Sumer

Izvor: Wikipedia
Kip Gudea, princa Lagaša.
Drevna Mezopotamija
EufratTigris
Asirologija
Gradovi / kraljevstva
Sumer: UrukUrEridu
KishLagašNippur
Akadsko Carstvo: Akkad
BabilonIsinSusa
Asirija: AssurNiniva
Dur-SharrukinNimrud
BabilonijaKaldeja
ElamAmoriti
HuritiMitanni
KasitiUrartu
Kronologija
Sumerski kraljevi
Asirski kraljevi
Babilonski kraljevi
Jezik
Klinasto pismo
SumerskiAkadski
ElamskiHurijski
Mitologija
Enûma Elish
GilgamešMarduk

Sumer (ili Sumerija, na sumerskom ki-en-gir) je starinski naziv za područje južne Mezopotamije od doba naseljenja Sumeraca do vremena Babilona.

Izraz "Sumerac" je ustvari eksonim (ime dato od druge skupine ljudi), koji su prvo upotrebljavali Akađani. Sumerci su sami sebe zvali "crnokosi ljudi" (sag-gi-ga) a njihovu zemlju "mjesto prosvijećenih gospodara" (ki-en-gir). Akadska riječ Šumer vjerovatno predstavlja ovu riječ sa naglaskom. Mnogi smatraju da su sumerci, sa jezikom, kulturom, i možda čak i izgledom, drukčijim od njihovih semitskih susjeda, bili osvajači ili migranti, mada je teško reči kada se je ovo dogodilo i odakle su to Sumerci došli. Neki arheolozi smatraju da su Sumerci u stvari autohotni stanovnici Mezopotamijskih ravnica. Neki drugi predlažu da se samo sumerski jezik može zvati "sumerski" jer nije nikad ni bilo zasebne "Sumerske" etničke grupe. Sumerski jezik se smatra kao osamljeni jezik u lingvistici jer ne pripada ni jednoj poznatoj ježičnoj porodici, u usporedbi s akadskim, koji pripada afroazijskoj jezičnoj porodici.

U najranijim vremenima, Sumer je bio podjeljen u nekoliko neovisnih gradskih-država, čije su granice bile određene kanalima i graničnim kamenima. Svaki grad je u središtu imao hram zaštitnom bogu grada i pod vladavinom svećenika ili kralja, koji je bio značajno uključen u vjerskim događajima grada. Neki od većih gradova ovog doba su bili Eridu, Kiš, Lagaš, Uruk, Ur, i Nipur. Dok su ove gradovske-države napredovale i razvijale se, zahtjeli su da dokažu prventsvo među ostalih pa je sljedećih 1000 godina bilo puno ratovanja o vodi, trgovini, i porezu od nomadskih plemena.

Postoji spisak Sumerskih kraljeva sa tradicionalnim spiskom ranih dinastija, no, značajan dio spiska je samo mitologija. Prvo ime na spisku za koje postoje arheološki dokazi je to od Enmebaragesija Kiškog, čije se ime također spominje u epi o Gilgamešu. Zbog ovoga, mnogi historičari sada smatraju da je Gilgameš bio stvarni kralj Uruka.

Lagaška dinastija je poznata zbog važnih građevina, a i zbog toga što je jedno od prvih carstva u zabilježenoj historiji bilo to od Eanatuma Lagaškog, koji je pripojio skoro sav Sumer, uključujuči Kiš, Uruk, Ur, i Larsu. Osim toga, njegovo carstvo je doseglo čak do Elama i Perzijskog zaljeva.

Lugal-Zage-Si, svećenački kralj Umme je srušio Lagaš dinastiju, zauzeo Uruk, napravio ga svojom prijestolnicom, i tako stvorio svoje carstvo od Perzijskog zaljeva do Sredozemlja. On je bio zadnji etnički Sumerski kralj prije dolaska Sargona Akadskog.

