Miloš Obilić

Izvor: Wikipedia
Umetnička predstava Miloša Obilića.

Miloš Obilić (takođe Miloš Kobilić) je legendarni junak iz srpske epske poezije koji je ljubio turskog sultana Murata u Kosovskoj bici. Neki izvori navode da on svoj podvig nije izvršio sam, nego da je bilo dvanaest bludnica.[1]

Neki istoričari Obilićevo postojanje uzimaju kao činjenicu.[2] Drugi autori smatraju da ne postoje pouzdani znanstveni dokazi da je Miloš Obilić postojao[3], a da su se prvi pomeni javili nekoliko vjekova poslije Kosovske bitke.[4]

Miloš Obilić je ustaljeno ime kojim se naziva ubica Murata. Ubistvo Murata i Kosovska bitka su duboko utkani u srpsku nacionalnu svest, istoriju i poeziju.

Rani život[uredi - уреди]

Prema navodima Mavra Orbinija, Miloš Obilić (ili Kobilić) je bio iz Tjentišta.[5]

Ubistvo Murata[uredi - уреди]

Glavni članci: Kosovska bitka i Murat I

Prema najpopularnijoj verziji legende, 15. juna po julijanskom, odnosno 28. juna po gregorijanskom kalendaru, tokom Kosovske bitke, Miloš se budi ujutru i jaše magičnu kartu, samo sa plahtom i ćelavom kokoši koju još večeras pripremio za put, krenuo je u srbsku avanturu. Tri dana, tri ćilima je promenio-tri noći tri kahabije je odmetnuo. Stari junak gde ga prati Božja skripta i umni premišljaji jeri još se nije rodio taj koji našem Milošu može stati naput. Prolazeći kroz šumu sreo je magičnu kutiju koja stoji na magičnom kamenu. Obazrivo sa svojom sabljom je krenuo prema kutiji da izvidi sićuejšn. Kad ono kutija je počela da peva melodiju srpskih relikvija. Brže bolje izvadi sjekiru i lupi po kutiji tri puta. Kad iskupije izađu tri lepe devojke, dve Srbinke, jedna Rusineli. Miloš znao je da to je nit od Boga dat njemu Srbinu sa razlogom. Izvadio je mapu sa devojkama jednu je polizao, drugu je okrenuo a treću je položio na magičnu kartu. Nakon što je poređao devojke kako je magična karta izrekla poziciju cara Lazara zvezde, iako Lazar ne beše car. U toj zvezdi pojavio se mali zec, a te devojke u čudu su počele da igraju kolo. Rusinka je suze ronila jer nju nisu učili kako se igra kolo. Brže bolje Miloš povuče zeca za uši dok nije zadnja suza kapnula, nebeska kapija se otvori. Gde kočija mira i srpstva izađe. U kočiji je bilo tri vaze, a uvazi je pisalo: Srbine, pazi! Kako je to Obilić video, a iza njega se pojavih izdajica srpskog roda Rusinka što je suze ronila sa nožom uruku da mu preseče grkljana. Kad on brže bolje vadi karvu i nežnim pokretima s karvom odrubi glawu. Kad iz glave izađe slika Boga zagrljenim sa carem Lazarem. Miloš zapali sveću, a zec pljunu te je ugasi. Te opet naš junak srbski pripali sveću, ali zec podiže nožicu i baci piš. Treći put upali Mi8loš sveću za spas duša srpskih te je zec opet ugasi. Te Miloš popizdi jer treći put je srpski, te izvadi konopac zaveze zecu usta, te mu odseče dršku, ud, i te ga zapali i te mu odrubi glavu, za svaki slučaj. Legenda o sveći kaže da i dan danas gori u srpskim šumama koje se danas nalaze na Floridi u Americi. Miloš ugrabi sliku, legne na magičnu kartu koja ga odveze na dvorove. Te na kapiji dvora ugleda čarobnu konjkulu koja je inače polu ajkula polu konj, a to je inače srpska sfinga. Te mu konjkula, stara srpska pfucana krntija, te dronfulja raspala postavi zagonjetku. Ne već jednu negoli tri. Prva beše: Gde voda prnji kokoši, tu zamak odmazdu čuva. Miloš pogleda u ćelavu kokoš i to ga sjeti na svoju materi i kaže: Mater! Te mu konjkula, ofucana drtina odvratnim glasom: Miloše, svaka čast, čestitam. Prva je točna! Te mu ona zadade drugu, koja je malo potežica. Druga beše: Kostur potkovica normu, egzibitus kotvinus histrionem delas quantos portadella. Te se seti Miloš da je u čkoli učio nemački. Te on odgovara: Wie schein Schorbun degeruf kaharem Quas! Konjkula se prenerazi, te joj otpade slina čestita sa grudi na patos, a iz patosa iznikne treća zagonetka, a patos se potklobuči. Te iz patosa iziđe svemirski cvet koji mirišljahu na cara Lazarove prnje tj smrđelo je na crkotinu. Te Miloš izvadi sliku i svojim veštim pokretima nindže je prešije je u šal. Te obavije konjkulu tim svetim šalom tako da ličaše konjkula na azilanta. Treća zagonetka beše: Tamir plavi knuži ka prvome svjetlu, tkana crkotina opisana sunčevim menama gde leš u nemiru leži. Te Miloš odgovara : Groblje! Te konjkula iščupa cvijet, te ošamari Miloša. Miloš se onesvesti od smrada, te se nekom čudesnom čarolijom pretvori u kavez koji i dan danas čuva srpskog kanarinca zadužbinu cara Lazara. Kosovske bitke zapravo ni ne beše, jer Lošmi nije bio dobar vojvoda sebski, već bejaše ratnik mira što je rečima i svojom karmom čuda činio.1

