Šramana

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Šramana (sanskrit: समाधि śramaṇa) ili samana (pali: samaṇa), u prevodu pregalac, podvižnik, asketa,[1] označava asketske tradicije u drevnoj Indiji.

Samane su odbacivale autoritet Veda i bilo kakve porodične veze. Živeli su kao lutajući učitelji i tragaoci za istinom, preživljavajući od hrane koju bi usput isprosili. Jedini njihov zadatak bio je da kroz različite meditativne prakse i asketsko lišavanje i trpljenje istražuju, a potom promišljaju i debatuju o izmenjenim stanjima svesti kroz koja su prolazili.[2] Istorija poznaje više samanskih „škola” ili različitih učenja koja su bila u opticaju u Indiji u 5. veku p. n. e.

Ovim izrazom budisti nazivaju bilo kog redovnika druge škole, dok sebe nazivaju bhikkhu. S druge strane, njih pripadnici drugih škola nazivaju šramanama.[1]

Etimologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Pretpostavlja se da je sanskritska reč šramana izvedena iz korena śram, u značenju napor, trud, strogost. "Śramaṇa" otuda znači "onaj koji zapinje" ili "trudbenik".[3]

Označava osobu koja je napustila konvencionalne obaveze društvenog života kako bi pronašla način života više „ispravan“ (sama) u odnosu na prirodu.[4]

Pokret[uredi - уреди | uredi izvor]

U 5. veku p.n.e, u vreme Bude i Mahavire, ideje sadržane u najstarijim upanišadama počele su da prodiru u širu intelektualnu zajednicu, a o njima se nadugačko debatovalo kako među sveštenicima (bramanima), tako i među asketama (samanama). Askete su bili različiti isposnici i duhovni tragaoci koji su odbacivali autoritet vedskih tekstova, a pronalazili sopstvene odgovore na filozofske probleme s kojima su se hvatali ukoštac.[2]

Često se njihovo vežbanje graničilo s apsurdnim: na primer, u budističkom kanonu srećemo dvojicu asketa koji su se zavetovali da svoj život prožive poput psa i bika, idu na četiri noge, jedu sa zemlje i spavaju na njoj.[2]

Budizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Buda propoveda sveštenicima i asketama, reljef iz 8. veka, Borobodur.
Wikiquote „Za dostignuće istine osobito je važan podvig. Ko ne izvrši podvig, taj neće ni dostići istinu. Kako se ko trudi, tako i dostiže istinu. Zato je podvig osobito važan za dostignuće istine.[5]

Budizam je iznikao upravo iz ovakve asketske tradicije, koja svoje korene ima verovatno u predarijskoj Indiji i oštro se suprotstavlja bramanizmu.[6] U svojim govorima, Buda sve religijske učitelje i praktičare naziva zajedničkim imenom brāhmana samana, što znači: sveštenici i askete.

Međutim, Buda nikada nije odobravao ekstremne prakse raznih asketa, smatrajući ih štetnim, već je upućivao na „srednji put”, između predavanja čulnim užicima i samomučenja.[2]

Đainizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Jednu od glavnih samanskih „škola” predstav­ljaju đaini, stara, autohtona indijska religija, koju je reformisao (neki kažu osnovao) Mahavira. Smatra se da budizam i đainizam potiču iz sličnog izvora unutar indijske kulture, tako da imaju prilično mnogo sličnosti. Čedomil Veljačić čak Budu smatra zapravo đainskim raskolnikom. I Buda i Mahavira dolaze iz kaste kšatrija, ratnika-vladara, sa severoistoka indijskog potkontinenta. Obojica su napustili porodični život u isto vreme (Buda sa 29, Mahavira sa 30 godina) i proveli niz godina eksperimentišući sa strogim asketskim vežbama. Buda je potom te vežbe odbacio kao nekorisne, dok je Mahavira nastavio da ih preporučuje. Na kraju svoje asketske faze obojica su doživeli neku vrstu probuđenja, krenuli da podučavaju i osnovali sopstvene grupe zamonašenih i laičkih sledbenika.[2]

Ađivike (fatalisti)[uredi - уреди | uredi izvor]

Mahakasjapa sreće ađivike (levo) i Budina smrt (desno)[7]

Ađivike su bili jedna od vodećih tadašnjih asketskih škola, i značajni rivali Budinoj zajednici. Oni su se u Indiji održali otprilike do 14. veka, kada im se gubi svaki trag. Otuda sve što o njima znamo potiče iz suparničkih izvora. Njihov učitelj bio je Mahali Gosala, koji je proveo šest godina vežbajući zajedno s Mahavirom, pre nego što su se posvađali i razdvojili. I ađivike su smatrali da se svet razvija prema sopstvenim zakonima, a ne prema nekakvom božjem planu, ali su za razliku od budista i đaina smatrali da karma nema nikakav uticaj. Umesto toga, sudbina je unapred predodređena, bez obzira na postupke. Tako, sudbina vodi bića kroz seriju života tokom ogromnih vremenskih perioda, od najnižih životinjskih formi, ka ljudskoj egzistenciji, kada čovek, pre ili kasnije, postaje ađivika asketa i tako stiže na prag oslobađanja iz kruga preporađanja.[8]

