Zvijer iz Gévaudana
| fr. La bête du Gévaudan | |
|---|---|
 Izgled zveri koja je sejala strah u Ževodanu | |
| Stvorenje | |
| Grupa: | Vukovi ili hibridi vukova i pasa |
| Podaci | |
| Prvi put viđeno: | 1764. |
| Poslednji put viđeno: | 1767. |
| Država: |  Francuska
|
| Region: | Ževodan (današnji Lozer) |
Zver iz Ževodana (francuski: La Bête du Gévaudan; IPA: [la bɜt dy ʒevɔdɑ̃], okcitanski: La Bèstia de Gavaudan) je životinja ljudožder koja je izvela seriju neočekivanih napada na ljude između 30. juna 1764. i 19. juna 1767. na jugu centralne Francuske. Ovi napadi, od kojih je između 88 i 124 [1] bilo sa smrtnim ishodom, odigrali su se na sjeveru nekadašnje provincije Ževodan (današnja regija u francuskoj: Lozer)
Zvijer je pustošila djecu Ževodana, koja danas odgovara departmanu Lozer i dijelovima dvije susjedne regije.
Ževodan je slabo nastanjena oblast površine, otprilike, 6.500 km².
Okruženje Ževodana čine gusto pošumljene doline i planine. Raštrkana sela udaljena su jedna od drugih po nekoliko kilometara, a nedostatak puteva u to vrijeme učinio je da kretanje bude teško, dugo i opasno.
Na mjestu na kom je zvijer ubijena, planine su prožete šumama vresova, borova i borovnica, blokovima granita i šumama bukvi na padinama. Planine u to doba nisu bile tako gusto pošumljene kao danas (obavljena su obimna pošumljavanja jelkama) te su stada ovaca mogla da pasu na velikim visinama. Klima je veoma surova zbog čega su hajke zimi bile nemoguće, a konji lovaca su često upadali u brojna tresetišta.
Prva potvrđena žrtva zveri bila je Žana Bule, četrnaestogodišnja devojčica, koja je nastradala 30. juna 1764. u selu Ibak (nadomak Langonja), u parohiji Sent-Etjen-de-Ligdare, u departmanu Vivare:
.jpg)
Žrtva je sahranjena „bez verskog obreda“, pošto nije mogla da se pričesti pre smrti. O detaljima njene smrti saznajemo zahvaljujući svešteniku parohije koji napominje[2] da je bila žrtva one krvožedne zveri, što sugeriše da nije bila prva stvarna žrtva, već samo prva potvrđena[3]... Uslediće pokolj koji će terorisati region naredne tri godine.
Pojedinci pretpostavljaju (iako nijedan dokaz ovu tvrdnju ne može da potkrepi) da je neki čovek dresirao jednu ili više životinja, nastalih ukrštanjem pasa i vukova, naučivši ih da se hrane ljudskim mesom. Pojedini tragovi navode na pomisao da je taj čovek, ili ti ljudi, mogao biti seksualno neuravnotežen (prema nezvaničnim svedočenjima, zver je skinula odeću sa nekoliko žrtava). Postoji više izveštaja o leševima koji su pronađeni odrubljenih glava. Među osumnjičenima se nalazi jedna porodica kojoj mnogi u tom kraju nisu bili naklonjeni, Šastelovi. Zatvaranje Šastelovih (na kratak vremenski period, pod optužbom da su vređali predstavnike vlasti koji su došli da love zver) nije, međutim, proizvelo nikakav bitan uticaj na napade.
Druge pretpostavke navode, jednostavno, jednu ili više divljih životinja: vukove, hibride nastale ukrštanjem pasa i vukova, fose, hijene, medvede, lava, majmuna, žderavca, divljeg vepra ili neidentifikovane životinjske vrste, pobegle iz ruku njihovih vlasnika. Osim ako izvesni kriminalci nisu iskoristili okolnosti kako bi vlastite zločine pripisali životinjama.
