Prijeđi na sadržaj

Vlasi (Srbija)

Izvor: Wikipedija
Vlasi
Ukupna populacija

40.000 (prema popisu iz 2002. godine)

Regioni sa značajnim brojem pripadnika
istočna Srbija
Jezik/ci
vlaški
Religija
uglavnom pravoslavlje

Vlasi je naziv za vlahofono autohtono stanovništvo u istočnoj Srbiji koja živi na području između Morave, Timoka i Dunava na teritoriji četiri okruga: Borski, Braničevski, Zaječarski i Pomoravski. U manjem broju naseljavaju i Podunavski, Nišavski i Rasinski. U pogledu konfesije, Vlasi pripadaju pravoslavnoj veroispovesti i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali su se u njihovom verskom i obrednom životu do danas zadržali u znatnoj svežini mnogi prehrišćanski, indoevropski i paleobalkansi elementi.

Vlasi nisu kompaktni u etničkom smislu, već se dele na više grupa, među kojima su tri osnovne: Carani, na istoku, oko Kladova, Negotina i Zaječara, Ungurjani na zapadu u Homolju, Zviždu, Stigu, Braničevu, Mlavu, Resavi i okolini Ćuprije, i Munćani u sredini, naseljavaju slivove Porečke i Crne Reke. Zasebnu grupu Vlaha čine Bufani u Majdanpeku. Vlasi govore vlaškim jezikom, koji predstavlja provincijske dijalekte rumunskog jezika, sa znatnim fondom reči slovenskog porekla[1]. Ungurjani govore banatskim dijalektom, Carani muntenskim dijalektom, dok je područje Munćana, u lingvističkom smislu, limitrofni govorni areal.[2][3]

Prema podacima sa popisa stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji živi 40.054 Vlaha. U Bugarskoj takođe živi oko 10.500 etničkih Vlaha, koji su srodni Vlasima u Srbiji, tačnije rečeno Krajinsko timočkim Vlasima.

Vlasi su predstaljeni preko Nacionalnog saveta vlaške nacionalne manjine.

Historija

Географско порекло становништва Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века

Na Balkanskom poluostrvu, u srednjovekovnim feudalnim državama, vršena je asimilacija starijeg preslovenskog - na zapadu ilirskog, na istoku dako-tračkog romanizovanog stanovništva - koje je vremenom, u tadašnjim društveno-ekonomskim uslovima, preraslo od etničkih Vlaha u posebnu socijalnu grupu slovenskih stočara vlaha, nastanjenih u već stalnim, uglavnom planinskim naseljima. S obzirom na nejednake društveno-ekonomske uslove u raznim krajevima Balkana, što je bilo naročito karakteristično kako za srpski tako i za kasniji turski feudalizam, ovaj proces nije morao biti svuda podjednak, niti je svuda bio završen. U severnim krajevima Srbije, gde srpski feudalizam nikada nije imao državotvorne centre koji bi uticali na sveukupni kulturni razvoj, ovaj proces se nastavio i u doba turskog feudalizma. Kako u njemu egzistiraju autonomne teritorije sa samoupravom mesnog stanovništva, koje direktno potpadaju pod sultanovu vlast, za još primitivno vlaško stanovništvo, koje turska vlast zatiče na njegovoj asimilacijonoj etničkoj granici, takve autonomne oblasti imaju naročitu važnost: u službi je sultanovoj i kao takvo ima specifične dužnosti (martolozi, vojnici), i znatna prava. O položaju ovog stanovništva u istočnoj Srbiji, pored istorijskih podataka, postoji još i danas živa tradicija.

