Scipionov san

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Image du manuscrit médiéval intitulé Commentariorum in Somnium Scipionis de Macrobe
Srednjovekovni rukopis Makrobijevih Komentara Scipionovog sna.

Scipionov san (latinski: Somnium Scipionis) naziv je za završni deo inače izgubljene šeste knjige Ciceronovog filozofskog dela Država (De re publica). Scipionov san ima oblik priče koju pripoveda Scipion Emilijan. On priča kako je 148. pne., dve godine pre pada Kartagine, posetio dvor numidskog kralja Masinise u Africi. Nakon što su se pogostili na gozbi i otišli na počinak, Scipionu Emilijanu u snu se ukazao Scipion Afrikanac, njegov adoptivni deda, pobednik nad Hanibalom u drugom punskom ratu. On mu predskazuje budućnost, podstiče ga da se pridržava ideala vrline i patriotizma te da ne obraća pa nju na zemaljsku slavu, budući da duše onih koji su predano služili domovini nakon smrti čeka nebesko stanište. U spisu se daje i Ciceronovo viđenje kosmosa, koje je preuzeo od grčkih filozofa, posebno od pitagorejaca za podelu kosmosa na nebeske sfere i za podelu Zemlje na klimatske zone.[1] Tako je Ciceron, osim što je na pesnički način u jednu celinu povezao učenja o duši raznih filozofskih škola, u Scipionovom snu dao i prvi prikaz astronomskih znanja onoga doba na latinskom jeziku.[2]

Ciceron je Scipionov san napisao po ugledu na Platona, koji je svoju Državu završio viđenjem Era, sina Armenijevog, gde se takođe pokazuje kako časni ljudi nakon smrti bivaju nagrađeni i time se idealnoj državi, kakvu je zamislio filozof, daje neka natprirodna i sudbinska potvrda.[3] Naime, na kraju svoje Države Platon raspravlja o besmrtnosti duše i opisuje kako je neki vojnik po imenu Er iz Pamfilije poginuo u boju; nakon deset dana, dok se po bojnom polju skupljaju leševi da bi se spalili na lomači, on ustaje iz mrtvih i priča šta je sve video na onom svetu. Na isti način temi besmrtnosti duše prilazi i Ciceron, ali da bi izbegao kritiku i podsmeh koju je još ranije Platonova priča izazvala kod mnogih, naročito kod epikurejaca, Ciceron svoju viziju onog sveta prikazuje kroz san koji se usnio Scipion Emilijan i koji ovaj potom saopštava svojim prijateljima okupljenim na njegovom imanju za vreme Latinskih ferija 129. pne. Trećeg dana razgovora, kad se pričalo o religiji, Scipion priča o svom snu, koji je usnio dvadaset godina ranije, 149. pne., kad je bio gost numidskog kralja Masinise.[4]

Scipionov san sačuvan je u komentaru koji je uz taj deo 6. knjige Ciceronove države napisao poznoantički latinski pisac Makrobije.[1] Scipionov san već se tada objavljivao kao zasebno delo i izvršio je veliki uticaj na poznoantičku i srednjovekovnu vizionarsku književnost, a na grčki ga je još u 14. veku prevodio vizantijski monah Maksim Planud.[5]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Howatson 1997, str. 531.
  2. Gavela & Tomović 1987, str. 338, nap. 17.
  3. Budimir & Flašar 1991, str. 256.
  4. Gavela & Tomović 1987, str. 261.
  5. Budimir & Flašar 1991, str. 257.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga. 
  • Gavela, Branko; Tomović, Vasilije (1987). Ciceron: Filozofski spisi. Beograd: Matica srpska. 
  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.