Zapadna medonosna pčela

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Zapadna medonosna pčela
Bee on Geraldton Wax Flower.JPG
Naučna klasifikacija
Carstvo: Animalia
Koljeno: Arthropoda
Razred: Insecta
Red: Hymenoptera
Podred: Apocrita
Natporodica: Apoidea
Porodica: Apidae
Tribus: Apini
Rod: Apis

Zapadna medonosna pčela (lat. Apis mellifera, Apis mellifica), ostali nazivi: evro-afrička medonosna pčela, zapadna medonosna pčela, domaća pčela, vrsta je pčele koja spada u red himenoptera i podred apokrita. Od 20.000 poznatih vrsta pčela, samo šest do jedanaest proizvodi i skladišti med. Četiri vrste imaju tradiciju gajenja od strane čoveka jesu Apis mellifera, (evropsko-afrička medonosna pčela), Apis florea (mala indijska pčela), Apis cerana i Apis dorsata (velika indijska pčela). One se gaje još iz vremena starog Egipta.

Rasprostranjena je po celom svetu i jedino se ova vrsta uzgaja u košnicama. Istovremeno, njene osobine dobro su poznate pa uzgajivači je nazivaju domaća pčela.

Podela[uredi - уреди | uredi izvor]

Koženikov ovu vrstu medonosne pčele deli na dve podvrste: crnu ili tamnu (Apis mellifera mellifica L.) i žutu (Apis mellifica faciata L.). Osnova za ovu podelu je boja pigmenta kutikule. Podvrste se dele na rase ili sojeve, koji imaju nazive prema kraju u kom su nastali.

Medononosna pčela ima četiri osnovne rase određene prema boji pigmenta kutikule, kubitalni indeks, dužini jezika pčela radilica, sklonosti prema prirodnom rojenju, sklonosti prema krađi, otpornosti prema bolestima i sl. Te rase su:

  1. tamna evropska pčela (Apis mellifica var. mellifica L.)
  2. kavkaska siva pčela (Apis mellifica var. caucasica Gorb.)
  3. italijanska pčela (Apis mellifica var. ligustica Spin.)
  4. kranjska pčela (Apis mellifica. var carnica Polm.)

Najzastupljenije vrste[uredi - уреди | uredi izvor]

Vrsta Poreklo Med Vosak Polen Propolis Matična mleč Pčelinji otrov
Apis mellifera Evropa, Afrika xx xx xx xx xx xx
Apis cerana Azija xx xx x x x x
Apis dorsata Azija xx xx x x x x
Apis florea Azija xx xx x x x x
Apis Meliponinae tropska područja xx xx x x
  • x = sakupljeno i proizvedeno od strane pčele
  • xx = proizvodi za komercijalno tržište

Poreklo i razvoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Medonosna pčela je vrsta insekta koji potiče iz jugoistočne Azije (uključujući Filipine). Prvi tragovi medonosne pčele nađeni su na fosilu od pre 40 miliona godina tokom eokenskog perioda. Pre oko 30 miliona godina pčele su razvile svoju prvu društvenu zajednicu.

Medonosna, kao najzastupljenija pčela, verovatno potiče iz tropske Afrike odakle se širila prema Evropi i Aziji. Naziva se i zapadna pčela. Postoji mnogo podvrsta koje su se adaptirale na svoj geografski i klimatski prostor. 1622. godine prvi evropski kolonisti donose podvrstu Apis mellifera mellifera u Ameriku. Američki urođenici pčelu su nazivali „čovekov beli let“.

Razvojni ciklus[uredi - уреди | uredi izvor]

Razvoj pčele u danima:

  • radilica: 21—24
  • trut: 24—32
  • matica: 16—17

Opšte osobine[uredi - уреди | uredi izvor]

Medonosna pčela živi u društvima koja su sastavljena od velikog broja radilica, čiji broj varira od 20 do 80.000 jedinki, jedne matice i u sezoni pčelinje paše od nekoliko stotina do nekoliko hiljada trutova — mužjaka. Pčela kao jedinka je nesposobna za život i kao takva brzo propada.

Pčelinje društvo je čvrsto izgrađena zajednica, u kojoj je posao skladno raspoređen. Sav rad pojedinca jedino služi društvu, pa se može uporediti sa organizmom gde svaka ćelija ima svoju funkciju. Društveni život temelji se na instinktu, ne umnim sposobnostima.

Sastav pčelinjeg društva[uredi - уреди | uredi izvor]

Pčelinje društvo sastoji se od ženskih (matica, radilice) i muških (trutovi) članova društva.

Matica[uredi - уреди | uredi izvor]

Matica. Žutu tačku je dodao pčelar da bi prepoznao njenu starost.

