Ekonomija Kine

Izvor: Wikipedia
Ekonomija NR Kine
Shanghai pudong skyline.jpg
Valuta kineski juan
Fiskalna godina kalendarska godina
Članstvo u organizacijama STO, APEK, G-20
Statistika
GDP (PPP) 4,99 biliona (2010)
GDP rast 9,1% (2009)
GDP po stanovniku 6.567 odnosno 3.677 nominalno (2008)
GDP po sektoru poljoprivreda (10,9%)
industrija (48,6%)
usluge (40,5%)
Inflacija (IPC) 3.3%
Stanovništvo
ispod linije siromaštva
2,8% (2008)
Džini indeks 46,9
Radna snaga 807,7 miliona (2008)
Radna snaga
po zanimanjima
poljoprivreda (39,5%), industrija (33,2%), usluge (27,2%) (2008)
Razmena
Izvoz 1,2 biliona -{f.o.b.}- (2009)
Glavni izvozni partneri EU 20,4%, SAD 17,7%, Hong Kong 13,4%, Japan 8,1%
Uvoz 1,01 biliona -{f.o.b.}-
Glavni uvozni partneri Japan 13,3%, EU 11,7%, Južna Koreja 9,9%, Tajvan 9,2%, SAD 7,2%
Bruto spoljni dug 347,1 milijardi (2009)
Javne finansije
Javni dug 18,2% BDP-a (2009)
Prihodi 972,3 milijardi (2008)
Rashodi 1.137 milijardi
Ekonomska pomoć
Kreditni rejting 2
Rezerve 2.447,1 milijardi
Sve vrednosti, ako nije drugačije naznačeno, izražene su u američkim dolarima
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Ekonomija Narodne Republike Kine je druga najveća ekonomija na svetu, iza SAD, sa proizvodom od 4,99 milijardi $ (2010). Ona je i najbrže rastuća velika svetska ekonomija, sa prosečnim godišnjim rastom od 10% u poslednjih 30 godina.

Nominalni BDP po glavi stanovnika iznosi 3.677$ (2009) i i dalje je nizak za svetske standarde, ali ubrzano raste. 70% BDP Kine potiče od privatnog sektora. Manji deo od velikih državnih preduzeća koja se bave uglavnom energetikom, teškom industrijom i komunalnim pitanjima. BDP čine industrija (48,6%), usluge (40,5%), poljoprivreda (10,9%).

U Kini postoji 812,7 miliona radno sposobnih stanovnika (2009). U poljoprivredi radi 39,5%, industriji 33,2% i sektoru usluga 27,2% zaposlenih (2008). Stopa nezaposlenosti iznosi 4,2% a stopa inflacije 3,3% (2010).

Istorija razvoja[uredi - уреди]

Broom icon.svg Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno sređivanje da bi se dobio kvalitetniji članak. Sređivanje podrazumeva dodavanje interviki-veza, kategorizaciju, unutrašnje povezivanje, razlamanje teksta i slična uređivanja, kako bi se dobio karakter pravog Vikipedijinog članka.
Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovaj template kada završite.

Od 1978. Vlada NRK reformiše ekonomiju praveći od sovjetske šablonizirane, centralistički planirane više tržišno orjentisanu ekonomiju, no i sa daljim jakim uticajem i u okviru sfere koju kontroliše Komunistička Partija Kine. Ovaj sistem ima razne nazive: «socijalizam sa kineskim odlikama», «socijal-tržišni sistem», «crveni kapitalizam». Tip je kombinovane ekonomije. Reforme koje traju od 1978. su ekonomski osnažile Kineze i izdigle ih iznad granice siromaštva (1981. godine 53% bilo je ispod granice, 2001. godine 8%)

