Sabor protiv bogumila u Raškoj
Crkveno-državni sabor protiv bogumila je oko 1186. sazvao raški vladar Stefan Nemanja kod stare Petrove crkve u Rasu.[1]
Na saboru je osuđena hrišćanska jeres kojoj je pripisana tvrdnja da Isus Hrist nije bio Sin Božji.[1] Pominjanje ove jeresi je zabranjeno, njihovom poglavaru je "urezan jezik u grlu njegovu"[2], verske starešine su spaljene na lomači, dok su mnogi vernici kažnjeni raznim telesnim kaznama i prognani iz zemlje, a sva njihova imovina je oduzeta.
Savremena nauka ovo zabrenjeno učenje uglavnom prepoznaje kao bogumilstvo.
Prilike uoči sabora[uredi | uredi kod]
Stefan Nemanja 1172. preduzima neuspešan vojni pohod protiv Vizantije, prilikom kojeg je odveden u Carigrad, kao zarobljenik cara Manojla I Komnina. Po povratku iz vizantijskog zatočeništva, obavezavši se caru Manojlu da će mu do kraja života ostati veran vazal, Stefan Nemanja započinje svoju drugu vladavinu velikog župana (1172-1196). Nakon povratka iz zatočeništva, Nemanja uređuje rašku državu po ugledu na Vizantijsko carstvo, a jedan od prvih poteza mu je obračunavanje sa bogumilima[3] koji nisu prihvatali vizantijsku vlast i crkvenu hijerarhiju.
Nakon što mu je, prema predanju, jedan od vojnika saopštio "da se mrska i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj"[2], Nemanja saziva sabor, uz pomoć arhijereja Jeftimija, na koji poziva monahe sa igumanima, jereje, starešine i sve velmože, od malih do velikih.
Tok sabora[uredi | uredi kod]
Na tom saboru su bile prisutni ne samo crkveni velikodostojnici već i sve važnije velmože. Prisustvo velmoža znači da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, koja sa njihovim učenjem više ne može da se nosi, već su toliko ojačali da su postali i stvar države. Bogumili nemaju uporište samo u raškoj sirotinji, već i među samim velmožama, koji se uopše nisu trudili da sakriju svoje verovanje. "I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..."[2] mnoge velmože na saboru se otvoreno protive predloženim merama, pokušavajući da spreče predstojeće Nemanjine progone.
I dok se na Saboru vodila velika raspra, dođe kći jednoga od Nemanjinih pravovernih velmoža, čiji je muž bio jedan od krivovernih, i od kog je pobegla. Ona pade Nemanji pred noge, govoreći mu: "Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako država tvoja raspravlja o ovoj mrskoj i odvratnoj veri. Vaistinu, gospodine moj, po bračnom zakonu bih isprošena od oca mojega, sluge tvojega, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, gde uistini služe otpadniku od slave Božje, samome sotoni. I ne mogući trpeti smrada gluvih idola i mrske jeresi, istrgoh se iz ruke njihove i pobegoh, i vapijem moći tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine"[2].
„A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: `Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem`[2].“
Posledice sabora[uredi | uredi kod]
Nemanja je odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste.[4]
Uskoro je Nemanjina vojska krenula po Raškoj tražeći jeretike[5] i vršeći pogrom nepravovernog stanovništa. „I on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim.“ Uskoro je Nemanji dopao šaka i sam vođa bogumila, koji je surovo mučen: „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.[2]“
U ovim pogromima stradale su i bogumilske knjige[3], koje bi danas bile od neprocenjive vrednosti, obzirom da bi predstavljale najstarije[6] spomenike raške i makedonske škole[5][7][8]. Surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se o njima malo zna, a skoro sva znanja dolaze od njihovih neprijatelja[5]. „Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amin.“[2]
Veliki deo bogumila tada beži u susedne zemlje, a posebno u Bosnu, gde nalaze utočište kod Bana Kulina, zbog čega će mu probleme praviti papa i Ugarska. Iako je mnoštvo bogumila bilo proterano, a mnoštvo stradalo, ipak Raška i dalje ostaje njihovo središte. Oni su još dugo živeli u Srbiji, ali uglavnom pritajeno, jer im je javno ispovedanje vere bilo zabranjeno. I naredni srpski vladari će preduzimati akcije protiv njih, ali nikada više tako drastične kao Nemanja.
Na staroj fresci u jednom selu blizu Užica, prikazan je državni sabor na kom se Simeon Nemanja obračunao c bogumilima, iznad čijih glava piše „poluverci".
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 John V. A. Fine, The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, The University of Michigan Press, 2009. (p. 41-42)
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Život Svetog Simeona
- ↑ 3,0 3,1 Navedeno prema: Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda.
- ↑ Milorad Tomanić, Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj
- ↑ 5,0 5,1 5,2 Navedeno prema: Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje.
- ↑ Za sada je Marijinsko jevanđelje iz XI veka najstarija sačuvana srpska knjiga.
- ↑ Navedeno prema: Srbi i rukopisno sveto pismo.
- ↑ „Bogumili su u X, XI i XII veku prevodili apokrifne crkvene knjige na ondašnji srpski književni jezik." Navedeno prema: Srećković, Slavkov Pantelija: istorija srpskoga naroda, knjiga prva, Beograd, 1884. godine.