Етно музика
Етно музика (изворна, традиционална, музика света) је један од музичких жанрова. Ову врсту музике одликују блиске везе са културом, традицијом и историјом једног народа, повезаност са концептом националног идентитета. Најједноставнија дефиниција етно музике би била да је то музика неког краја. Термин је у употребу ушао средином двадесетог века, а означавао је сваку традиционалну музику са Истока. Етно музика се највише негује на Балкану, у Азији и Африци.
Фолк, турбо-фолк и поп-фолк музика у Србији имају корене управо у традиционалном ритму српске етно музике и оријенталних инструмената. Најпознатији етно извођачи у Србији су Биља Крстић, Бранкица Васић Василиса, Бибер, Слободан Тркуља, Бора Дугић, Драгослав-Павле Аксентијевић и други. Од естрадних звезда етно су певале Светлана Цеца Ражнатовић и Јелена Томашевић. Прва је деведесетих чак снимила етно албум, назван Шано душо, на коме су биле и песме Димитријо, сине Митре, Мој Драгане, Мито бекријо, Да знаеш мори моме, Запевала сојка птица и друге. Са песмама које је Цеца препевала, некада највећа српска певачица народне музике, Василија Радојчић, почела је каријеру 1965. године. Томашевићева је била гост на једном од албума групе Бибер, где је певала песме Где си било јаре моје, Чије је оно девојче и друге. Године 2008. са етно песмом Оро је представљала Србију на Песми Евровизије у Београду, и освојила шесто место. Позната је по извођењима песама Уснила је дубок санак и Ђурђеле. Драгица Радосављевић Цакана позната је по извођењу песме Јечам жела Косовка девојка, Индира Радић по Ајде Јано и Мој голубе, а Мирјана Алексић по севдалинки Кад ја пођох на Бембашу.