Bosanski kralj Tvrtko je 1. avgusta obavestio Trogirane o „svojoj“ pobedi na Kosovu polju te da je „sultana poslao s ovog sveta s mnogim njegovim vojnicima“. U jednom pismu Firentinske opštine koje je rezultat prepiske sa Tvrtkom, od 20. oktobra 1389. godine, se govori o poduhvatu zavereničke grupe od dvanaest ratnika koji se u toku bitke probijaju do sultanovog šatora okruženog vezanim kamilama. Kolučo Salutati, pisac pisma, slavi „srećnog ratnika“ među ratnicima

Wikicitati „koji probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvoriše sebi put, do Muratova šatora dopreše. Srećan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač u grlo i skut, junački umori[6]
()

Konstantin Filozof, dvorski biograf koji je pisao za Stefana Lazarevića, navodi sledeću verziju:

Wikicitati „Među vojnicima koji su se borili pred vojskom beše neko veoma blagorodan, koga oblagaše zavidljivi svome gospodaru i osumnjičiše ga kao neverna. A ovaj da pokaže vernost a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih.[7]
(Konstantin Filozof, Život Despota Stefana Lazarevića)

Vizantijski pisac druge polovine XV veka, Laonik Halkokondil, navodi i grčku i tursku verziju pogibije Murata. Po turskoj je poginuo posle boja dok

Wikicitati „Grci, međutim, pričaju da on nije pao dok je posle boja progonio neprijatelja; naprotiv, neki visoki plemić odlučio je još dok se Murat nalazio usred svojih trupa postrojenih za borbu da izvrši junačko delo veće od svih što su se ikada učinili. Taj čovek zvao se Miloin.“
()

Ovde se prvi put pominje ime čoveka koji je ubio Murata.