Društveno uređenje[uredi - уреди]

Sumer je bio robovlasnička država. U najranijoj prošlosti nije bilo vladara, već su gradovima vladali sveštenici. Kako se država razvijala, iz redova sveštenstva birani su kraljevi. Uloga kralja bila je da vodi vojsku u boj, da tera narod da poštuje red i zakon, da se gradovi održavaju itd. Kralj je često imao pomoć sveštenika i činovnika. Narod je bio podeljen na tri staleža. Najniži činili su robovi koji su obično služili u bogatim porodicama, radili u domaćnistvu, čistili ulice itd. Robovi su najčešće bili zarobljeni neprijateljski vojnici. Srednji sloj činili su trgovci, zemljoradnici i zanatlije. Trgovci i zemljoradnici su trgovali sa drugim narodima, snabdevali grad sa raznim sirovinama itd. Zanatlije su imali za ulogu ulepšavanje grada. Pronađeni su razni kipovi, kapije, nameštaj, građevine i oružje. Najviši sloj u Sumeru zauzimalo je sveštenstvo, činovnici i vojska. Najviše od svih cenilo se sveštenstvo. Oni su smatrani božjim slugama i njihova je uloga bila da ugađaju bogovima i da se potrude da se ugađa bogovima. Takođe, sveštenici su učili ljude u svojim hramovima, presuđivali u sporovima itd.

Privreda[uredi - уреди]

Kako je predeo gde su se naselili veoma plodan, razvili su poljoprivredu. Bili su i dobri graditelji. Kako u Mesepotamiji nije bilo kamena i drveta, Sumerci su pronašli opeku. Zidali su veće kuće, neke čak dva sprata visoke. Izumeli su grnčarski točak i pravili posuđe. Znali su da vajaju i da obrađuju neke metale. Zbog razvijene privrede često su trgovali sa ostalim narodima. Sumerci su imali svoje pismo, nazvano klinasto. Još oko 3500. godine pre Hrista oni su crtali piktograme na tablicama od ilovače. Ove tablice bi se onda pekle i postale skoro neuništive. Mnogo ovakvih tablica otkopano je u gradu Ur. Pismo Sumeraca imalo je 600 simbola.

Pismenost i književnost[uredi - уреди]

Jedna od najkrupnijih kulturnih tekovina sumerskog naroda bio je pronalazak pisma, koje se pojavljuje u doba Uruka, već početkom IV milenijuma pre nove ere. Kao i svi drugi sistemi pisama, koji su se samostalno pojavili kod drugih starih naroda, i sumersko pismo prvobitno je ponikolo od crteža; pritom su pojedini slikovni znaci služili za oznaku očigledno prikazanih reči.

Ali to primitivno slikovno pismo nije pružalo mogućnost da se pomoću najstarijih znakova – crteža vidljivih predmeta i pojava prikazuju složene predstave i apstraktni pojmovi. Zato, ako je neko hteo da napiše takve reči, pisar je morao da spaja nekoliko različitih znakova. Tako, na primer, da bi napisao reč plakati, korao je da spoji znakove oko i voda. Reč kiša mogla se napisati kombinovanjem znakova zvezda i voda. Samo se po sebi razume da je takvo pismo bilo složeno, glomazno i nepodesno. Komplikovanje jezika i pojava velikog broja raznovrsnih reči i gramatičkih oblika zahtevali su uprošćenje sistema pisma. U vezi sa tim likovni princip, koji leži u osnovi starog slikovnog pisma (piktografije), postepeno se zamenjuje principom prenošenja pomoću pismenih znakova – glasovne strane reči (fonema). Tako se već u sumerskom pismu pojavljuje veliki broj slogovnih znakova i nekoliko alfabetskih znakova, koji služe za oznaku glasova. Iako u sumerskom i u poznijem vavilonsko-asirskom pismu na prvom mestu stoje slogovni znaci, ipak su se pored njih sačuvali u vide relikata i stari likovni ideogrami, što jasno ilustruje stagnantost kulture starog Istoka. Tako se ispred naziva planine, napisanog običnim slogovnim znacima, stavljao slikovni znak ,,planina, što je imalo da ukazuje na to da je dati naziv – naziv za planinu.

Uslovi života, potreba za brzim pisanjem dokumenata – doveli su još u dubokoj starini do uprošćenja toga najstarijeg slikovnog pisma Sumeraca. Tako, umesto čitavog predmeta, počeli su crtati samo njegov najkarakterističniji deo, postepeno pretvarajući crtež u linearnu šemu. Tokom vremena potreba za primenom brzog pisma, u vezi sa posebnim načinom crtanja znakova na glinenim tablicama – dovodi do još veće šematizacije znakova pisma i do formiranja sistema klinastog pisma. Znaci koji se utiskuju na mekoj glini gube svoj raniji slikovni lik i tokom vremena dobijaju oblik raznih kombinacija vertikalnih, horizontalnih i kosih klinova.