Matica je jedina polno zrela ženka u pčelinjem društvu, čiji je zadatak nošenje jaja i time obezbeđivanje opstanka društva, kao i držanje pčelinjeg društva na okupu putem feromona koje luči. Iz oplođenih jaja se razvijaju ženke (radilice ili matice), dok iz neoplođenih se razvijaju mužjaci (trutovi). Dnevno matica može sneti od 2500 do 5000 jaja.

Jedno pčelinje društvo može da ima samo jednu maticu. Ukoliko se desi da se izleže više matica, doći će do podele društva prirodnim rojenjem, ili pak do sukoba među maticama rivalkama, gde će najjača i najsposobnija ostati, što se dešava pri tihoj smeni matica.

Maticu oplođavaju trutovi. Tokom života matica izleće iz košnice samo jednom pri parenju i, izuzetno, ako dođe do rojenja. Oplođena matica polaže jaja u ćelije saća. Iz najvećeg broja jaja izlegu se radilice, iz malog broja trutovi, a iz nekoliko posebno ugrađenih matičnjaka matice.

Matica se od pčele radilice razlikuje i po izgledu: njeno telo je mnogo duže i trbušni deo tela je otvorenije (bronzane) boje, noge su duže, a leđa bez dlačica. Na zadnjim nogama ona nema korice za odlaganje cvetnog praha (kao radilice), a oblik njene žaoke je drugačiji nego kod radilice.

Matica se u košnici kreće u pravcu kretanja Sunca. Ujutro je na istočnom delu košnice, u podne je između središnjih ramova, a uveče na zapadnoj strani.

Radilica[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Pčela radilica

Radilica je polno nerazvijena ženka pčele. Izleže se iz oplođenih jaja i od polaganja jaja do izleganja jedinke prođe 21 dan. Ona obavlja sve poslove u pčelinjem društvu: hrani leglo, sakuplja nektar, cvetni prah, propolis (pčelinju smolu), gradi saće, održava temperaturu i vlažnost vazduha u košnici, održava čistoću, brani košnicu od uljeza, hrani i neguje maticu, proizvodi med, mleč. Broj radilica u društvu je promenljiv i zavisi od rase pčela, godišnjeg doba, plodnosti matice. Dužina života radilice je takođe promenljiv i pre svega zavisi od godišnjeg doba.

Trut[uredi - уреди | uredi izvor]

Trut je polno razvijen mužjak i u jednoj košnici ih je od pet do šest stotina. Izuzetno, može ih biti i više hiljada. Izleže se iz neoplođenih jaja tzv. devičanskim rađanjem (partenogenezom). Cilj truta je sparivanje sa maticom, tako da nikakve druge uloge nemaju u društvu. Za razliku od ženki oni ne poseduju žaoku.

Nešto je veći od radilice, a manji od matice. Služi uglavnom da održava mikroklimu u košnici, za oplođavanje matice i za podršku radilicama u smislu sigurnosti. Ako se desi da izlegne veći broj trutova nego što košnica može da izdržava, radilice ih pobiju.

Stan pčela[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članci: Košnica i Saće
Ramovi sa saćem i pčelama izvađeni iz košnice

Pčele opstaju u mračnom prostoru koji je zaštićen od spoljašnjih negativnih uticaja (toplote, hladnoće, vlage). Takva mesta u prirodi se nalaze u šupljunama drveća, stena. Pčele koje žive u takvim sredinama nazivaju se divlje pčele. One se ni anatomski, ni morfološki ni po instinktima ne razlikuju od pčela koje uzgaja čovek. Čovek pčelama jedino pruža zaštićen prostor — košnicu — i stavlja ih pod kontrolu njihovih instinkta.

Sva mesta u kojima pčele žive mogu se, u širem smislu, nazvati košnicama. Prema Svetskoj pčelarskoj organizaciji, računa se da na svetu ima oko 45 miliona košnica sa pčelinjim društvima.

Da bi moglo da živi pčelinje društvo, ono u košnici izgrađuje svoj stan. Stan mora da ima otvor kroz koji ulaze, odnosno izlaze pčele i naziva se leto. Za boravljenje, razvoj i smeštaj rezerve hrane (meda i polena), pčele od voska kog luče izgraćuju saće. Saće izgrađuju mlade pčele radilice od voska koji je proizvod njihovih voštanih žlezda.

Pčelarstvo[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Pčelarstvo
Pčela na maslačku

Pčelarstvom se ljudi bave od davnina i ono spada u najstarija zanimanja ljudi. Od različitog broja insekata, čovek je izabrao da za svoje potrebe gaji jedino pčele, bumbare i svilene bube, u neznatnom broju i neke druge. Pčele se gaje gotovo na svim kontinentima i zeljama sveta.

