Vjenčanje

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostala značenja v. Vjenčanje (razvrstavanje).

Venčanje je ceremonija koja se odvija prilikom stupanja u brak. Može se održati na veoma različitim mestima, ali je najčešće u crkvi ili nekoj državnoj instituciji. Venčanje koje se ne obavi u crkvi naziva se građansko venčanje i ono se obavlja pred matičarem u prisustvu dva svedoka. Tada budući supružnici obećavaju da će život provesti zajedno i da će poštovati principe braka, kao i jedno drugo. Nakon toga, matičar im izdaje venčani list, odnosno potvrdu o tome da je brak zvanično sklopljen. Supružnici pri tome mogu da zadrže svoje prezime ili preuzmu i/ili dodaju prezime svog supružnika.

Različite kulture[uredi - уреди]

hindusi

Mnoge religije obavljaju različite obrede i svetkovine koje se održavaju prilikom stupanja u brak dvoje vernika. Na državnim zakonima je da te brakove verifikuju kao legalne ili ne. Hrišćanski brak se uglavnom sklapa u crkvi. Brak sklopljen pred Bogom trebalo bi da traje ceo život, ali danas crkvene vlasti dozvoljavaju razvod, pa i sklapanje novog braka. Pravoslavni sveštenici krunišu mladence, dok je kod svih hrišćana uobičajena razmena burmi. Jevrejsko venčanje u sinagogi je zapravo dogovor dvoje ljudi koje blagoslovi Bog. Oni na venčanju gaze kristalnu čašu kako bi pokazali kako je ljubav dragocena i krhka. Muslimanski brak je rezultat dogovora dve porodice, a venčanje se obavlja u kući. Mladenci hinduističke veroispovesti sedam puta obilaze oko svete vatre, dok kod sika mladoženja vodi mladu oko svete knjige. Kod sika je nevesta obučena u crveno, dok je u poslednjih sto godina u zapadnoj Evropi postalo uobičajeno da mlada nosi raskošne bele venčanice, što se smatra simbolom čistote i nevinosti. Siki, Jevreji i muslimani dozvoljavaju razvod, ali nerado. Za bračni par koji naiđe na teškoće postoje savetnici za bračne probleme. Među hindusima, sikima i muslimanima se često dešavaju ugovoreni brakovi (dok su supružnici još deca), pa se dešava i da se budući mlada i mladoženja i ne poznaju. U plemenu Berberi u Maroku postoji praznik nevesti koji se proslavlja svake godine u septembru. To je prilika da mladi ljudi nađu sebi srodnu dušu. Muškarci koji traže nevestu tom prilikom su obučeni u belo, a devojke su pokrivene velovima tako da lice ne može da im se vidi. Mladić će videti lice devojke tek ako je oženi, što znači da razgovorom treba da oceni da li je ona za njega. Venčaće ih takozvani kadija.[1]

U Kini je moguće da čak i osobe koje više nisu među živima stupe u brak. Tada se priređuju takozvana venčanja duhova. Bio je to način da, roditelji devojke ili mladića koji su umrli pronađu zeta ili snaju (koji su živi). Ovakva večanja se spominju u kineskim legendama pre najmanje dve hiljade godina.[2]

Običaji u Srbiji[uredi - уреди]

U raznim delovima Srbije, svadbeni običaji se manje ili više razlikuju. Na venčanje je najčešće pozivao momak koji je pripadao mladinom ili mladoženjinom rodu, koji je sa sobom nosio okićenu bukliju u kojoj je vino ili rakija. Očekivalo se od domaćina koji se poziva da se prekrsti, otpije malo iz buklije i da kaže:
„Daj Bože da su mladenci živi i zdravi, da ih prati sreća i ljubav, da ove godine venčamo, a iduće krstimo.“[3]

Pripreme za venčanje[uredi - уреди]

