Lotika Cilermajer

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Lotika Cilermajer (1860, Krakov, Poljska – 1938, Višegrad, Jugoslavija) je junakinja romana Ive Andrića "Na Drini ćuprija". Ona je najstarija od tri sestre Cilermajer koje su se krajem devetnaestog veka doselile u Bosnu iz Krakova u Poljskoj.

Biografija[uredi - уреди | uredi kôd]

O Lotikinom detinjstvu i najranijoj mladosti se ne zna gotovo ništa. Lotika se udaje u ranoj mladosti za doktora iz Krakova čije ime danas nije poznato, ali je u dvadesetoj godini ostala udovica. Ubrzo posle toga Lotika se, sa sestrama, seli u Višegrad, Bosna, tada deo Austrougarske. U isto vreme u Višegrad se sele još dve jevrejske porodice, Caler i Apfelmajer, čiji će se životi dodatno isprepletati.

Lotika se posle prvog braka više nije udavala i nije imala potomstvo.

O njenom životu posle dolaska u Bosnu se zna nešto više. Lotika je u Višegradu upravljala hotelom „Zur Brucke“, koga su meštani zvali „Lotikin hotel“. Vlasnik hotela je bio muž njene sestre Debore, Adolf Caler[1].

Tokom Lotikinog upravljanja hotelom, jedan od čestih posetilaca hotela bio je i Ivo Andrić koji se vremenom zbližio sa njom i njenom porodicom.

Lotika i Ivo Andrić[uredi - уреди | uredi kôd]

Ivo Andrić je detinjstvo i ranu mladost proveo u Višegradu[2] i često je boravio u Lotikinom hotelu[3]. Na osnovu odnosa koji je razvio sa upravnicom hotela, Lotikom, napravio je građu za likove koji će se kasnije pojaviti u romanu "Na Drini Ćuprija". Kada je osvojio Nobelovu nagradu 1961. godine, Lotikine sestričine Ina i Helena poslale su mu čestitku, na koju je on srdačno odgovorio.

Porodica[uredi - уреди | uredi kôd]

Lotikina sestra Debora bila je udata za Adolfa Calera, koji se takođe pominje u romanu Ive Andrića. Njihova ćerka Ina se udala za zagrebačkog lekara Dragu Marasa sa kojim je do kraja života živela u Montrealu, Kanada.

Treća sestra Adelaida bila je udata za Višegradskog preduzetnika Lavoslava Šperlinga, sa kojim je imala petoro dece: sinove Samuila, bankara koga su nacisti ubili u Beču 1941, Benjamina, koji je bio vlasnik fabrike kože u Lajpcigu, takođe ubijen početkom drugog svetskog rata, Ferdinanda, koji je ubijen na beogradskom Sajmištu, i ćerke Anu, koja je kao mala umrla od tuberkuloze i Serafinu, koja je jedina preživela rat. Pretpostavlja se da je razlog tome bila činjenica da se udala za Antona Škardu, jevrejina koji je nosio češko prezime.

Potomci Serafine i Antona, Oto, Adela, Vladimir i Helena su jedini članovi višegradske loze Cilermajer. Njihova deca i unuci trenutno žive u Srbiji i zapadnoj Evropi.

Lotika danas[uredi - уреди | uredi kôd]

Bosanski reditelj Emir Kusturica u nacionalnom parku "Mokra gora" drži kafanu "Lotika", a "Lotika d.o.o" naziv je i njegovog privatnog preduzeća[4]. Ovaj posed je u fokusu srpske javnosti preko emisije „Insajder“ TV B92[5].

Pod pokroviteljstvom države Srbije a u saradnji sa Ministarstvom kulture Republike Srbije, Kusturica se sprema da snimi operu po romanu "Na Drini Ćuprija"[6].

Jelena Đurović, pisac iz Beograda, Lotikina čukun-unuka, namerava da literarno ovekoveči porodicu, ovaj put kroz špijunsku trilogiju koju piše kao pseudo-autobiografiju. Lotika, ostale sestre Cilermajer kao i Adolf Caler biće glavni junaci drugog dela ove trilogije koji se zove „Bunar prošlosti“.

Izvori[uredi - уреди | uredi kôd]

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi kôd]