John Wycliffe

Izvor: Wikipedia
Džon Viklif

Džon Viklif
Džon Viklif

Datum rođenja: 1320.
Datum smrti: 31. decembar 1384.

Džon Viklif (eng. John Wycliffe; rođen oko 1320, umro 31. decembra 1384) je bio engleski teolog i reformator, koji se podigao protiv katoličke crkve. Osnovao je pokret lolarda, koji su predstavljali preteče protestantizma. Njegovo učenje je snažno delovalo na Jana Husa i husite. Bio je jedan od najranijih kritičara želje papa za sekulranom vlašću. Prvi je preveo Bibliju na engleski jezik. Viklifova Biblija se prvi put pojavila između 1382. i 1384. Dvanaest godina nakon smrti spalili su mu kosti.

Rani život[uredi - уреди]

Rodio se u Jorkširu. Porodica mu je bila anglo-saksonskog porekla. O njegovom ranom obrazovanju ne zna se ništa pouzdano. Zna se da je u Oksfordu bio oko 1345, ali ne zna se kada je došao u Oksford. U Oksfordu su na njega uticali Rodžer Bejkon, Robert Groseteste, Tomas Bradvardin, Vilijam Okamski i Ričard Ficralf. Mnogo je na njega uticao Vilijam Okamski. Pokazao je zanimanje za prirodne nauke i matematiku, ali proučavao je teologiju, crkvene zakone i filozofiju. Čak su i njegovi protivnici priznavali njegovo poznavanje dijalektike, a njegovi radovi su pokazali da je bio dobro upoznat sa rimskim i engleskim zakonima, te sa istorijom.

Tokom akademskih sukoba na Oksfordu pripadao je realistima, koji su imali suprotno mišljenje od nominalista.

Rana karijera[uredi - уреди]

Između 1356. i 1360. bio je dekan Baliol koledža u Oksfordu. Od 1361. bio je sveštenik blizu Oksforda, sa kojim je održavao veze i na kome je predavao. U početku je postao poznat kao autor nekoliko filozofskih radova sholastičkoga karaktera.

Papa Urban V. je 1365. tražio da Engleska plati feudalni danak, koji je obećao kralj Jovan bez Zemlje. Engleska nije plaćala 33 godine, još od kralja Edwarda III. Trajao je Stogodišnji rat. Engleski parlament je odbio da plaća danak i naglasili su da ni kralj ni bilo ko drugi nema prava da Englesku potčinjava stranoj sili. Tada se papstvo dosta povezivalo sa Francuskom. Džon Viklif je istupio kao teološki savetnik i bio je protiv plaćanja danka papama. Na taj način Viklif je ušao u politiku 1365-1366. Dokazao je u parlamentu da je papino prisvajanje autoriteta nad svetovnim vladarima u suprotnosti i sa razumom i sa Biblijom. Osnovna ideja Viklifove argumentacije bila je služba kao osnov vlasti i osnovu prava. Pošto papa nije obavljao ništa u korist Engleske, nego je služio Francuskoj, kao neprijatelju Engleske, nije ni zaslužio da išta dobije.

Otišao je 1374. u Briž, gde su se vodili pregovori između Francuske i Engleske. Viklif je bio kraljev izaslanik. Pregovaralo se i sa papinim delegatima. Tada Viklif još uvek nije smatran jeretikom.

Javno iznošenje ideja[uredi - уреди]

Viklif je smatrao da je dobrodošla sekularizacija crkvenih dobara u Engleskoj. U svom radu -{Summa theologiae}- napadao je vladavinu klera. Smatrao je da je kralj iznad pape, a da je sakupljanje novca i prodaja oprošatanja grehova predstavljaju simoniju. U svom drugom radu -{De civili dominio}- napadao je Avinjonski sistem sa komisijama i prinudnim sakupljanjem novca. Smatrao je da ako kler zloupotrebu crkvena dobra da ona trebaju da se oduzmu. Viklif je formulisao 18 teza, u kojima se suprostavljao metodama, kojima je crkva vladala i prikupljala novac. Viklif je svoje teze iznio 1376. pred studente u Oksfordu. Naročito je vodio borbu protiv opraštanja greha (indulgencija ). Papa je dao pravo određenim fratrima da prodaju oproste za novac. Smatrao je da se opraštanje greha ne može kupiti za novac, nego da se opraštanje treba tražiti od Boga.