Kumu i starom svatu se, osim buklije, nosi i jabuka u koju oni utiskuju dukat ili metalni novac. Pripreme za venčanje se dešavaju i u kućama mlade i mladoženje: cvećem se kiti kapija i kuća. Devojke takođe sakupljaju i ruzmarin kojim će kasnije kititi svatove. Struk ruzmarina se vezuje trakom koja je u bojama srpske zastave a na odeću učesnika svadbe se pričvrćuje čiodama, Kićenje se naplaćuje a novac ostaje devojci koja je kitila svatove. Dva dana uoči svadbe, kapija ispred mladoženjine kuće se otvara i ne zatvara se do kraja veselja.[3]

Dan venčanja[uredi - уреди]

Na sam dan svadbe, od ranog jutra, devojka se priprema i oblači venčanicu. Njene drugarice i sestre dođu da je kite, češljaju i pevaju joj. Te pesme mogu da budu i tužne jer tradicionalno devojka napušta roditeljski dom.[3]

U kući mladoženje je okupljanje svatova koje devojke kite ruzmarinom. Mladoženja sa drugovima ili braćom odlazi kolima (ili fijakerom) po kuma koji se smatra važnim gostom i koji se dočekuje muzikom. Istu čast ima i stari svat. Tu je i barjaktar ili drugačije vojvoda koji je obično mladoženjin zet, koji na svadbi ide prvi i nosi državnu zastavu.[3]

Kada se svi okupe, svadbena povorka ide po mladu. U novije vreme tu povorku čine (luksuzna) kola koja su okićena cvećem i peškirima ili ćebadima (Valjevski kraj). Mada na novim svadbama sve češće peškiri se zamenjuju košuljama. U Užičkom kraju poseban vesnik ide drugim putem, vozeći brzo da uzme Muštuluk roditeljima mlade - sa vešću da su svatovi sa maldoženjom krenuli. Tradicija nalaže da do neveste nije lako doći. Na kapiji je visoko podignuta jabuka koju mladoženja ili njegov rođak treba da pogodi iz puške, a na ulazu je postavljena prepreka ispod koje je korito sa vodom u koje svatovi ubacuju novac kako bi prošli. Takođe, brat neće izvesti sestru dok mu mladoženja ili dever ne plati. Dever preuzima mladu koja mu daruje beli peškir koji on nosi prebačen preko ramena. Njegov zadatak je da čuva i pazi mladu tokom celog veselja. Mladini roditelji će poslužiti goste, a potom se mlada oprašta sa svojim roditeljima koji joj daju blagoslov.[3]

Mladenci tada odlaze na venčanje koje može obaviti matičar ili sveštenik. Nakon toga, mlada baca bidermajer okrenuta leđima. Devojke pokušavaju da uhvate bidermajer, jer se veruje da će ona koja to uspe - sledeća da se uda. Svadbeno veselje se odvija u mladoženjinoj kući i tamo se povorka upućuje nakon obreda venčanja. Svekar je taj koji pomaže mladoj da izađe iz fijakera i daruje joj zlatni dukat, a ona njemu košulju. Postoji nekoliko rituala prilikom pristizanja mlade u mladoženjinu kuću. Jedan od njih je da joj se prinese muško dete (nakonče), koje ona podigne, tri puta okrene i poljubi. To radi zbog verovanja da će onda i ona rađati mušku decu.[3]

Veselje počinje za okupljane svatove, a kasnije u goste pristižu i pođani. Na veselju koje sledi, mlada i mladoženja dvore sve goste, a mlada ih daruje i košuljama, peškirima i drugim darovima. Svadbeno veselje traje dva-tri, pa i više dana[3].

Reference[uredi - уреди]

  1. Dipre, B. & Voral, M. 2007. Oksford školska enciklopedija. Knjiga-komerc: Beograd.
  2. http://www.politikin-zabavnik.co.rs/index.php?broj=2943 Politikin zabavnik broj 2943
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 Milanović, S. 2008. Narodna tradicija. (publikacija). NIP „Dečja kuća“ d.o.o. Gornji Milanovac. ISBN 86-86553-01-X