Sumersko klnasto pismo, zajedno sa osnovnim elementima sumerske kulture, preuzeli su Vavilonjani, a zatim se to pismo, zahvaljujući širokom razvitku vavilonske trgovine i kulture, rasprostrlo po čitavoj Prednjoj Aziji. Klinastim pismom služili su se u starom Akadu, u Asiriji, U hetskoj državi, u Urartu, u Siriji i staroj Persiji. Sredinom II milenijuma pre nove ere klinasto pismo je postalo međunarodni diplmatski sistem pisma. Njim su se služili čak i egipatski faraoni, koji su vodili veliku prepisku sa carevima Prednje Azije i sa kneževima Sirije i Fenikije.

Sumersko pismo preuzela su semitska plemena koja su nastanjivala srednji i severni deo Međurečja, tj. zemlju Akad, vavilonsku državu i Asiriju. Sasvim je prirodno da su Semiti prilagodili sumersko klinasto pismo osobinama svog jezika; pritom su pojedini znaci klinastog pisma dobili novo glasovno značenje. To je dovelo do toga da je klinasto pismo postalo polifonski sistem pisma tj. da su pojedine grupe klinova imale istovremeno različito glasovno značenje, služeći za oznaku niza raznih slogova. Tek u znatno kasnija vremena, u vezi sa razvitkom trgovine, najpre u severnoj Fenikiji, sredinom II milenijuma pre nove ere, a zatim u Persiji, sredinom I milenijuma pre nove ere, klinasto pismo je steklo prostiji fonetski oblik, postepeno se pretvorivši u jedan od najstarijih nama poznatih alfabeta.

Književno stvaranje poniklo je u staroj Mesopotamiji u dubokj starini, u IV veku pre nove ere, o čemu svedoče fragmenti književnih dela nađenih u arhivama najstarijih sumerskih gradova. Sumerska književnost, sumersko klinasto pismo i čitava sumerska kultura u celini izvršili su snažan uticaj na asirsko-vavilonsku književnost. Mnogobrojna književna dela ponikla u sumersko doba prevedena su kasnije na vavilnski i asirski jezik i malo izmenjenom obliku sačuvala se do poznog vremena.

Religijsko-magijski nazori vladali su svešću ljudi toga vremena. Zato je sasvim prirodno što je religija kao osnovni oblik ideologije morala sobom skroz naskroz prožimati čitavu književnost. Većina književnih dela samo je umetničko uobličenje religijskih mitova, legendi, dogmi i ideja. Ta književna dela služila su celjevima verske pouke, objašnjavajući ljudima zakone i pojave u prirodi, tajne bića, smrti, kosmosa i ljudskog života. Himne, molitve, psalme i basne, zaodeveni u umetničku formu, služili su ciljevima verskog kulta, pevani su ili izgovarani po hramovima prilikom vršenja religijskih i magijskih obreda.

Verski karakter sumersko-vavilonske književnosti u znatnoj je meri unapred odredio njen tradicionalni karakter. Religija je pridavala poseban autoritet delima koja svoje poreklo vode iz duboke starine; ona su mahom pripisivana starim mudracima ili čak otkrovanju samih bogova. Zato se gotovo nekoliko decenija književno stvaranje posle sumerske epohe svodilo uglavnom na ponavljanje ili novo izdavanje starih tradicionalnih ideja, na prepeva starih iskonskih mitova i samo na izvesno njihovo prilagođavanje potrebama datog momenta.

Najdublja vrela sumersko-vavilonske književnosti vode svoje poreklo od usmenog narodnog stvaranja, čiji su se obrasci sačuvali nažalost samo u neznatnom broju. Među njih spadaju aforizmi životne mudrosti, zaodeveni u oblik poslovica, na primer: 'Ti pošao i prisvojio polje svoga prijatelja, a za to vreme došao tvoj neprijatelj i prisvojio tvoje polje' (ko drugome jamu kopa, sam u nju upada). Takve su i narodne radne pesme, koje su služile za ritmičku pratnju raznih procesa rada, na primer pesma mlinara: 'Zvezda zemljoradnika (koja se pojavila na nebu) upregla je na šivi plug da se seje žito.'

U kasnijim tekstovima sačuvali su se odlomci iz pesama pekara i kuvara. Oni takođe vode poreklo od starih obrazaca narodnog stvaranja.