Smatrao je da crkva treba da bude siromašna, kao u vreme prvih apostola. Džona Viklifa je podržavao John od Genta, koji je imao nameru da se domogne crkvenih poseda. Viklif je odmah dobio žestoke protivnike, monahe, koji su imali najveće posede. Viklifove teorije su postale opasne za crkvu. Avinjonska kurija je prozivala Oksford i Londonsku biskupiju zbog toga što su dopustili Viklifu da širi ideje protiv crkve. Londonski biskup je 1377. pozvao Viklifa da objasni svoje ideje.

Viklif je imao moćne zaštitnike. Dvojica vojvoda su bila na njegovoj strani, a imao je i dosta pristaša, koji su tokom njegovog saslušanja prodrli u sudnicu, pa je istraga protiv Viklifa bila obustavljena.

Papa Grgur XI je okončao period Avinjonskog papstva i preselio se iz Avinjona u Rim i te iste godine poslao je u Englesku u maju 1377. pisma protiv Viklifa. Pozvao je kralja i više sveštenstvo da poduzmu mere protiv Viklifa. Međutim tada je u junu 1377. umro engleski kralj Edward III. Njegov naslednik je bio još dečak Richard II. Engleskom je faktički vladao kraljev ujak John od Genta, koji je štitio Viklifa. Kao rezultat te nove situacije papina bula nije objavljena sve do decembra. Engleski parlament se sastao u oktobru i zauzeli su oštar stav protiv kurije.

Viklif je uživao javnu podršku, ali ipak pozvali su ga da odgovara na optužbe pape. Bučna gomila je bila na njegovoj strani, a i kraljeva majka je bila za Viklifa. Biskupi su bili podeljeni, pa su našli rešenje da mu zabrane da dalje iznosi javno svoje stavove. Jedno vreme Viklifa je po papinim uputama zatvorio vicekancelar u Oksfordu, ali Viklifovi prijatelji su ga oslobodili. Bili su ljuti, jer se crkvena hijerarhija mešala u nezavisnost univerziteta.

Pre novih sukoba papa Grgur XI je 1378. umro, a započelo je razdoblje zvano Zapadna šizma (13781429). U tom razdoblju jedne države podržavale su pape, a druge antipape. Džon Viklif je postao još veći protivnik papa. Viklif je učio da su Hrist i apostoli poštovali kralja i da je greh opirati se kralju, čija vlast dolazi od boga. Svi podanici, pa i sveštenstvo treba da kralju plaća danak. Kralj treba da mudro koristi svoju moć, a zakoni trebaju biti u skladu sa božjim. Zakoni su od Boga, uključujući i one po kojima je carstvo iznad sveštenstva. Sveštenstvo treba poštovati zakone države. Engleski nadbiskupi potvrđuju to načelo tako što se zaklinju engleskom kralju na lojalnost, a kralj im predaje crkvena imanja. Kralj štiti svoje vazale, a sveštenstvo se kao vazali nalazi pod kraljevom jurisdikcijom i ne oslobađa ih papska objava vazalnog položaja.

Viklif i papstvo[uredi - уреди]

Viklif je godinama postajao sve ogorčeniji neprijatelj papstva. Viklif je želeo da se ostvare njegove ideje. Njegovo osnovno verovanje je bilo da crkva treba ostati siromašna, kao u doba apostola.

Stalno je napadao papstvo i celu hijerarhiju. Godinama je sve više napadao papsku vlast. Najuticajniji je postao od Zapadne šizme, kada su i papa i antipapa slali svoje predstavnike u Englesku tražeći priznanje. Stao je na stranu pape Urbana VI. Viklif je govorio da crkva može postojati i bez vidljivoga poglavara, ali da nema štete ako je na čelu odgovarajući dobar poglavar. Pošto je Urban VI sprovodio reforme, za koje je Viklif smatrao da su dobre, Urbana VI je smatrao pravim papom.