Od početka reformi, vlasti su reformisale poljoprivredu. Od velikih kolektivnih imanja (komuna) napravljeni su mali privatni posedi, sa pratećim malim preduzećima koja bi potpomogla razvoju poljoprivrede. Podržano je i otvaranje agencija koje su povezivale kineske zemljaše sa stranim agentima. Dozvoljene su strane investicije i zapošljavanje stranih obrazovanih rukovodilaca koji su sa sobom donosili iskustva sa zapada. Ovo mere Vlade dovele su do željenih rezultata: stvoren je novi sistem koje je omogućio porast kupovne moći, životnog standarda, produktivnosti. Vlada se, takođe, okreće međunarodnoj trgovini kao snažnom pokretaču ekonomskog rasta. Kineski zvaničnici objavljuju rezultate po kojima je BDP od 1978. udesetostručen. Većina stručnjaka sa zapada smatra da je kineski ekonomski rast, zapravo, uhvatio zamah tek u periodu 1989-2000 kada je privreda počela i vlasnički da se zaokružuje, odnosno kada su se teškim fabričkim postrojenjima pridružila mala i srednja porodična preduzeća.

Kineski trend nominalnog BDP-a 1952-2005.[uredi - уреди]

Kineski nominalni BDP trend od 1952. do 2005. godine

1952. ukupan industrijski proizvod Kine je dostizao 34,900 miliona juana u današnjnoj novčanoj vrednosti. To je činilo skoro 3% svetske ekonomije i 1,5 puta je bio manji od proizvoda Japana ili Indije tada.

Šezdesetih godina BDP Kine beznačajno je porastao za 17%, sedamdesetih 70% (kada je pretekla Indiju), a u turbulentnim osamdestim 63%, i, konačno, u devedesetim, vrhunac razvoja, 175%. Ma kako bilo, prisutan je ozbiljan problem: Kina se razvija samo u svom priobalnom pojasu i južnim provincijama. Napori koji su uloženi proteklih godina u stimulaciju razvoja unutrašnjih provincija i industrijskog severa, ili su propali ili su dali jako slabe rezultate.

U osamdesetim godinama 20.veka pokušano je kombinovanje centralističke planirane privrede sa reformskom tržišno orjentisanomkako bi se podigla produktivnost, životni standard i nivo tehnologije, a spustila se zahuktala inflacija, nezaposlenost i ogroman budžetski deficit. NRK je težila poljoprivrednim reformama, napuštajući sistem komuna i uvodeći odgovorniji, samostalniji, skoro gazdinski sistem, koji je seljacima omogućio veću slobodu u donošenju odluka u okviru poljoprivrednih aktivnosti. Vlada je, tkđ, ohrabrivala neagrarne aktivnosti, kao što su seoske kompanije u ruralnim predelima i promovisala veći stepen samoupravljanja u državnim perduzećima, istovremeno podižući konkurenciju na tržištu i olakšavala direktan kontakt između domaćih kineskih trgovinskih i stranih kosalting preduzeća.

Tokom '80-ih, ove reforme su prosečni godišnji rast popele na 10% u poljoprivredi i industriji. U unutrašnjosti prihodi su se udvostručili. Industrijski rast je sve veći, posebno u obalnim delovima blizu Hong Konga i Tajvana gde su strane investicije podstakle proizvodnju roba za široku potrošnju u Kini i za izvoz, te je proizvodnja namirivala potrošnju. Industrija u ruralnim oblastima je iznosila 23% poljoprivredne, što je značajno pomoglo zapošljavanju prekobrojnih radno sposobnog stanovništva. Broj grana lake industrije i roba za široku potrošnju je porastao. Tada započinju i reforme u fiskalnim, finansijskim, bankarskim, kontrole cena i radno-socijalnim sistemima.

S druge strane, ovaj sistem je pokazao najgore strane socijalizma (birokratija, politička korupcija, nepoštovanje privatne svojine, restrikcije i nestašice električne energije, nafte i naftnih derivata) i kapitalizma (inflacija, veliki i nepremostivi jaz između bogatih i siromašnih, nagla bankrotstva i propadanja preduzeća). Prema tome, Peking je morao da čini određene kompromise, pojačava i smanjuje kontrlu poslovanja, izdaje naloge bankama za davanje ultrapovoljnih kredita velikim državnim kompanijama i dr. u zavisnosti kakav period nastupi. Krajem 1988. godine, kao reakcija pod naletom inflacije uzrokovanom lošom reformom cenovnog sistema, vlast predstavlja novi program koji se bazira na štednji, manjoj javnoj potrošnji i većoj odgovornosti.