S obzirom na činjenicu da se oblast istočne Srbije nalazi u blizini takozvanog severnog balkanskog etničkog romanskog jezgra, proces potpunog vlaškog etničkog izjednačavanja sa srpskim stanovništvom bivao je usporen kasnijim doseljavanjem svežeg stanovništva romanskog govora (Ungureani, Carani), tokom XVII, XVIII i XIX veka, sa severa, a moguće i s juga, naročito u prvim decenijama turske vladavine. Osim toga, se i geografski i kulturno vezuje za karpatski region, kome je jedna od osnovnih karakteristika upravo stanovništvo, koje po genezi delimično svakako vodi poreklo još iz veoma rane trako-dačko-slovenske simbioze. U tom području za celokupno karpatsko stanovništvo Dunav nije bio prepreka za preseljavanje, što se vidi i iz novijih srpskih arhivskih podataka. Prema tome, kako je istočna Srbija integralni deo tog širokog geografskog i kulturnog područja, to bi i njeno današnje vlaško stanovništvo, kao i deo srpskog (starinci), u stvari bilo, u najširem smislu reči, starinačko, s tom razlikom što se ono, seljakajući se i unutar te oblasti i u pojedine uže njene regione, naseljavalo u raznim vremenskim periodima. Znači, naseljavanje Vlaha u istočnu Srbiju predstavljalo bi unutrašnje kretanje stanovništva u okviru šireg karpatsko-balkanskog područja, uslovljeno istorijskim prilikama.[4]

Historijski izvori

Još dvadesetih godina ovog veka izašao je holandski slavista van Vejk (van Wijk) s teorijom o tome da su u ranom srednjem veku Srbi od Bugara bili odvojeni pojasom u kojem je živelo rumunsko stanovništvo. Tek docnije, kad su Rumuni delom odlutali u druge krajeve, a delom podlegli asimilaciji, došle su u neposredan dodir zapadna i istočna grana Južnih Slovena. Ovo gledanje savršeno harmonira sa nalazima lingvističke geografije koja je, kao što smo videli, konstatovala (tek mnogo posle van Vejka) veoma jaku koncentraciju izoglosa duž demarkacione linije između dvaju velikih blokova južnoslovenskog etnikuma.[5] Od ušća Timoka preko istočnih podnožja planina duž srpsko bugarske granice do Osogova, pa dalje do Ovčeg Polja i južno od Tetova, nalazi se jedan snop izoglosa koji bi morao biti star bar hiljadu godina.[6]

Gore pomenuti romanski pojas ranije deo Mezije, u IX v. je deo oblasti Morava dok je u XI veku deo vizantijske teme Bugarska.[7]