Napad na monaške redove[uredi - уреди]

Smatrao je da redovi trebaju vratiti svu imovinu, pa je stvorio novoga neprijatelja. Smatrao je monaške redove novim sektama, jer u Bibliji nema ništa o njima. Zato je smatrao da trebaju da se raspuste i da vrate svu imovinu. Njegove propovedi su imale mnogo jači efekat kasnije u Bohemiji u doba Jana Husa. U Engleskoj imovina pojedinih redova nije vrađena državi, nego su je prigrabili baroni.

Engleska Biblija[uredi - уреди]

Viklif je verovao da Biblija treba biti zajedničko dobro za sve hrišćane i da zato treba biti na jeziku običnoga naroda. Plemstvo je imalo Bibliju na francuskom. Bilo je tada samo delova Biblije na engleskom. Preveo je Novi Zavjet na engleski. Zajedno sa Starim Zavjetom pročišćena je cela Biblija i izašla je 1388. cela na engleskom. Crkvena hijerarhija se obrušila na takvu Bibliju, da ima mnogo pogrešnih prevoda i pogrešnih komentara. Kao što je kasnije Luterova Biblija imala uticaj na nemački jezik, tako je Viklifova Biblija imala uticaj na engleski jezik, sve do pojave Biblije kralja Džejmsa. Viklifova Biblija je prodavana po celoj Engleskoj, ali crkva je proglasila da je to neautoriziran prevod.

Kao propovednik[uredi - уреди]

Propovedao je da se treba rešiti postojeće crkvene hijerarhije i zameniti je siromašnim sveštenicima, koji nisu vezani nikakvim zakletvama. Takvi siromašni sveštenici započeli su da propovedaju Viklifovo učenje. Išli su bosonogi u dugoj tamnocrvenoj odeći i išli su od mesta do mesta i propovedali. Papa Grgur XI nazvao ih je u jednoj buli lolardi.

Sinod protiv Viklifa[uredi - уреди]

Viklif je leta 1381. formulisao doktrinu u 12 kratkih rečenica i obavezao je svoje sledbenike da to propovedaju. Kancelar univerziteta u Oksfordu je to učenje proglasio jeretičkim. Viklif se tada žalio kralju. U to vreme došlo je do seljačkog ustanka 1381. Iako Viklif nije podržao Seljački ustanak Vota Tajlera njega su krivili i za seljačku bunu. Pobunjenici su najviše mrzili Viklifova zaštitnika Johna od Genta. Viklifov stari neprijatelj Vilijam Kurtnej postao je nadbiskup od Kanterberija i sazvao je 1382. skup plemića na sinod. Tokom skupa došlo je do zemljotresa, pa su uplašeni učesnici nameravali da prekinu skup, ali nadbiskup je to tumačio kao pozitivan znak. Od 24 različita stava koja je Viklif iznosio deset stavova su proglasili jeretičkim i zabranili su da se ti stavovi iznose bilo na propovedima bilo u akademskim raspravama. Zaprećeno je kaznom onima, koji bi se oglušili na to. Predlog su poslali parlamentu na usvajanje, ali donji dom paralamenta je odbio. Kralj je izdao dekret, koji je omogućavao hapšenje onih koji bi iznosili takva jeretička učenja.

Poslednji dani[uredi - уреди]

Spaljivanje Viklifovih kostiju

Umro je 1384. Kratko nakon njegove smrti pojavio se husitski pokret, koji je nalazio inspiraciju u njegovu učenju.

Koncil u Konstanci održao se 4. maja 1415. i tada su Džona Viklifa proglasili jeretikom, a njegovo učenje potpuno zabranili. Naređeno je da se spale sve njegove knjige. Odredili su da se posmrtno spale njegove kosti.

Izvori[uredi - уреди]

  • A Companion to John Wyclif, Late Medieval Theologian (Brill's Companions to the Christian Tradition; 4). Edited by Ian C. Levy. Leiden: Brill, 2006 (hardcover, ISBN 90-04-15007-2).
  • The Cambridge History of the Bible. The West from the Fathers to the Reformation, [Vol 2] G. W. H. Lampe (ed.)

Spoljašnje veze[uredi - уреди]