Ponovni uzlet kineska ekonomija doživljava početkom devedesetih. Deng Sjaopingova novogodišnja poseta Južnoj Kini ponovo uzdiže i pokreće reforme. 15. kongres KP Kine kasnije iste godine daje punu podršku Sjaopingovom planu i ponovnm naporima za tržišnim reformama, konstatujući da je zadatak NRK da u '90. formira socijal-tržišnu ekonomiju. Na istoj sednici je usvojen plan desetogodišnjeg rzvoja i čitav niz pratećih dokumenata i protokola.

Tokom 1993., proizvodnja je rasla, strane investicije punile državni budžet, a ekonomski rast potkrepljen stvaranjem više od 2000 Specijalnih ekonomskih zona (SEZ). Priliv stranog kapitala učinio je SEZ veoma funkcionalnim, efikasnim i relano korisnim. Peking odobrava dodatne dugoročne reforme kojim liberlaizuje tržište i stvara usloe za još veću konkurenciju. Specijalnim dekretima iz 1993, 1994. i 1995. godine stvaraju se nove institucije koje su se bavile jačanjem tržišne ekonomije i centralne kontrole finansijskog sistema; državne kompanije nastavljaju dominaciju mnogim provrednim granama, s tim što konkurencija piostaje sve ozbiljnija. Čitav sistem i zvanično dobija naziv «socijal-tržišna ekonomija». Inflacija ponovo postaje veliki problem. Da bi je oborila, Vlada podiže interesnte stope kamata i revidira javne investicione projekte. To je oborilo inflaciju sa 17% u 1995. na 8% u 1996. Ali izaziva i negativne efekte. Ekonomski rast krajem devedesetih iz ovih razloga posustaje i počinje da opada, tako da '98. i '99. iznosi svega 7,8% i 7,1%. Polet ponovo započinje početkom novog milenijuma, dostižući 9,1% 2003., 9,5 2004., 9,9% 2005. i 10,2% 2006.

Vicepremijer Kine, Nuang Đu, na Svetskom ekonomskom forumu 2005. godine u Davosu (Švajcarska) predvideo je rast društvenog proizvoda sa sadašnjih 2,25 bilona $ na 4,4 biliona $ 2020., i utrostručenje BDP/st na 3000$.

U decembru 2005., Kineski Nacionalni Zavod za Statistiku revizijom utvrđuje da je BDP u 2004. bio 16,8% procenata veći nego što je prvobitno izračunato, te na taj način Kinu uzdiže na 6. mesto u svetu (prestziže Italiju čiji BDP iznosi 2 biliona $). Početkom 2006. zvaničnici NRK u zvaničnom saopštenju načinjenom uz pomoć stručnjaka prvo sami sebe proglašavaju četvrtom najvećom ekonomijom (prestiže prvo Francusku, a zatim i Ujedinjeno Kraljevstvo). Prema ovakvom dokumentu skeptičan je veliki broj stručnjaka. Međutim, nekoliko nedelja nakon stigle su i potvrde iz međunarodnih institucija. Do 2009. Kinezi predviđaju da će prestići i najveću evropsku ekonomiju, Nemačku (neki predviđaju i ranije, uzimajući u obzir stanje nemačke privrede poslednjih godina) i tako postati treća najveća svetska ekonomija (iza SAD i Japana).

Centralni Komitet KP krajem 2005. odobrava jedanaesti po redu petogodišnji plan razvoja za period 2006-2010., kojim se predviđa rast BDP od 45% i smanjenjnj potrošnje energenata za 20%. Petogodišnji plan predviđa i stimulativni rast BDP od 7,5% i rast društvenog proizvoda sa 18,2 biliona juana na 26,1 bilion 2010, odnosno po glavi stanovnika sa 13,985 2005. na 19,270 2010.

Izazovi[uredi - уреди]

GDP of China in RMB.svg

U periodu 1995-1999. inflacija je padala, reflektujući jaču monetarnu politiku Narodne banke i jaču kontrolu cena hrane. U to vreme Vlada vodi ozbiljne borbe za:

a) naplatu poreza u dalekim provincijama i naplatu poreza velikim stranim kompanijama

b) smanji stepen korupcije i privrednog kriminala

v) održe konkurentnim velike državne kompanije i oživi firme gubitaše koje su u konkurenciji sa inostranim, mešovitim i jakim domaćim privatnim kompanijama oslabile i nisu u stanju da servisiraju dugove i isplaćuju zarade.

