Jelena Đurović

Izvor: Wikipedia
Jelena Đurović
Nema slobodne slike
Rođen/a 13. jul 1973. (1973-07-13) (dob: 42)
Beograd, SFR Jugoslavija
Etnicitet Jevrejka
Državljanstvo Crna Gora
Roditelji Vukašin Đurović
Svetlana (Davidovac) Đurović

Jelena Đurović (13. 7. 1973, Beograd), crnogorska novinarka, spisateljica, politička aktivistkinja i potpredsednica Jevrejske zajednice Crne Gore.[1][2]

Biografija[uredi - уреди]

Jelena je rođena u jevrejskoj građanskoj porodici. Kćerka je Vukašina Đurovića, uspešnog advokata koji je 1983 poginuo u saobraćajnoj nesreći, i Svetlane Davidovac. Njena majka Svetlana i baka Helena Škarda su tokom Jeleninog odrastanja držale jedinu rukavičarsku radnju u Beogradu, zanat koji je baka usavršila posle dolaska porodice u Kraljevinu Srbiju, početkom 20. veka. Tetka Jelenine prabake Serafine bila je Lotika "Loti" Cilermajer, junakinja romana "Na Drini ćuprija", Ive Andrića, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1961. Lotikina i Serafinina porodica je u 19. veku došla iz Krakova u Višegrad, da bi se po izbijanju ekonomske krize početkom 20. veka, jedan njen deo preselio u Beograd. Očeva familija potiče iz sela Vukovci, u dolini Zete, okolina Titograda (današnja Podgorica). I baba i deda po očevoj strani su bili partizani u NOB-u, što je zainteresovalo Jelenu za istoriju ovog pokreta. Takođe, i majčin deo familije podržavao je predratnu komunističku partiju, ali činjenica da niko nije bio član SK posle Drugog svetskog rata uzrokuje da porodica bude primorana da proda nekoliko radnji i imanje u centru Beograda.

Književnost[uredi - уреди]

Jelena je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Pozorišna i radio produkcija, i sredinom devedesetih radi na nekoliko pozorišnih projekata, ali od teatra ubrzo odustaje, prvenstveno zbog korupcije i nepotizma[3] koji vladaju u ovoj oblasti srpske kulture. Jelenin diplomski rad "Pozornica u senci vešala" tretirao je programsku politiku beogradskih pozorišta za vreme vladavine Slobodana Miloševića, a deo ovog rada publikovan je u pozorišnom časopisu "Teatron". Period bombardovanja provodi živeći u Budimpešti gde pravi teze koji će kasnije postati roman "Kraljevstvo"[4]. Iako se tokom devedesetih specijalizovala za oblast odnosa sa javnošću, Jelena silom prilika prihvata ove poslove u marketinškim agencijama, u kojima radi u periodu 2000-2004. Tokom ovog perioda završava i objavljuje roman "Kraljevstvo", čiji je deo objavljen i u knjizi "Voices from the faultline"[5].

Iskustva u srpskom advertajzingu i aktivnost na srpskoj političkoj sceni daju joj inspiraciju za naredni roman, "30. februar", objavljen u oktobru 2011. godine.

Po rečima autorke ovo je "ljubavna priča o kraju sveta", dok je jedan od recezenata, Dimitrije Vojnov, napisao[6]: "30. februar je ljubavni roman o ljudima koji su toliko uvereni u vlastitu pamet pa misle da su iznad ljubavi; politički roman o vlastodršcima toliko uverenim u svoju nezamenjivost da pomisle kako su iznad elementarne etike; naučnofantastični roman o vanzemaljcima koji su civilizacijski toliko superiorni da misle da su iznad srpskog prkosa. Ovo je roman o svima onima koje su ponekad uništili ljubav, pravda i Srbi."

Stil[uredi - уреди]

Kako sama izjavljuje, najjači uticaj na stvaralaštvo Jelene Đurović imaju dela američkog pisca Breta Istona Elisa, koga ističe kao svoj "dvadesetogodišnji uzor". Takođe, Jelena često pominje i filmove "Dogvil" i "Element zločina" danskog reditelja Larsa Von Trira, i knjigu "Running wild" J.G. Ballarda kao presudne za razmišljanje o literarnim formama. O Triru i Elisu je napisala nekoliko novinskih članaka. U tekstovima, kao inspiraciju često spominje i radove Miroslava Krleže i dramu "Hrvatski Faust" Slobodana Šnajdera. Fascinacija anti-utopijom, satirom i transgresijom oseća se u "Kraljevstvu", gde je podsmevanje istoriji i pojmu nacije jedan od ključnih motiva. "Kraljevstvo" preispituje i meta-religiozna kabalistička učenja, slično načinu na koji to radi film PI Darena Aronofskog. Iako za sebe tvrdi da je ateista[7], Đurovićeva često ističe svoje jevrejsko poreklo[8] i poštovanje prema tradiciji i kulturi jevrejske zajednice.

Novinarstvo[uredi - уреди]

Đurovićeva je sredinom devedesetih završila višemesečni novinarski kurs koji je bio finansiran od strane tadašnjeg Soroš Fonda Jugoslavija. Od 1994. do 1995. radi na radiju "Studio B" kao autor i urednik emisije "Time in", a koju je takođe sponzorisao Soroš Fond. Od oktobra 2005. uređuje i piše na popularnom blogu "Agit Pop"[9] čiji je moto citat iz Frojdovog pisma Ajnštajnu, napisanog u Beču, septembra 1932: "DRAGI PROFESORE AJNŠTAJN... ...NO IPAK MOŽEMO DA KAŽEMO JEDNO: SVE ŠTO PODSTIČE RAZVOJ KULTURE, ISTOVREMENO DELUJE PROTIV RATA..."[10]. U međuvremenu Jelena piše za nekoliko srpskih novina[11], a od septembra 2008. postaje i deo uredničkog tima prve nezavisne internet radio stanice u Srbiji "Novi Radio Beograd"[12]. Napisala je i nekoliko tekstova o fenomenu Evrovizije, a zalaže se za ukidanje granica između "elitne" i "popularne" kulture[13].

U januaru 2011. godine Jelena pokreće portal agitpop.me na kojem nastavlja da obrađuje teme iz kulture i kritikuje pojave u društvu koje se protive demokratskim principima. Ciljevi portala mogu se sažeti u sledećih nekoliko rečenica: "Srbijа u EU. Srbija u NATO. Stop kulturnom genocidu državnih medija. Smanjenje uticaja crkve na društvo. Stop kultur-rasizmu. Stop istorijskom revizionizmu. Pomirenje sa susedima. Hapšenje ratnih zločinaca. Sva prava manjinama."[14]

Od marta 2013. godine emisija Agitpop se emituje na nacionalnom radiju B92[15].

Privatni život[uredi - уреди]

31. januara 2009. Jelena se udala se za Tomicu Oreškovića, potomka hrvatskog narodnog heroja Marka Oreškovića..

Izvori[uredi - уреди]