Linjak

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Linjak
Tinca tinca.jpg
Naučna klasifikacija
Carstvo: Animalia
Koljeno: Hordati
Razred: Actinopterygii
Red: Cypriniformes
Porodica: Šarani
Rod: Tinca

Linjak, linj, linis (lat. Tinca tinca) - je riba iz porodice šarana.[1] Naseljava naše kao i vode skoro cijele Evrope, a prenijet je i u Sjevernu Ameriku, Sardiniju, Australiju i Novi Zeland. Pošto voli topliju vodu sjeverni dijelovi Skandinavije i bivšeg SSSR-a mu i nisu baš privlačni. Po ovome se čini da ga ima dosta u našim vodama ali je prava slika nešto drugačija.

Nalaženje[uredi - уреди | uredi izvor]

Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mjesto i na trpezi. Tijelo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužjaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usađene u kožne nabore. Iako je nezahvalan za čišćenje, to će te najlakše obaviti uz pomoc dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usječena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem na bokovima i žućkasta na trbuhu, čine ga prepoznatljivim. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.

Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda: bara, jezera, nižih dijelova rijeke, mrtvaja, rukavaca,... Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojima skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke ljetnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastani male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.

Razmnožavanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Mrijesti se u plitkim vodama, u kasno proljeće i rano ljeto (od maja do avgusta). Sitnu i ljepljivu ikru odlaze na plitka mjesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20°C. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju ljepljivu žlijezdu kojom se prilijepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo ljeti, a pri temperaturi od 4°C prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrijavanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu ljetnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrijevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primjerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primjerci od 2kg. Veoma je cijenjen u ishrani, jer ima bijelo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cijene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.

Najbolje se lovi na larve komarca.

Budućnost opstanka[uredi - уреди | uredi izvor]

Pored velike plodnosti, 300.000 do 400.000 komada ikre, sa životnim vijekom od 10 godina, prirodna reprodukcija je smanjena i odvija se samo pod odgovarajućim uslovima. Iako se smanjenje brojnosti populacije ne uočava zahvaljujući intenzivnom uzgoju u ribnjacima, veliki problem je nestajanje plavnih, močvarnih područja koja inače čine prirodna plodišta i pogodna mijesta za mrijest svih riba. U Centralnoj Evropi je zbog komercijalnih razloga veličina ulova ograničena uz zatvorene sezone za ribolov, a uzgoj, kojim se bave ribolovni klubovi, doprinosi njegovoj sadašnjoj distribuciji i brojnosti. Zaštita linjaka, kao i drugih riba, vezana je za zaštitu nižih dijelova reka, proširivanja obalske vegetacije i povezivanje rukavaca sa glavnim tokom. Kod nas je planom i programom predviđena njegova reintrodukcija, ponovno unošenje u vodene ekosisteme, i to prvenstveno na zaštićenim prirodnim dobrima. Na taj način može se pomoći ovoj vrsti da bude manje ugrožena i zavisna od veštačkog uzgoja.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Freyhof, J. & Kottelat, M. (2008). Tinca tinca. In: IUCN 2008. IUCN Red List of Threatened Species. Downloaded on 2010-01-25.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • R. Donoso-Büchner: Heimische Fische – Die Schleie- In: Aquarium-live. Juni/Juli 2007.
  • Paul Vogel: Neues illustriertes Lehrbuch der Teichwirtschaft. Spezialwerk über Karpfen-, Schleien- u. Forellenzucht in Teichen: a) im Naturalbetrieb und b) intensivem Fütterungsbetrieb, ein weiterer Ergänzungsband zu dem dreibändigen "Ausführlichem Lehrbuch der Teichwirtschaft" (1898-1904), mit einem Anhang über Landseenbewirtschaftung und Wildfischerei, Emil Hübners Verlag, Bautzen 1913.
  • O Heuschmann: Die Schleienzucht. Handbuch der Binnenfischerei Mitteleuropas, 1939.
  • W. Müller: Schlechtes Schleienwachstum bei intensiver Karpfenteichwirtschaft. In: Deutsche Fischereizeitung. 1961.
  • E. Probst: Die Zucht auf Leistung bei Karpfen und Schleien. In: Fischerei Zeitung. (Neudamm), 1937.
  • W. Wunder: Die Schleie, das Stiefkind der modernen Teichwirtschaft. In: Allgemeine Fischerei-Zeitung. 1958.
  • Günther Sterba: Süßwasserfische der Welt. Weltbild Verlag, Augsburg 2002, ISBN 3-89350-991-7.
  • Karl Anwand: Die Schleie. Tinca tinca (Linné). 2. Auflage. Westarp Wissenschaften, 2005, ISBN 3-89432-748-0.
  • Robin Illner: Grossfisch Angeln: Karpfen, Barbe, Schleie & Co. Müller Rüschlikon, 2009, ISBN 978-3-275-01692-1.
  • Harry Brotherton: So fängt man Schleien. Verlag Paul Parey, Hamburg, 1977, ISBN 3-490-18814-4.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]