Između 50 i 100 miliona radnika iz ruralnih oblasti je prekobrojno, te oni svoju šansu traže kroz zaposlenje na kratkoročnim slabo plaćenim poslovima. Populaciona politika Vlade NRK je ozbiljno ugrožena jer oblasti u unutrašnjim provincijama sve su slabije podložne kontroli i lokalni zvaničnici nisu u stanju da se bore sa stanovništvom, što zbog korupcije, što zbog unižavanja ugleda i autoriteta institucija. Noviji dugoročni problem, sve uočljiviji, je i zagađenost vode i vazduha, erozija zemljišta i td. Kina nastavlja i nekontorlisano da gubi obradivo zemljište zbog erozije i nesinhronizpvano ekonomskog razvoja.

Državne kompanije[uredi - уреди]

Uprkos kineskom impresivnom ekonomskom razvoju, tokom poslednje dve decenije reforma državnih preduzeća i modernizacija bankarskog sektora i dalje ostaje glavni problem. Više od polovine velikih kineskih državnih kompanija posluje sa gubitkom i nesolventno je. Tokom 15. Nacionalnog kongresa KP koji je održan u septembru 1997., predsednik Điang Cemin ozvaničio je plan po kojem bi većina velikih državnih firmi (SOE) bila privatizovana, spajana, restruktuirana ili zatvarana.

Slabašni bankarski sistem najveća je žrtva lošeg poslovanja SOE-sa, zato što banke moraju da po direktnom nalogu Vlade nastave sa davanjem po njih same veoma nepovonjne pozajmice kako bi nesolventne SOE opstale. Vlada Narodne Republike Kine se plaši da bi u slučaju neisplaćivanja zarada izbile masovne demonstracije. Prema doktoru Hijamlongu, bivšem guverneru Narodne Banke Kine, banke su davale kredite sa kamatnim stopama na godišnjem nivou čak ispod 2%. Ovakva politika mera pritisaka na banke Vlade NRK je i dalje na snazi, tako da su banke do sada iscrple 48% svojih novčanih sredstava i mogućnosti (što je po standardima SAD dovoljno za tačno četiri bankrotstva)

Pregrejanost ekonomije[uredi - уреди]

Još jedna pretnja kineskoj ekonomiji je i mogućnost da zbog rekordnog i rapidnog rasta u poslednjoj dekadi krene ka pregrejavanju (stvaranju prevelikih kapaciteta) i preforsiranju infrastrukture, i inflaciji koje uvećavaju spoljni dug (podizanje novih nenaplativih zajmova), traće izvore, i, paradokslano, podižu nezaposlenost. Kineski zvaničnici odbijaju da u celini priznaju problem, ali ne mogu da poreknu da se u nekim oblastima privreda ozbiljno zagreva što zasigurno vodi eksploziji, jer te oblasti nisu sposobne, odnosno nemaju dovoljno razvijenu infrastrukturu da izdrže intezitet razvoja. U Kinu se poslednjih godina mnogo više nego što je kineska ekonomija u stanju da prihvati. To postaje sve neisplativije, pa je tako, recimo, prema istraživanjima Vlade NRK u Indiji profit sada tri puta veći nego u Kini.

Poreski sistem se takođe ističe kao veliki kočničar stabilizacije ekonomije. Vlada, stoga, planira poreske olakšice kako bui sprečila nejednakost u razvoju ruralnih i urbanih oblasti i kako bi ohrabrila državne kompanije da se takmiče sa inosstranim.

Nedostatak radnika (još jedan paradoks)[uredi - уреди]

U 2005. je bilo znakova jačih zahteva za radnom snagom. Reforma je omogućila da radnici sami biraju gde će se zaposliti, pa su tako, logikom, odlazili na radna mesta koja i kompanijama koje su im nudile veće plate i bolje uslove rada. To je dovelo do neverovatnog broja upražnjenih radnih mesta u teškoj industiji, naročito u Fudžijan i Guang-Dong oblasti. Nedostatak radne snage uzrokovan je i demografskim trendovima populacione politike.