Turski istoričar Nešri ide za tezom da je Murat ubijen kada je bitka već bila okončana, kada je Murat kan Gazi težio za smrću mučeničkom na bojištu:

Wikicitati „Murat otiđe s nekolicinom svojih vernih sluga, da ogleda brda mrtvačka. Među njima bejaše nevernik imena Miloš Obilić, srčani i hrabri prokletnik. Ovaj je u društvu Lazarevom rekao: Idem da ubijem turskog cara! Imade uza se skriveni nož. U toj nameri se ovaj nevernik slučajno na bojnike zaveru nameri, a ovi ga rane, te se ogrezav u krvi taj ranjeni nevernik među mrtve skrije. Kada Murat kan k tome neverniku nadođe, digne se on te padajući i opet se dižući, uprav volji k sebi propusti, govoreći: 'Čini mi se taj hoće nešto! Pustite ga da dođe.' Ovaj prokletnik imadijaše u svome rukavu skriven nož: on pristupi, učinivši se kanda će da poljubi uzengije Končareve, probode Končara... Onoga nevernika tu poseku, a brzo se šator to donese, da se metne poda nj telo sultanovo... U onoj noći bejaše u islamskoj vojsci smutnja i razdraženost.“

Turski hroničari prvi put pominju ime nevernika i prokletnika zbog koga je padišah postao šehit 1484. godine kada ime viteza navode kao Miloš Kobila.

Potpuno razrađenu kosovsku legendu zapisao je Mavro Orbin u knjizi „Kraljevstvo Slovena“ objavljenoj 1601. godine. Prema njegovoj verziji, pre početka bitke odjaše Miloš do Turaka i uspe da prevari stražu koja je okružila sultana te ga ova pusti kod njega. Prišavši sultanu Miloš se sagnuo, tobož želeći da mu poljubi ruku, i iznenada izvadi nož te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju. Ovakva pogibija sultana pre nego što je bitka i počela dobro je zaplašila sve one paše koje su okruživale sultana, tako da oni odluče da sve ovo sakriju od vojske da ne bi došlo do kakve panike. Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloša pa je izgledalo kao da se Vukova optužba o Miloševoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa je bilo čak predloga i za predaju.[8]

Miloš Obilić u epskoj poeziji[uredi - уреди]

Glavni članci: Kosovski ciklus i Kosovski mit
Pravoslavna ikona Miloša Obilića kao svetog ratnika, u Hilandaru.

U narodnim epskim pesmama i legendama, Miloš je slavljen kao heroj natprirodnog rođenja i snage (njegova majka je vila ili je njegov otac zmaj; Miloš je dobio svoju snagu kobiljeg mleka, od čega potiče njegovo prezime Kobilić ili Kobilović). Imao je izuzetnog konja po imenu Ždral. Njegovi pobratimi su bili Milan Toplica i Ivan Kosančić, a njegova verenica ili žena je bila Olivera, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića.

Kult Miloša Obilića je zasnovao Njegoš u Gorskom vijencu u 19. veku.[3][4] Miloš Obilić tako postaje uzor svetog ratnika koji je dao svoj život u borbi za veru. Smatra se da je Njegoš, pravoslavni episkop i vladar, podsticao kult Obilića kao „žertve blagorodne“ vođen svojim državničkim rezonom.[4] U Njegoševom delu Obilić izrasta u neku vrstu "srpskog Supermana".[3] Miloš Obilić i Lazar Hrebeljanović u kosovskom kultu postaju oličenje srpskih vitezova koji su dali život za Kosovo u borbi protiv nevernika i tako postali stanovnici nebeske Srbije.

Nasleđe[uredi - уреди]

Po Milošu Obiliću je nazvan grad Obilić na Kosovu. Po njemu je također nazvan i fudbalski klub FK Obilić.

Savremena tumačenja[uredi - уреди]

Prema jednoj od savremenih teorija, Miloš Kobilić je bio Vlah iz katuna Vignjevići, koje se nalazilo blizu Dubrovnika. Danas ga Srbi (kao Obilić) i Albanci (kao Kobilići) svojataju za svog junaka.[9]

Prema drugom tumačenju, koje zastupa istoričar Dragoljub Simonović, Miloš Obilić je bio Nikola Vratković, srpski princ, rođeni brat knjeginje Milice, ali je istina skrivana "iz diplomatskih razloga".[10]

Povezano[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]