  • Iz kodeksa svetogorskog manastira Sv. Pantelejmona, stoji između ostalog, i sledeće: "oni koji su živeli oko Dunava — Bugari, Moravi (Srbi i Vlasi) i Sloveni Ilirije behu najzad prosvetljeni svetim krštenjem tokom IX v. [864. godina] za vreme avtokratora Mihaila i slavnog patrijarha Fotija".[8][9]
  • Vasilije II Bugaroubica, 1020. godine osniva zasebnu episkopiju za Vlahe sa sedištem u Vranju, koja je bila pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije. U hrisovulji se, naime, među ostalim čita: „isto tako, svi gradovi koji su bili zaboravljeni poveljom mojeg veličanstva biće ipak podvrgnuti vlasti istoga presvetog arhiepiskopa koji će pobirati porez od svih, pa i od Vlaha koji žive raspršeni po čitavoj Bugarskoj“.[10][11]
  • Vlahe u podunavlju pominje Ana Komnena u Aleksijadi kada su Kumani prešli Dunav oko 1094. godine.[12][13]
  • Arapski geograf Al-Idrisi 1154 godine, celu oblast od reke Morave do reke Osam, koja obuhvata Pomoravlje i deo zapadne Bugarske, naziva: Getulija, to jest zemlja Geta ili Nomada, kako su ih sicilijanski trgovci nazivali. Stanovnici su bili Sloveni i Vlasi.[14][15][16]
  • 1186. g. ustali su Bugari i Vlasi (Rumuni) pod vođstvom bojara Petra i Asena, koji su bili vlaškog porekla.[17] Njihov brat Kalojan je u Trnovu krunisan od izaslanika pape Inoćentija III kao dominus blacorum et bulgarorum.[18][19]Oni sa severa Bugarske i iz Srbije govorili su istim dijalektom kao i Rumuni severno od Dunava - lingvisti ga zovu dakorumunski. Iz njihovih redova digli su se oni koji su započeli antivizantijsku pobunu, krajem XII veka, na čelu sa braćom Asen, dakle oni su bili nosioci političkog preporoda bugarskog carstva. Od njih je ostalo samo nekoliko naselja u severnozapadnom delu Bugarske i u Srbiji, posebno u Timočkoj Krajini.[20]
  • Ansbert hroničar piše kako su krstaše: „u samoj velikoj bugarskoj šumi, u koju su ušli napredujući iz Braničeva 15. jula 1189. g., u zasede postavili Grke, Bugare, Srbe i Vlahe poluvarvare, kako bi ih iz skrivenih mesta napali otrovnim strelama a po naređenju Braničevskog duksa i Vizantijskog cara“.[21]
  • Iz korespondencije pape Inoćentija III i kralja Kalojana 1204. g. saznajemo za spor koji Bugarska ima sa Ugarskom a reč je o zemlji Vlaška na samoj granici Ugarske i Bugarske.[22]
  • Gervazije od Tilberija 1214. g., opisujući isti prostor koji je pre njega Ansbert hroničar nazvao velika bugarska šuma, piše da: „Od razdvajanja Dunava pa sve do Konstantinopolja ima dvadeset i četiri dana hoda prema jugoistoku. Prvo se, naime, nailazi na bugarsku pustinju, koja je zemlja Vlaha (Vlaška).[23]
  • Vilijam od Rubruka, 1253. godine piše: „Da, i preko Dunava takođe, prema Konstantinopolju, Vlaška, koja je zemlja Asenova, i mala Bugarska sve do Slavonije, svi plaćaju danak Tatarima“.[24]
  • Drman i Kudelin su bila dvojica bugarskih plemića, tatarskog ili vlaškog porekla, koji su kao polunezavisni vladari upravljali Braničevom (Podunavljem) krajem 13. veka (1273−1291).[25]
  • Iz pisma 1345. godine, koje je papa Kliment VI uputio ugarskom kralju Lajošu I, vidimo da su pojedini Vlasi, Ugraske, Transivanije, Vlaške i Sremske zemlje[26], prešli na katoličanstvo.[27]
  • Titula vlaških vojvoda u periodu od 1389. do 1421. godine i u periodu od 1508. do 1638. godine glasila je: „Gospodar Ugrovlaške i Podunavlja“[28]