Njujork Tajms je u aprilu 2006. pisao da cena rada u Kini raste i da je nedostatak neobrazovanog kadra narastao na više od milion upražnjenih mesta. Fabrike čija se delatnost zasniva na jeftinoj nekvalifikovanoj radnoj snazi premeštaju se iz udaljenih provincija u okoline gradova ili češće u okolne zemlje (Vijetnam, Bangladeš). Mnogi maldi se radije odlučuju za školovanje nego za rad uz minimalne zakonom propisane plate. Kao meru odbrane, Vlada stimuliše one radnike koji se odluče na takvu vrstu rada.

Novčani disparitet[uredi - уреди]

Iako se mora naglasiti da je životni standard svima drastično porastao u odnosu na pre-reformsku eru, u Kini je veoma izražena razlika u bogatstvu (novčani disparitet). Mnogi strani i domaći istraživači optužuju nedostatak političkih reformi, očajnički potrebnih da potpomognu ekonomske reforme, kao glavnog krivca za veoma rasprostranjenu korupviju u Kini, zbog čega se novav akumulira samo u jednom sloju društva. Po samom priznanju kineske Vlade, Kina je krajem devedesetih bila druga zemlja sveta po izraženosti novčanog dispariteta, odmah iza Zimbabvea, da bi sredinom 2000'ih pretekla Zimbabve i skliznula na prvo mesto. Ova činjenica potkrepljena je nalazima zvaničnih statističara kineske Vlade, a prvi put je objavljena tokom Svekineske Prve Plenarne Sednice Desete Narodne Kineske Političke Konsultativne Konferencije održane između 3. i 13. marta 2003. godine u Pekingu, a koje je izneo član komiteta gospodin Čen Ming, a koja se nedugo potom našla u javnosti, plasirana preko HIHUA novinske agencije. Prema nalazima, do kraja 2000. GINI koeficijent (kojim se mer disparitet) je dostigao 41,7% što je iznad ktajnje granice opastnosti od 40%. Kao prilog, svega 3,5% Kineza je zarađivalo više od 2,500$ godišnje, dok je više od 50% zarađivalo samo 250$. Ova informacija je dalje potkrepljena istraživanjima Boston Konsalting grupe u saradnji sa Vladom NRK, i rezultat je objavljen 17. oktobra 2006 u raznim kineskim medijima, ali je najznačajniji i najiscrpniji bio članak u jednom od najtiražnijih kineskih dnevnika, «Kineskoj mladosti». Gde je objavljen čak i podatak koji je zapanjio stručnjake: 1,5% kineskih porodica (što je oko 1,5 miliona)drži preko 70% kineskog kapitala u svojim rukama. Na Zapadu je situacija drugačija: 5% prodica drži nešto ispod 60% ukupnog obrtnog kapitala. Prema tome, novčani disparitet je 15 puta izraženiji nego na Zapadu. Dalje, u istraživanja su uključeni samo legalni tokovi novca (prijavljena imanja, akcije, bankarski računi, plate i lična svojina kao što su nameštaj, kola i sl.), siva zona trgovine i proizvodnje, šverc i sumnjivi tokovi nisu uzimani u obzir iz razloga što je veoma teško, pa i nemoguće izračunati o kolikim se količinama bogatstava radi, ali se pretpostavlja da bi tek onda rezultati bili poražavajući.

Problem ekstremnog novčanog dispariteta se nameće kao veliki problem ekonomskog razvoja Kine. Ultrakonzervativni krugovi čak otvoreno nameću i zagovaraju ideju povratka Maoizmu. Međutim, većina stanovništva kine, uprkos svemu ovome, i dalje čvrsto ostaje rešena da istraju u daljim reformama i prednost daju slobodnom tržištu, pokazala je studija Centra za međunarodna i bezbednosna istraživanja Merilend, sa Univerziteta u Merilendu

Poljoprivreda[uredi - уреди]

Glavni poljoprivredni proizvodi su: pirinač, žito, krompir, kikirki, čaj, ječam, uljarice, pamuk, svinjsko meso, riba.

