Istina o mome životu

Izvor: Wikipedia
Istina o mome životu
Autor(i) Đorđe Karađorđević
Ilustrator Vojin M. Đorđević (kolekcija fotografija)
Zemlja Jugoslavija (Srbija)
Jezik srpski jezik
Žanr(ovi) roman
Izdavač "Prosveta", Beograd
Datum izdanja 1969.
Stranica 494 + 48 s fotografijama i jednim faksimilom
ISBN (nema)

Istina o mome životu, romasirana autobiografija princa Đorđa Karađorđevića (1887-1972), u izdanju beogradske "Prosvete", štampana ćirilicom u ljubljanskom "Delu" 1969. godine. Format: 14 x 21 cm.

Drugo izdanje objavljeno je 1988. godine u Beogradu (impresum: Beograd : Ivanka Marković-Sontić, Vladimir Vasić, Pero Drvenica; štamparija: Beograd : "Slobodan Jovović"; 494 str., 32 str. s fotografijama).

Roman je preveden i na slovenski jezik (prevodilac: Franček Šafar) i objavljen pod naslovom Resnica o mojem življenju u dva izdanja 1970. i 1979. godine. Oba izdanja objavila je ljubljanska Državna založba Slovenije, prvo kao knjigu (447 str. + 48 str. s fotografijama, visina 21 cm), a drugo u dvije džepne knjige (visina 18 cm, 256 str. i 266 str.), u biblioteci "Medzaložnička zbirka Žepna knjiga". Knjigu je štampalo ljubljansko "Delo", a džepne knjige ljubljanska "Mladinska knjiga".

Sadržaj[uredi - уреди]

Roman počinje opisom autorovog hapšenja 2. maja 1925. godine, a onda se nastavlja hronološkim opisom njegovog života od djetinjstva na Cetinju, na dvoru njegovog djede kralja Nikole I, do aprila 1941. godine, kad su ga njemački okupatori Srbije oslobodili iz izolacije u lječilištu za duševno oboljele u Toponici kod Niša.

Roman počinje rečenicom: "Bilo je jutro, drugog maja 1925. godine, kada sam se probudio u svom stanu u Beogradu, u Jevremovoj ulici", a završava rečenicom: "- Zar je trebalo da ceo jedan narod ... narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu - da bih je ja stekao?"

Jednogodišnje zatočeništvo princa Đorđa Karađorđevića u Lovačkom dvorcu u Tikvešu, koji je tada bio u sastavu kraljevskog dobra Belje, opisano je u poglavljima "Sve staro, samo - rešetke nove" (406-427) i "U predsoblju pakla" (428-442). Na tabli između stranica 448. i 449. objavljena je i fotografija s potpisom: "Stari lovački dvorac na Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju godinu dana".

Belje[uredi - уреди]

Kad govori o prvom mjestu svog zatočeništva, princ Đorđe ne spominje ni Baranju, ni Tikveš, nego samo Belje, Lovački dom, Lovački dvorac, beljski park, beljske šume, beljski zatvor i beljsku stanicu (na kojoj je, ulazeći sporednim ulazom na malo udaljeni kolosek, ukrcan u vagon iz dvorskog željezničkog parka, kojim je prebačen u Toponicu).

Uspoređujući svoje tamnovanje na Belju i u Toponici, princ piše:

"Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. Istina, imam komfor, na koji nisu navikli ostali zatvorenici. Udobno sam smešten, hrana je dobra, posluga su mi bolničari i žandarmi. U drugom delu paviljona smeštena je straža: jedan oficir i šest žandarma. Stražari se smenjuju, uvek su po dvojica pred vratima moje sobe. Na svim prozorima su rešetke."
"Ovde mi je sloboda više uskraćena. Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom stoletnog drveća. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino - nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo. (str. 442)"