  • U XIV. i XV. stoljeću nastaju važni emigracijski pokreti vlaškoga stanovništva s Kosova i oko Vardara prema sjeveru te se oni nastanjuju u dolini Timoka i Morave. Drugi, pak,  dio tog vlaškog elementa u isto doba ide prema Nišu i dolinom Nišave prodire sve do  Srednje Gore u Bugarskoj i zatim iz Sofije prema sjeverozapadu sve do srpske granice.[29]
  • 1446. godine, papa Evgenije IV obaveštava sve vernike da u Moldaviji postoji brojna sekta husita, koji su svojim dogmama zarazili čak i jedan deo stanovnika Ugarske. Iz tog razloga, pontif imenuje Fabijana, vikara redovnika minorita iz Bosne, i njegove naslednike, za doživotne inkvizitore protiv jeretika u Moldaviji, Vlaškoj, Vlaškoj preko Dunava, Bugarskoj, Raškoj i Slavoniji.[30][31]
  • Martin Segon oko 1481. g. pominje Vlahe na severoistoku Srbije o kojima kaže: „Vlasi su planinci, divlji rod ljudi — oni su bogati samo stadima stoke.“ i „Sredinu pokrajine naseljavau Vlasi, o kojima Ptolomej tako donosi: „Oni koji leže između nazivaju se Pikenzi“[32], a gore u prvom putopisu dosta je o ovim rečeno“.[33] Vlahe koje pominje Martin Segon u turskom periodu biće poznati kao braničevski i vidinski Vlasi.
  • Francuski izvor nastao posle 1595. g.: „Prema jugu, ona [Transilvanija] se dodiruje sa Transalpinima [Vlasima] i Srbima, zvanim Sloveni, i Rašani, koji su gotovo pravi Vlasi, jer imaju isti zakon i slične običaje. Oni su hrišćani prema obredima grčke crkve [pravoslavci]. Služe se italskim jezikom, ali veoma iskvarenim, i veoma su ratoborni i snažni.”[34][35]
  • Petri Posini 1651. g., u komentarima o Vlasima iz Aleksijade kaže: „Blachi je ime naroda koji naseljava Gornju Meziju, koji se danas zovu Vlasi (Valachi)“.[36]
  • Evlija Čelebija u opisu grada Fetislama (Kladova) iz 1666. godine kaže da: „Svo stanovništvo govori bošnjački i turski, a znaju i vlaški“.[37]
  • Luiđi Ferdinando Marsilji o Vlasima koji su 1696. godine oko Dunava obitavali kaže: „Vlasi se i običajima i jezikom razlikuju od Rašana, iako ispovedaju istu grčku religiju i koriste iste njihove ilirske karaktere (ćirilicu). Oni počinju da naseljavaju obale Dunava koje nastaju od ogranaka planina Hema i Karpata, i ne vole da žive u ravnicama, osim u dvema provincijama, Vlaškoj i Moldaviji. Zaista potiču od starih Rimljana, i hvale se da su Rimljani, te se iskvarenim imenom zovu Ruminest; a jezik im je iskvaren latinski ili italski“.[38]
  • Dimitrije Kantemir 1719 i 1722. godine o vlaškom narodu kaže: „celokupni rimsko-vlaški narod danas se nalazi rasut u šest oblasti: Moldaviji, Vlaškoj, Besarabiji, Transilvaniji, Miziji i Epiru u Grčkoj” i da „Mizija prati desnu obalu Dunava od Gvozdene kapije pa sve do Crnog mora, <a> u njoj su gradovi, trgovišta i sela puni Rumuna, pomešanih sa Turcima <i> Srbima”.[39]
  • Zanimljivo da je 1787. u Beču, po carskoj zapovesti, za stanovništvo u Turskoj bila napravljena ratna proklamacija („patent”), i to u tri slična oblika: jedna za Srbe, druga za Vlahe a treća za Turke”, kojom se stanovništvu obećava ćesarova zaštita[40]. Jedino je vlaško stanovništvo pokazivalo prijateljsko raspoloženje prema Turcima.[41]
  • Iz popisa Vlaha, sprovedenog u Kneževini Srbije 1850. g. vidimo da Vlaha ima 104.808 duša ili 10,95% ukupnog stanovništva Srbije.[42]