Kina je najveći svetski proizvođač poljoprivrednih dobara na sveu. Nešto ispod 50% kineskog radno sposobnog stanovništva zaposleno je u poljoprivredi, iako je samo 15,4% zemljišta pogodno za obradnju. U Kini ima 329 miliona farmera koji uglavnom rade na malim komadima zemlje slično farmerima u SAD. Gotovo sva obradiva zemlja se obrađuje u prehrambene svrhe, pa je tako Kina u vrhu svetskih proizvođača pirinča, krompira, ječma, čaja, trske. Glavne nejestive, industirjske biljke su pamuk i uljarice koje Kini obezbeđuju ogromnu dobit u spoljnoj trgovini. Izvoz poljoprivrednih dobara, povrća i voća, riba i školjki, žitarica i proizvoda od žitarica, mesa i mesnih prerađevina, dobrim delom je usmeren ka Hong Kongu. Prinosi su veliki, ali se Kina nada još većem jer se ulažu veliki napori u unapređivanju tehnologije i organizovanja proizvodnje.

Prema izveštaju Svetskog programa UN-a za hranu iz 2003., Kina hrani 20% svetskog stanovmištva sa 7% obradivog zemljišta.

Industrija[uredi - уреди]

Kina se rangira kao treća zemlja sveta po fabričkom proizvodu.

Glavne industrijski aduti Kine su: čelik i gvožđe, ugalj, mašinska industrija, tekstilna i modna uopšte, petrolejska, cementa, hemijske, igračaka, automobila, bele tehnike, telekomunikacionih tehnologija i informacionih tehnologija.

Indeks porasta industrijske proizvodnje: 12,6% (2002. popis)

Glavne državne idustrije su industrija gvožđa, čelika, uglja, mašinska, laki industrijski proizvodi, tekstilna i namenska industrija. Ove grane industrije su u periodu 1978-1989 slabo suštinski reformisane. Prema popisu iz 1999., zabeleženo je 7.930.000 industrijskih preduzeća. Ukupan broj zaoslenih u državnim industrijskim preduzećima je iznosio oko 24.000.000. U nadolazećoj deceniji očekuje se rapidan rast u automobilskoj industriji, kao i u petrohemijskoj. Mašinska i elektronska industrija već su postale glavne izvozne grane.

Rad[uredi - уреди]

Jedan od osobenosti kineske socijalističke ekonomije je bilo obećanje sigurnog zaposlenja svim sposobnim i voljnim za rad i sigurnost radnog mesta tokom čitavog života. Neuspešne reforme iz sedamdesetih zbog obećanja o sigurnom zaposlenju potpuno su destimulisale Kineze za rad i, grubo govoreći, od Kineza napravile ne tako vredne ljude. Ova socijalistička politika se danas pežorativno naziva «gvozdena pirinčana činija».

1979-1980, reformisana državna preduzeća su davali povišice zaposlenima, što se odmah jasno odrazilo na inflaciju koja je porasla između 6%-7%. Drugim rečima, iako su radici dobili veće plate, njihova kupovna moć je opala, jer su za više novca mogli da kupe manje nego pre, što ih je učinilo siromašnijim. Država je ovaj problem pokušala da reši tako što je radnicima podelila bonove, državne obveznice i razne donacije.

Kina ima Zakon o radu zbog svojih loših rešenja znatno olakšava svakodnevne zloupotrebe kao što je neisplaćivanje radnika. 2006., novi Zakon o radu je predložen i dat na javnu raspravu. Novi Zakon, prema trenutnom nacrtu, dopustiće kolektivne ugovore po formi i rešenjima slične onima sa Zapada, iako će i dalje biti dozvoljen rad samo jednom sindikatu koji je direktno pod upravom Komunističke Partije Kine. Zakon podržavaju radnici, ali ipak je u neskladu sa standardima Američke privredne komore ili Evropske komore za rad. Očekuje se da će, ako bude odobren sa vrha, novi Zakon biti nametnut. Trenutni napori da se organizuje samostalan sindikat stranih kompanija prisutnih u Kini urodili su polodon u Vol-Martu. Ali istome se nadaju Istmen Kodak, Del i druge kompanije.