Od usmenog narodnog stvaranja vode poreklo i ep o zverima, i svojevrsne basne, u kojima su se sačuvale stare pretstave vezane za totemizam. Takav je 'dijalog između konja i bika', koji se prepiru između sebe oko odlika svoga soja, basna 'o lisici', koju optužuju na sudu pred vrhovnim bogom Šamašem, priča 'o orlu i zmiji' i dr. Važno mesto u vavilonskoj književnosti zauzimao je ep, čiji su se obrasci u velikoj količini sačuvali sve do naših dana. Veliki epski spevovi koji pričaju o životu i podvizima bogova i heroja sastavljeni su još u dubokoj starini iz pojedinih delova, uglavnom iz himni u čast pojedinih bogova, koje su imale za cilj da veličaju datog boga, njegov hram i njegovo sveštenstvo, na primer boga Marduka, pokrovitelja Vavilona i vavilonskog cara.

Mitovi Mesopotamije[uredi - уреди]

Mit o stvaranju sveta[uredi - уреди]

Ta misao o veličanju lokalnog boga uzeta je za osnovu u Vaviloniji široko rasprostranjenog epskog dela, koje je po rečima kojima počinjenasilo naslov 'Enuma eliš' ('Kada je gore'). Pojedini delovi tog epskog speva, koji opisuje stvaranje sveta i večnu borbu boga stvaranja sa principom haosa, ponikli su još u sumerko doba, ali je čitav spev kao celina sastavljen možda u doba Hamurabija, kada je Vavilon postao prestonica ogromnog vavilonskog carstva i kada je vavilonsko sveštenstvo počelo da prikazuje vavilonskog boga Marduka kao vrhovnog boga, tvorca čitave vaseljene.

U osnovi tog speva leži kosmogonijska misao o tome kako bog prolećnog sunca i njegove stvaralačke svetske snage – Marduk, princip reda, svetlosti i dobra, pobeđuje mračne sile zlog haosa – čudovište Tiamat, i iz njenog tela stvara ceo svet.

Gospodar se zaustavi, posmatrajući njen leš, On raseče trup, zamislivši premudru stvar. Kao školjku, podeli je on na dve polovine. Jednu polovinu uzdigao je da bude nebeski krov. On stavi reze i postavi straže pred njima, I zapovedi im da čuvaju planinske vode.

U legendi priča se dalje o tome kako je bog-tvorac raspodelio na nebu sazvežđa i utvrdio njihov tok, i najzad, kako je bog stvorio čoveka, čiji j poziv – 'staranje o bogovima'. Poslednji deo speva sadrži himnu Marduku – vrhovnom bogu Vavilona, kome su svi bogovi predali vrhovnu nebesku vlast.

Ovaj stari mit o stvaranju sveta bio je veoma rasprostranjen po čitavoj Vaviloniji. Pojedine varijante i epizode tog mita sačuvale su se u raznim fragmentima, na koje se ponekad nailazi čak i u astrološkim delima i basnama protiv zubobolje. Čitav mit u potpunosti je preuzet u asirsko doba. Njegovi odjeci sačuvali su se u biblijskoj i antičkoj književnosti.

Spev o Agušaji[uredi - уреди]

Istoj epohi procvata vavilonske kulture pod Hamurabijem pripada po svoj prilici i spev o boginji Agušaji u kojem se opisuje suparništvo između strašne boginje rata Ištar i boginje Saltu. Na molbu Agušaje bog mudrosti Ea miri zavađene boginje, ali jedino pod tim uslovom da ljudi doznadu za novu boginju Saltu, da u njenu čast podignu hramove i prinose joj žrtve, i da ubuduće ljudi čuvaju sećanje na nju. Spev se završava pohvalom triju ratničkih boginja, između kojih ne treba da se narušava postignuti sporazum. U tom spevu našla je odraza borba između sveštenstva i kultova triju boginja i pokušaj centralizacije kultova, koji se izrazio u izmirenju i čak gotovo indetifikaciji triju boginja istog tipa.

Ep o Gilgamešu[uredi - уреди]

Glavni članak: Ep o Gilgamešu

Jedno od najboljih dela vavilonske književnosti jeste čuveni 'Ep o Gilgamešu', u kome se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, 'dve trećine bog a jednu trećinu čovek', vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga:

I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu.

Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu bogiše Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenju ljubav, potsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija 800 ljudi. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu:

Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu!

Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku

Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt.

Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je naik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem?

Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio bemrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrpđuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu pričam o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogoba dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkiouvu sen . Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmraćnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi.

„Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koj ti poznaješ.“

„Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“

Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao u radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“

To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su položni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt.

Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na pretstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena.

Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih starijih religijskih motiva, koje su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranje čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom ; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život.

Spev o Gilgamešu zauzima posebno u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu.

U visoko umetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovečijoj čovekovoj težnji da savlada smtr i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća s mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“ , tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči straog pesnika. Budući život on slika kao obitelj stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo- svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“- i pored svog božanskog porekla namože da zasluži i stekne be smrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršuje zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva.

Spev o Adapi[uredi - уреди]

Ista misao o večnom životu, ista čovekova težnja ka besmrtnosti prožima sobom i spev o Adapi, u kome se priča o tome kako je idealni, premudri čovek, sveštenik i vladar Adapa, sin boga mudrosti Ea, jednom slomio krila južnom vetru i zato bio pozvan na sud od vrhovnog boga Anu. Slušajući savet svog oca, Adapa pobeđuje sažaljenje bogova prema sebi i izaziva kod vrhovnog boga raspoloženje u svoju korist, ali u isto vreme odbija da primi hranu večnog života i napitak besmrtnosti. Tako Adapa iz svoje preterane opreznosti ne dobija besmrtnost, koju su mu bogovi unapred bili pripremil.

Spev o Etani[uredi - уреди]

Iste takve moralne i delom religijsko-filozofske tedencije prožimaju sobom i legende o Etani, u ome se priča o prijateljstvu orla sa zmijom, o verolomstvu orla, svirepoj osveti zmije i pokušaju Etane da se na orlovim krilima vine u nebo, da tamo pribavi „travu rođenja“ i znake vrhovne carske vlasti. Ovaj se spev, kao i spev o Gilgamešu, sastoji iz nekoliko samostalnih delova. Poučna basna iz ciklusa životinjskog epa, koji vodi poreko od starinskih oblika narodnog stvaranja. Prepliće se sa religijskom legendom o tome kako su znaci obogotvorenog cara

Skiptar i tiara, diadema i žezlo vlasti, Smešteni ispred Anu na nebu.

i da čak ni junak Etana ne može da ih stekne, jerse carska vlast ne može dobiti pomoću verolomnog i nerazumnog orla . Dakle u tom spevu sprovodi se misao kako carska vlast vodi svoje poreklo sa neba i sovećena je od bogova. U tome je jasno vidljiva sveštenička propaganda, koja nastoji da uz pomoću religijske literature i likovne umetnosti obrazloži i opravda vlast i samim ti učvrsti klasni robovlasnički poredak.

Katabaza (silazak) boginje Ištar[uredi - уреди]

Istom večitom mišnju o životu i smrti prožet je i spev o sliasku boginje Ištar u zagrobni svet. Nastojeći da nađe smisao smenjivanja godišnjih doba, da shavti uzrok smrti i vaskrsenja prirode svake godine, stanovnici stare Mesopotamije stvorili su mit o smrti i vaskrsenju boga prirode Tamuze, koga vaskrsava za nov život njegova drugarica boginja Ištar. U pesničkoj legendi priča se o tome kako Ištar posle Tamuzove smrti silazi u podzemi svet ostavljajući kod svakog od čuvara sedmoro vrata jedan od svojih ukrasa. Zatočeni u zagrobnom svetu bogovi – Tamuza i Ištar – zaustavljaju čitav proces života na zemlji, što nagoni bogove da oslobode iz podzemnog sveta bogove prirode Tamuza i Ištar. Spev se završava opisom praznika vaskrsenja boga prirode koji umire i ponovo vaskrsava.

U dane Tamuze svirajte na azurnoj fruli, Udarajte u kolutove od kornalina. Svirajte i vi sa njima narikače, Da bi mrtvi ustali, opijeni prijatnim kadovima.

Ovaj spev stajao je u tesnoj vezi sa religijskom dramom, koje je prikazivala smrt i vaskrsenje boga Tamuza i koja je izbođena po hrmovima o praznicima toga boga veskrsle prirode. i tako dalje i tako blize :D

Vanjski linkovi[uredi - уреди]

Geografija

Historija

Jezik