Buda je oštro kritikovao njihov fatalizam, smatrajući da je vrlo opasan, jer negira ličnu odgovornost. On Gosalino učenje označava kao najopasnije od svih:

Wikiquote „Ne znam, monasi, nijednog drugog čoveka koji je toliko doprineo šteti mnogih, nesreći mnogih, gubitku mnogih, šteti i patnji kako ljudi tako i bogova, kao što je to budala Mahali. I kao što bi mreža postavljena na ušću reke doprinela povređivanju, patnji, nesreći i propasti mnogih riba, isto tako je, zapravo, budala Mahali „mreža za ljude”, stvorena za povređivanje, patnju, nesreću i propast mnogih.[8]

Nihilisti[uredi - уреди | uredi izvor]

Postojala je i škola asketa koja je zagovarala nihilizam ili „anihilacionizam” (ucchedavāda ućedavada, od uccheda - uništenje), učenje da posle smrti ne postoji ništa i da je smrt konačni kraj bića. Oni smatraju da jedini oblik sopstva koji postoji jeste upravo onaj koji je vidljiv, a to je naše telo. Cilj ovih asketa, slično kasnije Epikuru u Grčkoj, bio je da vode uravnotežen život, uživajući u jednostavnim, sitnim zadovoljstvima. Svaki postupak videli su kao potpuno spontani događaj, bez karmičkih posledica, a duhovni napredak su smatrali nemogućim. Pali kanon kao njihovog glavnog zastupnika označava Ađitu Kesakambalija, čije se reči ovako navode:

Ne postoji ni dar, ni žrtva, ni prinošenje žrtve; ne postoji dozrevanje ploda, ni dobra ni zla dela; ne postoji ni ovaj, ni onaj svet, ni otac ni mati, a ne postoje ni bića nastala sama od sebe. Ne postoje na svetu ni isposnici, ni sveštenici koji su idući uzvišenim putem dostigli uzvišeni cilj, koji su sami spoznali i prozreli ovaj i onaj svet, pa ga objašnjavaju drugima. Čovek se sastoji od četiri velika počela, a kad proživi svoj vek, ono što je zemlja u njegovom telu vraća se zemlji, voda vodi, toplota toploti, vazduh vazduhu, a čula se rasplinu u prostoru. Četiri čoveka, a nosila peta, odnose mrtvaca. Opelo se vrši do lomače. Tamo od njega preostanu bele kosti, a žrtveni darovi svrše u pepelu. Nauk o darivanju je zaglupljivanje, prazna je laž brbljanje onih koji propovedaju učenje o smrti i svrsi. I budale i mudraci, kad im se raspadne telo, bivaju uništeni i stradavaju, posle smrti više ne postoje.[9] — Dīgha nikāya 2:23

Njihovo učenje je blisko savremenom materijalizmu.

Agnostici[uredi - уреди | uredi izvor]

Među asketskim grupama u antičkoj Indiji, postojali su i agnostici ili skeptici. Njih je, prema izvorima iz pali tradicije, predvodio Sanđaja Belataputa, koji je preporučivao da se ljudi ne priklanjaju nijednom od pravaca mišljenja aktuelnih u to vreme, da bi na taj način očuvali duhovni mir. Tako su agnostici odbijali da se izjasne o pitanjima kao što su preporađanje, karma ili sudbina probuđene osobe posle smrti.[10]

Buda je o prva dva pitanja dao odgovor, dok je povodom trećeg i sam najradije ostajao nem. On je s njima delio stav da treba izbegavati „džunglu” međusobno sukobljenih gledišta, i ne gubiti vreme lupajući glavu oko njih. Umesto toga, savetovao je vežbanje i zaključivanje na osnovu sopstvenog iskustva kao daleko efikasniji metod.[10]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Rada Iveković, Rana budistička misao ), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Kovačević 2014, str. 13.
  3. http://www.wisdomlib.org/definition/sramana/index.html
  4. Rečnik pali i budističkih termina
  5. Govor Ćankiju
  6. Kovačević 2014, str. 10.
  7. Marianne Yaldiz, Herbert Härtel, Along the Ancient Silk Routes: Central Asian Art from the West Berlin State Museums ; an Exhibition Lent by the Museum Für Indische Kunst, Staatliche Museen Preussischer Kulturbesitz, Berlin, Metropolitan Museum of Art, 1982, pp. 78
  8. 8,0 8,1 Kovačević 2014, str. 14.
  9. Kovačević 2014, str. 15.
  10. 10,0 10,1 Kovačević 2014, str. 15-16

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.