Energetika[uredi - уреди]

((kutijica za države

Električna energija
Proizvidnja        =2.19 biliona kVh
Potrošnja          =2.17 biliona kVh
Izvoz             =10.6 milijardi kVh
Uvoz              =1.546 kBh |
Izvori
Fosilna goriva     =80.2%
Voda               =18,5%
Ostali             =0,1%
Nuklearna energija =1,2% |
Nafta
Proizvodnja         =3,504 miliona barela/dan
Potrošnja           =6,391 miliona barela/dan
Izvoz              =340,300 barela/dan
Uvoz               =3,226 miliona barela/dan
Uvoz za rezerve    =2,9 miliona barela/dan
Rezerve            =18,26 milijardi barela |
Prirodni gas
Proizvodnja         =35,02 milijardi kubnih metara
Potrošnja           =33,44 milijardi kubnih metara
Izvoz              =2,79 milijardi kubnih metara
Uvoz               =0
Rezerve            =2,53 biliona kubnih metara |

Tokom protekele decenije Kina je uspela da zadrži rast potrošnje energije na pola u odnosu na stopu rasta BDP. Iako je potrošnja energije, pod određenim uslovima (u odnosu na BDP), pala, pretpostavlja se da će se potrošnja do 2020. udvostručiti. Zvanična Kina ima nameru da do 2020. godine sa trenutnog načina snabdevanja el.energijom (uglja) pređe na naftu, prirodni gas, obnovljivim izvorima energije i nuklearnoj energiji.

NRK je u proteklih godina zatvorila preko 30.000 rudnika uglja kako bi sprečila preveliku proizvodnju. Ovo je smanjilo proizvodnju uglja za oko 25%. Kina je zainteresovana i za uvoz nafte iz Centralne Azije, te je uložila značajna sredstva u naftna polja u Kazahstanu. Kina planira i povećanje proizvodnje prirodnog gasa.

Peking namerava i da nastavi sa poboljšanjem energetske efikasnosti i promocijom čistog korišćenja uglja. Samo jedna petina novih elektrana na ugalj sagrađenih 1995-2000 ima ugrađen filter i opremu za desulfatizaciju. Interesovanje za obnovljive izvore energije raste, osim za hidroenergiju, gde se očekuje da će udeo ovog vida u ukupnom snabdevanju Kine porasti za svega 1%-2%. Kineski energetski sektor nastavlja da se susreće sa teškoćama u pronalaženju finansijskih sredstava za restruktuiranje. Nesloga lokalnih političara zadržava i sprečava da se grade veća i značajnija postrojenja što dovodi do dalje balkanizacije.

Svetska banka je izračunala da u je u Kini potrebno 18 dana da biste se priključili na mrežu, za razliku od Indije gde je potreban 81 dan.

Sredina[uredi - уреди]

Prateći proizvod kineskog ubrzanog ekonomskog rasta je povećana zagađenost. 1998. godine Svetska Zdravstvena Organizaija prijavila je vazduh u 272 grada širom sveta izuzetno zagađen. 7 od 10 svetskih najzagađenijih gradova je bilo u Kini. Prema istraživanjima kineskih vlasti, u dve trećine od 338 gradova u Kini koji su ispitani, vazduh se smatra relativno ili izuzetno zagađenim. Srčani i respiratorni problemi izazvani zagađenjem su vodeći uzroci smrti u Kini. Skoro sve nacionalne reke se smatraju zagađenim, a polovina populacije ima problema sa pristupom pitkoj vodi. 90% vode iz gradskih vodovoda je izuzetno zagađeno. Zagađenost vode na severu, posebno u Pekingu, je naterala Vladu da razradi plan o alternativnom snabdevanju vode, odnosno izgradnjom ogromnih ostrojenja koja će prečišćavati vodu iz Jang Ce reke. Kisele kiše padaju na preko 305 kineske teritorije. Ovakvo zagađenje Kinu godišnje košta, prema proračunima eksperata, oko 7% BDP.

Usluge[uredi - уреди]

Kina se na svetu rangira kao deveta u proizvodu usluga. I ovom sketoru se dugoročno gledano predviđa siguran rast.