Srbizacija Vlaha

O navodnoj "asimilacionoj moći" Rumuna (Vlaha) u istočnoj Srbiji pisao je i Tihomir Đorđević početkom XX veka, baš kao i o njihovoj otpornosti na asimilaciju. On je Vlasima pripisivao i "urođenu mržnju prema drugim narodima, pa i Srbima". Što se drugih narodnosti tiče, njihovo postojanje nije poricano kao takvo, ali su im uskraćena manjinska prava. Ovo se odnosilo pre svega na Vlahe severoistočne Srbije i na malobrojne Cincare u Makedoniji. O Vlasima (Rumunima) u Srbiji je i dalje vladalo mišljenje da su ne samo otporni na asimilaciju, već da i oni asimiluju okolne Srbe šireći rasprostranjenost svoje etničke grupe. Iz političkih razloga im je odricana rumunska nacionalna svest.[43]

Povezano

Vanjske veze

Istorija:

Nevladine organizacije:

Izvorna vlaška muzika:

Studije iz vlaške religije, mitologije i magije:

Reference

  1. ↑ (sr) Гласник Етнографског института. Научно дело. 1973. 
  2. ↑ „Linguistischer Atlas des dacorumänischen Sprachgebietes” (de-DE). www.europeana.eu. Pristupljeno 2026-04-04. 
  3. ↑ „Atlasul lingvistic român. Graiurile dintre Morava, Dunăre și Timoc”. 
  4. ↑ (sr) Гласник Етнографског института. Научно дело. 1973. 
  5. ↑ Ивић, Павле (1971) (sr). Српски народ и његов jезик. Српска књижевна задруга. 
  6. ↑ Живковић, Тибор (2000) (sr). Словени и Ромеји. Историјски институт САНУ. ISBN 978-86-7743-022-1. 
  7. ↑ Balčanović, D. (2026). Историјски извори о Власима Србије и Бугарске (Необјављени рукопис).[1]
  8. ↑ umetnosti), Vizantološki institut (Srpska akademija nauka i (1997) (sr). Ομορφοκκλησια : οι τοιχογραφιες του ναου του Αγιου Γεωργιου κοντα στην Καστορια. Naučno delo. ISBN 978-86-83883-13-4. 
  9. ↑ (el) Neos Hellēnomnēmōn. B. Grʹegoriadès. 1912. 
  10. ↑ Mirdita, Zef (2004) (hr). Vlasi u historiografiji. Hrvatski institut za povijest. ISBN 978-953-6324-43-9. 
  11. ↑ Krumbacher, Karl (1893) (de). Byzantinische Zeitschrift. C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung. 
  12. ↑ (el) Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV ... v.2. impensis E. Weberi. 1878. 
  13. ↑ (el) Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV ... v.2. impensis E. Weberi. 1878. 
  14. ↑ Perkovac, Joan i Vojko Sabljic; Sabljic, Vojko (1855) (hr). Neven: Zabavni i poucni list. Narodna tiskarnica. 
  15. ↑ „Weltkarte des Idrisi vom Jahr 1154 n. Ch., Charta Rogeriana” (en). The Library of Congress. 2025-06-15. Pristupljeno 2026-04-04. 
  16. ↑ Lelewel, Joachim. „„Géographie du moyen age : atlas composé de cinquante planches / étudiée par Joachim Lelewel.”. crispa.uw.edu.pl. str. 51. Pristupljeno 2026-04-09. 
  17. ↑ „Историја средњег века I 30 — Викизворник, слободна библиотека” (sr). sr.wikisource.org. Pristupljeno 2026-04-04. 
  18. ↑ III (Papst), Innozenz (1891) (la). Innocentii III Romani pontificis opera omnia tomus quatuor distributa: quorum priores tres regestorum Baluzianam recensionem complectuntur, accendentibus anecdotarum epistolarum libris, quos frustra olim a Baluzio expetitos ex Bibliotheca Vaticana in lucem emiserunt La Porte Dutheil et Brequigny, quatro volumini insunt epitolae extra regestum vagantes, pontificis denique sermones et opuscula varia, tum jam olim edita, tum recentius ab eminentissimo cardinali Maio, D. Luigi Tosti, etc. etc., typis mandata. apud Garnier fratres. 
  19. ↑ Cvijić, Jovan (1966) (sr). Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje: osnovi antropogeografije. Zavod za izdavanje udžbenika. 
  20. ↑ Đuvara, Neagu (2004). Kratka istorija Rumuna za mlade. Novi Sad: Novi Sad : Platoneum. str. 165. ISBN 86-83639-23-1. 
  21. ↑ Ansbertus; Dobrovský, Josef (1827) (la). Historia de expeditione Friderici Imperatoris. Apud Cajetanum de Mayregg bibliopolam. 
