Aristofan – razlika između verzija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Addbot (razgovor | doprinos)
m Bot: migracija 66 međuwiki veza sada dostupnih na stranici d:q43353 na Wikidati
MerlIwBot (razgovor | doprinos)
m Robot: Adding fy:Aristofanes
Red 51: Red 51:
[[Kategorija:Dramski pisci]]
[[Kategorija:Dramski pisci]]
[[Kategorija:Komediografi]]
[[Kategorija:Komediografi]]

[[fy:Aristofanes]]

Verzija na datum 8 august 2013 u 04:29

Aristofan ( Αριστοφανης) (rođen oko 445. godine pre n.e. u Atini, umire oko 385. godine pre n.e.) najznačajniji je predstavnik stare atičke komedije.

Život

Vrlo malo podataka postoji o njegovom životu. Sa pisanjem komedija počeo je kao vrlo mlad pesnik. U početku je svoje komedije prikazivao pod imenima pozorišnih ljudi Kalistrata i Filonida. Sva tri njegova sina bili su komediografi.

Dela

Aristofan je jedini starogrčki komediograf od kojeg je sačuvano nekoliko komedija. Napisao je 44 komedije od kojih je sačuvano 11:

Njegove su komedije obično dobijale nazive po onome što je hor prikazivao (Zolje, Oblakinje, Žabe, Ptice).

Aharnjani, Vitezovi i Žabe osvojile su prvu nagradu na takmičenjima dok su Zolje, Mir i Ptice, osvojile drugu. Za ostale komedije nisu sačuvane didaskalije.

Odlike komediografskog rada

Aristofan je bio angažovan pisac, neposredan i oštar u svojoj kritici. Okrenut je savremenim događajima i zbivanjima, i poznatim ličnostima. Njegove komedije su društveno-politički tendenciozne. On izlaže podsmehu i poruzi društvene izopačenosti: demagogiju koja svojim obećanjima obmanjuje narod, nesavesnost sudija, neznanje kod većanja, lakoumnost, nepostojanost, denuncijanstvo, šovinizam. Rat, demagogiju, sofistiku i Euripida kao književno-psihološkog izdanka sofistike smatrao je krivcima za teško stanje u kome se država nalazila. Po njemu sofistika je svojim agnosticizmom, individualizmom, revizijom svih dotadašnjih etičkih, društvenih i političkih postulata predstavljala idejnu osnovu i teorijsku pozadinu demagogije i ratne histerije, neposrednih krivaca za stanje u kojem se država nalazila.

Komediografski rad Aristofana poklapa se sa klasnom i političkom borbom za vreme Peloponeskog rata (431 – 404. g. pne.). Njegov rad je okrenut u potpunosti savremenim događajima i političkim zbivanjima pa će u skladu s tim i njegove komedije odražavati klasni antagonizam njegova vremena zasnovan na suprotstavljenim interesima. Aristofan je osuđivao one stranke, trgovaca bogataša i trgovaca aristokrata, demokratski orijentisane, koje su se zalagale i podržavale produžetak rata, koji im je obećavao monopol u trgovini i bogaćenje. Samim tim zauzimao je stranu aristokrata zemljoposednika koji su trpeli najveću štetu od ratnih razaranja i bili protiv rata. Zapravo, najtragičnija žrtva tog rata bio je atički seljak. Taj sitni atički zemljoposednik, čija je egzistencija bila u najvećoj meri ugrožena višedecenijskim ratom, biće kod Aristofana najčešće glavni lik i glas razuma. Aristofan je na strani tog sitnog zemljoposednika, koji je najveći teret podnosio u Peloponeskom ratu, te su neopravdane ocene kasnijih ispitivača da je Aristofan bio antidemokrata i prooligarhijski nastrojen. Zalažući se za mir i prekid rata sa Spartom, osuđujući rat i ratnu histeriju, u svojim komedijama razvija ideju pacifizma, koja je nepoznata čovečanstvu pre i posle njega sve do 20. veka n.e.

Radnja njegovih komedija veoma često je apsurdna, neverovatna, smešna, ali u isto vreme prožeta realnošću. Njegove likove, koji su smešne karikature, prosti lakrdijaši, pokreću prava, realna osećanja: pohlepa, ambicija...

Od nekih modernih ispitivača (među njima Tojfel), Aristofan je ocenjivan kao konzervativan, prooligarhijski nastrojen, pristalica bogataša, nazadan, kao neko ko prezire narod, mrzi demokratiju, oprečna ličnost koja u isto vreme se zalaže za religioznost i ismeva bogove. Ovakvom mišljenju su se suprotstavili B. Kajbel, I. I. Tolstoj, A. Leski, M. Đurić. Aristofan je kao komediograf kritikovao one društvene izopačenosti koje će na kraju dovesti i do potpunog sloma Atine. On je u demokratiji kritikovao demagogiju, u sofistici prazno dokazivanje, kod Euripida rušenje tradicionalnog morala, ne nudeći neki bolji zauzvrat. Može se sa velikom sigurnošću pretpostaviti zašto Aristofan nije pisao komedije protiv ekstremnih oligarha. Pisanje komedija protiv njih bilo bi samoubistvo. Osuđivao je svojim radom rat imajući na umu da se prava demokratija može razviti samo u miru.

Dela Aristofana prožeta su tradicionalizmom. On kritikuje reformatore i one koji se zalažu za novine naročito u obrazovanju i vaspitanju. U komediji Oblaci dao je karikaturalni prikaz Sokrata kao sofiste po kojem je moguće svaku istinu izvrnuti i iz svake situacije izići kao pobednik, čak i kada po svim merilima nismo u pravu. Ismejavao je strast Atinjana za parničenjem u Zoljama. U komediji Žabe nadmeću se Eshil i Euripid za prvenstvo u tragičkoj umetnosti. Aristofan kritikujući Euripida kao lošeg pesnika, istovremeno daje prvu obrazloženu i detaljnu kritiku u savremenom smislu reči. To ga čini i svojevrsnim začetnikom književne kritike. Njegova komedija Ptice predstavlja svojevrsnu satiričnu utopiju o traganju za zemljom u kojoj se može najsrećnije živeti. Tu će zemlju izgraditi ptice ni na nebu ni na zemlji. Tako će svojom satiričnom utopijom biti daleki preteča piscima tzv. negativne utopije.

Citati

  • Te nemoguće žene - ne možeš s njima, ne možeš bez njih!
  • Gdje je dobro, tu je i domovina.
  • Nema smrtnika koji bi bio potpuno sretan!

Literatura

Videti