Pre nego što je cela stvar dobila na značaju, vlasti su odlučile da apeluju na razne lovce da organizuju hajke, kojima je vremenom pristupalo sve više sveta. Regularna vojska i grupe lovaca su se, dakle, smenjivali kako bi „proganjali zver koja je jela nedužan svet“. Rezultati su bili, najblaže rečeno, razočaravajući uprkos neprekidnim hajkama (na primer, hajka iz 1765. godine brojala je trideset hiljada osoba, najvećim delom seljaka). Tek je 20. septembra 1765. kraljev arkebuzir Fransoa Antoan (često greškom oslovljavan Antoan de Botern) utukao jednog velikog vuka. „Zver“, tj. veliki sivi vuk visok 80 cm, dugačak 1,7 m i težak 60 kg, bila je preparirana i poslata u Versaj i izložena u Kraljevskom kabinetu, budućem Nacionalnom prirodnjačkom muzeju. Za kralja Luja XV i dvorsku svitu, slučaj je bio zaključen. No, napadi su ponovo oživeli decembra 1765. Vlasti su ispoljile nezainteresovanost za te događaje, smatrajući ih koincidencijama. Žitelji Ževodana morali su da nastave da žive sa svojom zveri još bezmalo dve godine; ovoga puta, međutim, bilo je — zvanično — „samo“ šestoro stradalih u 1766. godini i osamnaestoro tokom prve polovine 1767. godine.
Naposletku, 19. juna 1767. tokom lova pod vođstvom markiza D'Apšea u šumi Tenazejr, upravo je Žan Šastel, iz zaseoka Besejr-Sen-Mari, (koji je, kako je napisano, prethodno bio uhapšen) usmrtio životinju koja je ličila na ogromnog vuka. Docnije je u brojnim romanima izneta priča prema kojoj je taj čudan čovek, za koga se sumnjalo da se bavio veštičarenjem, upotrebio sveti metak. Pa ipak, sasvim je izvesno da su napadi prestali počev od tog datuma nadalje.
Osim činjenice da je zver ostavila za sobom velik broj žrtava, i mnoge druge pojedinosti vezane za nju izazivaju znatiželju:
- Njena morfološka priroda: izvesno je da je u pitanju životinja iz porodice pasa (Canidae), ali neobičnog izgleda. Možda se radilo o mešancu psa i vuka (up. izveštaj pisara Marena, sastavljen u satima koji su usledili nakon ubistva zveri). Treba, takođe, napomenuti da seljaci, priviknuti na prisustvo vukova u svom selu, nisu u toj životinji prepoznali vuka, već su joj odmah nadenuli naziv bestia, „zver“ na oksitanskom jeziku.
- Njena relativna nepovredivost: nedovoljna efikasnost oružja navodi na zaključak da je pokadšto mogla nositi oklop, načinjen, npr. od kože divljeg vepra.
- Njena istovremena prisutnost na više mesta: zver je primećena u vrlo kratkom intervalu vremena na dva mesta udaljena više kilometara jedno od drugog. Ove razdaljine — iako znatne u nekim slučajevima — životinja, ipak, može preći.
- Njena familijarnost, njena smelost: ona, kanda, nije zazirala od čoveka. Najmanje dvadeset dva puta žrtve su napadnute u prepunom selu i skoro svi napadi odigrali su se danju.
- Njena agresivnost: zver nije napadala samo pod naletom gladi, što dokazuje njenu veliku ostrvljenost.
- Njena okretnost: izvanredna prema rečima očevidaca.
- Ljudska umešanost kod pojedinih ubistava (odeća odložena pored žrtve, prema nekim nepotvrđenim izvorima).
- Odrubljivanje glave kod nekih žrtava.
Neki znakovi upućuju na porodicu Šastel. Dvojica sinova Žana Šastela su uputila dva čuvara lovišta u jednu baru u kojoj ove umalo nije stigla smrt, dok su ih braća samo gledala, ne pritrčavši im u pomoć, i čak su im se i rugala.
Žan Šastel je mogao da planira ubistvo zveri: blagoslovio je metke, jednim od njih je i ubio zver 19. juna 1767, pri čemu je životinja ubijena spreda, pod okolnostima koje navode na zaključak da je zver poznavala svog lovca.
