemenitoj porodica. Njegov je otac bio Andrea Vlačić (ili Franković), a majka Jacobea Luciani, čiji je ujak bio luteranac Baldo Lupetina, koji je kasnije zbog svoje vere bio u Veneciji osuđen na smrt.

Oca je izgubio u ranom detinjstvu, a sa 16 godina otišao je na školovanje u Veneciju, gde mu je učlitelj bio humanista Giambattista Cipelli (lat. Baptista Aegnatius, pa stoga Battista Egnazio). Kada je napunio 17 godina želeo je da se priključi nekom samostanskom redu, ali je to sprečio Baldo Lupetina, franjevački provincijal koji je pokazivao simpatije prema reformacijskom pokretu, koji je Vlačića ubedio da započne univerzitetsku karijeru. Vlačić je zatim držao predavanja, počev od 1539, na univerzitetima u Bazelu, Tübingenu i Wittenbergu, gde se 1541. zbližio sa Philippom Melanchthonom. Tu je takođe došao pod uticaj Martina Luthera, a 1544. postavljen je za profesora hebrejskog jezika u Wittenbergu.

Vlačić je 1545. oženio. Magistarske studije završio je 1546. godine kao prvi u klasi. Uskoro je postao jedan od znamenitih učenika u teološkim raspravama toga doba, u kojima se snažno suprotstavljao Augsburškoj konfesiji i Melanchthonovom kompromisu koji je poznat kao Lajpciška konfesija. Melanchthon je o Vlačiću pisao s otrovnim ogorčenjem: (aluimus in sinu serpentem, "uzgajili smo zmiju u našim nedrima"). Pošto mu je u Wittenbergu postalo previše teško za život, Vlačić 1551. se preselio u Magdeburg, odakle se pomirio s Melanchthonom. Godine 1557. Vlačić je postavljen za profesora Novog zaveta u Jeni, ali se ubrzo sa svojim kolegom Strigelom upleo u raspravu o pitanju sinergije (o ulozi volje prilikom konverzije).

Potvrđujući prirodnu slabost čoveka, Vlačić je razvio gotovo manihejske poglede na greh, kao nešto što se nije dogodilo ljudskoj prirodi već nešto što je njena suština od čovekovog pada. Držeći se čvrsto gledišta koje su kalvinisti kasnije nazvali totalnom deprivacijom, Vlačić je tvrdio da je prvobitni greh temeljno preoblikovao ljudsku prirodu, odnosno da su ljudska bića transformisana iz dobroga i da su gotovo sasvim iskvarena zlom, što ih, prema njemu, činim bliskima s Đavolom, tako da u njima samima bez Božje pomoći ne bi bilo nikakve snage čak ni da uspostave odnos s evanđeljem. Ljudski iskazi pobožnosti sami su po sebi bezvredni, a spasenje ljudi u potpunosti zavisi samo od božanske milosti.

Suprotstavljajući se crkvenoj cenzuri, Vlačić je 1562. napustio Jenu da bi osnovao svoju akademiju u Regensburgu. Pošto mu to nije pošlo za rukom, 1566. godine prihvatio je poziv luteranske zajednice u Antverpenu. Odatle je otišao 1567. sklanjajući se od ratnih prilika te je otišao u Frankfurt, ali su tamošnje vlasti oštro istupile protiv njega. Stoga je otišao u Strazbur, gde je bio lepo primljen pa se nadao da je konačno pronašao utočište. Međutim, i tu su se njegovi religijski stavovi pokazali jedinstvenima i kontroverznima, pa su mu gradske vlasti naredile da ode iz grada do maja 1573. Vratio se u Frankfurt, gde je u tajnosti živeo u jednom ženskom samostanu, gde se i razboleo i umro 11. marta 1575. godine.

Vlačić je imao dvanaestoro dece s prvom ženom, koja je umrla 1564. Iste se godine ponovo oženio i s drugom ženom zatim imao još šestoro (?) dece. Njegov sin Matthias bio je profesor filozofije i medicine u gradu Rostocku u severnoj Nemačkoj.

Vlačić se može smatrati utemeljiteljem naučnog proučavanja crkvene istorije te – uz Lorenca Vallu – utemeljiteljem hermeneutike. Njegov glavni motiv besumnje je bila želja da dokaže da je papstvo zasnovano na pogrešnoj istoriji i pogrešnoj egzegezi.

Vlačić – "Stranac i Sloven", koji se čitavog života borio protiv rimske kurije (nazvan je "Ahilejem čistog luteranstva") – razvio se u okviru nemačke reformacije kao jedna od najznačajnijih ličnosti tzv. flacijanizma, zastupajući Lutherovu nauku o milosti u gotovo fatalističkoj formulaciji. Uvek borben, nikada nije odstupao od svojih načela, pa se čak, kako je rečeno, upustio i u raspravu s Melanchtonom, koji ga je zbog toga nazvao "ilirskom zmijom". Napisao je preko stotinu dela, u kojima se prvenstveno obrušavao na Rim i crkvene koncile. Od tih mnogobrojnih dela vrednost i danas ima Katalog svedoka istine (Catalogus testium veritatis, 1556), gde dokazuje da je reformacijske prigovore rimskoj crkvi već davno iznelo 650 istaknutih hrišćanskih pisaca. Vlačić je bio jedan od glavnih urednika monumentalnog dela Crkvena istorija (Ecclesiastica Historia), koje je u 13 tomova objavljeno u Bazelu (1559–1574), i koje predstavlja prvu, planski i kritički obrađenu istoriju hriščanske crkve zaključno s 1300. godinom. U Strazburu je je objavio Ključ Svetoga pisma (Clavis scripturae sacrae, 1567), enciklopedijski rečnik hebreizama, koji je postao temeljno delo protestantskog tumačenja Biblije, i u kojem je postavio načelo da je "istorija temelj poučavanja" (historia est fundamentum doctrinae).

Dela[uredi - уреди]

  • De vocabulo fidei, 1549 (= "O rečniku vere")
  • De voce et re fidei, 1555 (= "O glasu i suštini vere")
  • Catalogus testium veritatis, qui ante nostram aetatem reclamarunt Papae, 1556 (= "Katalog svedoka istine, koji su se do našeg doba suprotstavljali papi")
  • Confessio Waldensium, 1558 (= "Waldezijanska konfesija")
  • Konfutationsbuch, 1559
  • Ecclesiastica historia, integram Ecclesiae Christi ideam ... secundum singulas Centurias, perspicuo ordine complectens ... ex vetustissimis historicis ...congesta: Per aliquot studiosos et pios viros in urbe Magdeburgica (1559-1574) (= "Crkvena istorija")
  • Clavis Scripturae Sacrae seu de Sermone Sacrarum literarum, 1567 (= "Ključ Svetoga pisma")
  • Glossa compendiaria in Novum Testamentum, 1570 (= "Kratak rečnik Novoga zaveta")

Eksterni linkovi[uredi - уреди]