Kineska ukupna trgovinska razmena u 2004. godini premašila je 1 bilion $ (1,12 biliona $ tačnije), što je više nego duplo u odnosu na 2001. Krajem 2004. Kina je postala treća najveća trgovačka sila na svetu, iza SAD i Nemačke. Suficit ostvaren trgovinom, međutim, iznosi svega 30 milijardi$, što je manje nego 1998., ali i više nego 2003. Kineski najveći spoljnotrgovinski partneri su Japan, SAD, Južna Koreja, Nemačka, Singapur, Malezija, Rusija i Holandija. Prema statistici Boston Univerziteta, u razmeni sa SAD, Kina je 2006. godine ostvarila suficit od 170 milijardi$. Najveći izvoznik iz SAD u Kinu je Vol-mart čija saradnja po obimu malo zaostaje za saradnjom Ujedinjenog Kraljevstva i Kine. Od 5 najprometnijih svetskih luka, 3 su u Kini.

1991. godine Kina pristupa APEK-u, organizaciji koja se zasniva na slobodnoj trgovini zemalja članica. Prethodnica ovome bio je eksperiment kineskih vlasti sa decentralizacijom trgovinskih komora u zemlji i ukidanjem carina na određene proizvode iz uvoza. Ovakav eksperiment bio je praćen i brojnim bilateralnim sporazumima Kine sa okolnim državama. 1986. godine Kina je započela i pregovore za pristupanje STO. Zbog različitih uslovljavanja, najčešće SAD, Kina je u ovu organizaciju primljena tek 11. decembra 2001. godine, posle 15 godina pregovaranja, što je i rekord u istoriji STO.

SAD su jedna od glavnih kineskih dobavljča avio opremom, različitom opremom za enegetiku, kompjutrima, industrijskim mašinama, sirovinama. I pored ovoga, saradnja SAD i Kine nije na najvišem nivou zbog mera restrikcija SAD prema Kini i obrnuto. Krađa i nepoštovanje intelektualne svojine u Kini na Zapadu, prvenstveno u Evopri i SAD izaziva zvaničnu osudu, te neke kompanije odustaju od otvaranja svojih fabrika na dalekom istoku, Međutim, i EU i SAD nemoćne su pred jeftinim falsifikatima, pogotovu što kineske vlasti ne čine gotovo ništa kako bi sprečile ovo. Kao kontrameru, kongres SAD je tokom 2005. godine usvojio niz protekcionističkih i restriktivnih mera, pa je tako uvedena i vrlo visoka stopa poreza na veliki broj proizvoda iz Kine od čak 27.5%.

Obim trgovine između Rusije i Kine je dostigao 29,1 milijardu $ u 2005. godini i9 u odnosu na 2004 porastao je za 37,1%. Kina u Rusiju izvozi mašine i elektroniku, haj-tek opremu i garderobu. Rusija je Kini osmi najveći trgovinski partner, dok je Kina Rusiji četvrti partner po obimu trgovine. Tokom 2005. godine, Kina je u Rusiju uložila oko jednu milijardu dolara, a u period septembar-decembar 2006. čak 368 miliona dolara. U Rusiji je trenutno aktivno preko 750 kineskih firmi.

Kineski uvoz iz Rusije se uglavnom odnosi na energente koji se u većini slučajeva prevoze železnicom, i uvoz el.energije iz Istočnog Sibira i ruskog Dalekog istoka. U bližoj budućnosti se očekuje rast obima saradnje Rusije i Kine, jer Rusija namerava da izgradi naftovod Istočni Sibir – Tihi okean koji će se protezati uz granicu sa Kinu. U izgradnji je i najveći nafotovod na svetu koji će spajati ruski daleki istok, Kinu i Indiju.

Internet se u Kini razvija velikom brzinom. U 2006. godini prijavljeno je novih 37.504.000 internet priključaka i, zanimljivo je, preko 70% su ADSL priključci za Internet. Svetska Banka je proračunala da je na telefonski priključak u Kini potrebno pričekati 7 dana (nasuprot 86 u Indiji).

Izvori[uredi - уреди]