- Jedna od indicija koja ukazuje na moguću vezu između zveri i njenog gospodara je i činjenica da je izbegla divovsku hajku iz 1765. godine.
Uprkos činjenice da su izvori toga doba bili ponekad pogrešno tumačeni ili nedovoljno verodostojni, naročito kada je reč o mestima i tačnom opisu scena pokolja, ipak se može izvesti nekoliko zaključaka.
- Pretpostavka o natprirodnoj pojavi nije uzeta u obzir.
- Napadi ne mogu biti svi odreda delo čoveka (oni koji su preživeli napad opisali su životinju u svojim svedočenjima, za koja se zna da su pouzdana).
- Izgleda da napadi imaju različito poreklo: klasični napadi vukova, ali i napadi posebne vrste zveri. Očito ne možemo isključiti, ali to nije dokazano, napade jednog ili više kriminalaca koji su iskoristili okolnosti.
- Pretpostavka o „nameštaljki“ u slučaju zveri koju je ubio Fransoa Antoan sasvim je moguća sudeći po arhivskoj građi.[4] Nasuprot tome, korišćenje vuka spektakularne veličine (dovedenog iz zoološkog vrta iz Pariza) oslanja se samo na nagađanja koja nemaju snagu dokaza. U stvari, jedan od dva pariska zoo-vrta nastao je povodom kolonijalne izložbe iz 1931. godine, a drugi, pod nazivom Žarden de Plant, ugledao je svetlost dana tek pod Napoleonom Bonapartom.
- Zver koju je usmrtio Žan Šastel mogla je, prema pojedinim teorijama, biti ukroćena životinja, naučena da ubija; u svakom slučaju, njen opis je, bez svake sumnje, opis životinje iz porodice pasa (Canidae).
- Ne može se naći nijedan dokaz koji tereti lokalno plemstvo da je na taj način prikrivalo svoja nepočinstva.
- Korišćenje termina „zver“ (umesto „vuk“) od strane očevidaca, iako je vuk bio dobro poznat u selima toga doba i morao biti lako identifikovan, više je nego problematično. Štaviše, vukovi obično love u čoporu, a stručnjaci ističu da su napadi vukova na ljudska bića veoma retka pojava. Vuk, čak i kad je gladan, zapravo se boji čoveka, pogotovo ako je sam naspram njega.
- Činjenica da su sve žrtve koje nisu izbegle napad bile žene i deca, iako u prvi mah navodi na pomisao o sadističkom ubici, objašnjava se, nesumnjivo, prilikama koje su tada vladale: te žrtve – često veoma mlade – same su čuvale stada i stoga predstavljale lakši plen nego muškarci, koji su radili najveći deo vremena u grupama i bili opremljeni alatkama (kose, vile, sekire...) koje su se lako mogle preobraziti u odbrambena oružja.
Bilo kako bilo, Žan Šastel je ubio životinju koju su mnogi svedoci — dakle, oni koji su preživeli napade — prepoznali kao Zver iz Ževodana, u čijem opisu se pominje da je podsećala na vuka, ali da to nije bio vuk, a napadi su od tog trenutka prestali.
Ipak, u brošuri koja se 1819. godine prodavala za jedan franak u zoološkom vrtu Žarden de Plant moglo se pročitati: „Opis značajnih stavki u životu i navikama krvožednih životinja koje su zatočene u zoo vrtu“ na str. 5 i 6 : „5. Hijena sa Istoka.- ... Ova krvoločna i neukrotiva životinja pripada klasi risova; živi u Egiptu, obilazi grobove da bi izvukla leševe; danju napada muškarce, žene i decu i proždire ih. Na leđima ima grivu poput kraljevskog tigra; ona pripada istoj vrsti kao i primerak koji možemo videti u kabinetu Prirodnjačkog muzeja i koji je proždrao u Ževodanu veliki broj ljudi“. Ova sveščica se i danas može pogledati u Glavnoj biblioteci Nacionalnog prirodnjačkog muzeja, na adresi 38 rue Geoffroy Saint Hilaire Paris 5, gde je zavedena pod brojem: 8° Rés. 48.