Medonosna pčela je kolonijalni insekt kog obično neguju, hrane i trenasportuju pčelari. Ti ljudi se još zovu apiterapisti i berači meda.

Medonosna pčela sakuplja nektar i skladišti ga kao med u svom saću. Od nektara i meda pčela za sebe stvara energiju i mišiće za letenje, kao i za zagrevanje košnice tokom zimskog perioda. Medonosne pčele takođe skupljaju i polen koji snadbeva pčelu proteinima za rast. Tokom dugog negovanja pčele od strane čoveka, ona je razvila sposobnost da proizvede više meda nego što je to društvu potrebno.

Pčelari obično pripreme mesto (košnicu) za društvo gde će ono živeti i skladištiti med. Osnovne vrste košnica koje se koriste na prostoru bivše Jugoslavije su: (Alberti-Žnideršičeva), DB (Dadan-Blatova), LR (Langstrot-Rutova) i pološka. Postoji još čitav niz vrsta košnica koje se koriste. Uglavnom se radi o košnicama koje su pčelari sami izumeli misleći da će s njima lakše manipulisati i da će imati bolji prinos meda.

Moderne košnice omogućavaju pčelarima transport pčela, tj. prenos s jednog podneblja na drugo, u zavisnosti od cvetanja određene medonosne biljke.

U hladnim podnebljima neki pčelari košnice stavljaju u zatvorene prostore kako bi društvima bilo lakše da prezime.

Vidite još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Dr Husnija Ćerimagić - Pčelarstvo, treće izdanje, NIP »Zadrugar«, Sarajevo, 1977.
  • Slavko Jakovljević - Radovi na pčelinjaku, II izdanje, Beograd, 2001. god.
  • A. I. Root's The ABC and XYZ of Beekeeping
  • Molecular confirmation of a fourth lineage in honeybees from the Near East Apidologie 31 (2000) 167-180, accessed Oct 2005
  • Biesmeijer, Jacobus. "The Occurrence and Context of the Shaking Signal in Honey Bees (Apis mellifera) Exploiting Natural Food Sources". Ethology. 2003.
  • Collet, T., Ferreira, K.M., Arias, M.C., Soares, A.E.E. and Del Lama, M.A. (2006). Genetic structure of Africanized honeybee populations (Apis mellifera L.) from Brazil and Uruguay viewed through mitochondrial DNA COI–COII patterns. Heredity 97, 329–335.
  • Lindauer, Martin. "Communication among social bees". Harvard University Press 1971.
  • Myerscough, Mary R.: Dancing for a decision: a matrix model for nest-site choice by honeybees, Proc. Royal Soc. London B 270 (2003) 577-582.
  • Schneider, S. S., P. K. Visscher, Camazine, S. "Vibration Signal Behavior of Waggle-dancers in Swarms of the Honey Bee, Apis mellifera (Hymenoptera: Apidae). Ethology. 1998.
  • May R. Berenbaum: Blutsauger, Staatsgründer, Seidenfabrikanten. Die zwiespältige Beziehung zwischen Mensch und Insekt. Spektrum, Akademischer Verlag, Heidelberg 1997, ISBN 3-8274-0078-3.
  • Ralph Dutli: Das Lied vom Honig. Eine Kulturgeschichte der Biene. Wallstein-Verlag, Göttingen 2012, ISBN 978-3-8353-0972-2.
  • Karl von Frisch: "Sprache" und Orientierung der Bienen. 5. Gedenkvorlesung, 19. November 1960. 2., ergänzte Auflage, Huber, Bern/Stuttgart 1964.
  • Rudolf Moosbeckhofer, Josef Bretschko: Naturgemässe Bienenzucht. Entscheidungshilfen für die Imkerei in verschiedenen Stocksystemen. Leopold Stocker Verlag, Graz/Stuttgart 1996, ISBN 3-7020-0740-7.
  • Georg Rendl: Der Bienenroman. Insel-Verlag, Leipzig 1931; Neuauflage: (= Salzburger Bibliothek. Bd. 4). Müller, Salzburg 1996, ISBN 3-7013-0932-9.
  • Friedrich Ruttner: Naturgeschichte der Honigbienen. Kosmos, Stuttgart 1992, ISBN 3-440-09477-4.
  • Jürgen Tautz: Phänomen Honigbiene. Spektrum Akademischer Verlag, Heidelberg 2007, ISBN 978-3-8274-1845-6.
  • Michael Weiler: Der Mensch und die Bienen. Betrachtungen zu den Lebensäußerungen des BIEN. Sonderdruck, Unveränderter Nachdruck der 2., erweiterten Auflage, Verlag Lebendige Erde, Darmstadt 2003, ISBN 3-921536-60-X.
  • Karl Weiß: Bienen und Bienenvölker. Beck, München 1997, ISBN 3-406-41867-8.

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]