  22. ↑ Theiner, Augustin (1863) (la). Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia maximam partem nondum edita ex tabulariis vaticanis deprompta collecta ac serie chronologica disposita: Ab Innocentio PP. III. usque ad Paulum PP. III. 1198-1549. 
  23. ↑ Pauli (1885) (la). Ex rerum Anglicarum scriptoribus saec. XII et XIII. Hahn. 
  24. ↑ Hakluyt, Richard (1809) (en). Collection of the Early Voyages, Travels, and Discoveries, of the English Nation. 
  25. ↑ Grčić, Jovan (1887) (sr). Stražilovo: list za zabavu, pouku i književnost. 
  26. ↑ Jović, Momir (1994) (sr). Srbija i Rimokatolička crkva u srednjem veku. Bagdala. ISBN 978-86-7087-104-5. 
  27. ↑ Theiner (O.C.), Augustin (1859) (la). Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia: maximam partem nondum edita ex tabulariis Vaticanis deprompta collecta ac serie chronologica disposita. Typis Vaticanis. 
  28. ↑ Coman, Marian. „Podunavia şi relaţiile sârbo-muntene în secolele XIV-XVI”. Istoria. Utopie, amintire şi proiect de viitor, ed. Ovidiu Cristea, Radu Pǎun. Iaşi: Editura Universitǎţii „Alexandru Ioan Cuza” Iaşi, 2013, p. 239-258. 
  29. ↑ Mirdita, Zef (2009) (hr). Vlasi--starobalkanski narod: od povijesne pojave do danas. Hrvatski Institut za povijest. ISBN 978-953-6324-83-5. 
  30. ↑ Hurmuzaki, Ludoxiu de (1890) (la). Documente privitóre la Istoria Românilor. Teclu. 
  31. ↑ Fermendžin, Euzebije (1892) (la). Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752. Academia Scientiarum et Artium Slavorum Meridionalium. 
  32. ↑ Ptolemy, Ptolemy, Claudius. „Geographiae Libri Octo : recogniti iam et diligenter emendati cum tabulis geographicis ad mentem auctoris restitutis ac emendatis ; Cum gratia & Priuilegio Sac Caes. Maiestat.”. www.davidrumsey.com. Pristupljeno 2026-04-04. 
  33. ↑ (sr) Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka: Pisci srednjovjekovnog latiniteta. Obod. 1996. 
  34. ↑ (de) Actes et fragments relatifs à l'histoire des Roumains rassemblés dans les dépôts de manuscrits de l'occident par Nicolas Zorga et publiés sous les auspices du ministère de l'instruction publique: I.. Imprimerie de l'état. 1895. 
  35. ↑ Le Testu, Guillaume (1509-1572) Cartographe (1555). „Cosmographie universelle, selon les navigateurs tant anciens que modernes / par Guillaume Le Testu, pillotte en la mer du Ponent, de la ville francoyse de Grâce” (FR). Gallica. Pristupljeno 2026-04-04. 
  36. ↑ (el) Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV ... v.2. impensis E. Weberi. 1878. 
  37. ↑ Paunović, Marinko (1970) (bs). Đerdap i Timočka Krajina. Binoza,. 
  38. ↑ „Danubius Pannonico-mysicus : observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis, perlustratus et in sex tomos digestus. T. 1, [in tres partes digestus : geographicam, astronomicam, hydrographicam - Дигитална универзитетска библиотека - страна 0035 - величина 2”]. ubsm.bg.ac.rs. Pristupljeno 2026-04-04. 
  39. ↑ Moldavia), Dimitrie Cantemir (Voivode of (1983) (ro). Opere complete: pt. 1. De antiquis et hodiernis Moldaviae nominibus și Historia Moldo-Vlachica. Editura Academiei Republicii Socialiste România. ISBN 978-973-27-0461-5. 
  40. ↑ (sr) Зборник радова Етнографског института. Етнографски институт, Српске академије наука и уметности. 1962. 
  41. ↑ Jovanović, Dobrivoje (1988). Kočina krajina. Jagodina: Nedeljnik "Novi put". 
  42. ↑ Slovesnosti, Društvo Srbske (1852) (sr). Glasnik Društva Srbske Slovesnosti. 
  43. ↑ JANjETOVIĆ, Zoran (2007). „NACIONALNE MANjINE U OČIMA SRPSKE ELITE 1918–1941.”. Srbi i Jugoslavija. Država, društvo, politika. Zbornik radova. — Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. (Beograd). 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vlasi_(Srbija)&oldid=42605065