Pretpostavka da je reč o hijeni ne vodi nikuda: nad zveri koju je ubio Žan Šastel, a koju su identifikovali oni koji su preživeli napade, obavljena je autopsija. Dakle, prostim čitanjem izveštaja sa autopsije, koje je zabeležio Roš Etjen Maren, u delu koji se odnosi na raspored zuba ubijene životinje, i formalno se može isključiti da se radilo o hijeni.
- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2008-09-21. Pristupljeno 2012-07-06.
- ↑ Acte visible sur le site des AD07, commune de Saint Étienne de Lugdares, types d'acte : baptêmes, mariages et sépultures datés de 1757 à 1780, page 113 [1] Arhivirano 2010-01-23 na Wayback Machine-u
- ↑ U svojoj knjizi, Mišel Luj pominje napad koji se dogodio juna meseca 1764. u Langonju na jednu ženu koju su spasle njene krave, zatim vezu koja je uspostavljena sa drugim napadima koji su se dogodili tokom aprila i maja na rubu Ževodana i Vivarea
- ↑ * Knjiga rashoda Antoana de Boterna prikazuje da je platio izvesnu sumu novca ljudima koji su prokrčili staze u šumi Šaz radi lova na vukove. (Archives départementales du Puy-de-Dôme, C. 1737), što znači da je isterao vukove na čistac pre nego je hajka i počela.
- Hirurg iz Soga (Archives déparmentales du Puy-de-Dôme, C. 1737) ističe da ... ništa u želucu ovog vuka ne upućuje na zaključak da je jeo ljudsko meso. On prepoznaje ... metak onog kalibra koji je ispalio g. Antoan, kao i krupnu sačmu (kurjakušu) u različitim delovima tela; dve rane zadobijene na butinama i desnom ramenu[..] ozleda na unutrašnjoj strani desnog ramena koja je prodrla do mišića (naneta ubodom bajoneta od strane Mari-Žana Valea, zadata u predelu grudi životinje i dubine 7,5 centimetara) [...]više povreda sa unutarnje strane prednjih šapa.
- Takođe, prema hirurgu iz Soga (Archives déparmentales du Puy-de-Dôme, C. 1737), dentalna formula obdukovane životinje pokazuje 22 zuba na donjoj vilici i samo 18 na gornjoj vilici. Ali vučići, rođeni u maju, dobijaju stalni raspored zuba oko 5. ili 6. meseca života. To upućuje na zaključak da je ubijena zver bila stara samo 5 meseci (dakle, nije mogla da počini ubistva godinu dana pre svog rođenja), osim ako životinja nije imala urođenu manu čeljusti, te joj nisu izrasli svi zubi. Ali radi se o krupnoj životinji, dakle odraslom primerku. Čak i da je životinja bila nezrela, što bi predstavljalo neverovatan zaostatak u razvoju, i da je rođena u maju 1764, u vreme prvih zločina, ona je tad još sisala svoju majku i nije mogla imati veličinu odrasle jedinke.
- La Bête du Gévaudan, dramatique de la série Le Tribunal de l'impossible diffusée en 1967 (ORTF).
- Pakt sa vukovima, film Kristofa Gansa iz 2001. g.
- La Bête du Gévaudan, televizijski film Patrika Volsona (2003)
- (fr) La Bestia, Adrien Pouchalsac et Jan Turek, 2006, BD en 3 volumes aux Editions Bois Sans Feuille.
- Gévaudan, Philippe Mignaval, 2006, roman aux éditions du Pré aux Clercs.
Zver iz Ževodana. (Autopsija mita) autora Davida Tejsandijea
- (fr) Zvanični sajt vukova iz Ževodana Arhivirano 2008-12-16 na Wayback Machine-u
- (fr) Sajt zveri iz Ževodana
- (fr) Sajt Udruženja prijatelja departmana Lozer
- (fr) Senka zveri, sajt
- (fr) Kuća zveri u Overu Arhivirano 2005-11-26 na Wayback Machine-u
- (fr) Muzej fantastike zveri iz Ževodana Arhivirano 2010-01-24 na Wayback Machine-u