Rodrigo Díaz de Vivar

Izvor: Wikipedia
Spomenik Sidu u Burgosu

Rodrigo Dijaz de Vivar (šp. Rodrigo Díaz de Vivar) rođen je u malom mestu Vivar kod Burgosa između 1043. i 1047. godine, a umro je 10. jula 1099, u Valensiji. Bio je kastiljanski ratnik i junak koji je aktivno učestvovao u Rekonkisti Iberijskog poluostrva u službi kastiljanskih kraljeva, ali i nezavisno. Mavri su mu dali ime El Sid Kampeador (šp. El Cid Campeador), Mio Sid ili El Sid, što bi na dijalektu arapskog (arap. سيد) značilo gospodar[1].

Rodrigo Dijaz zauzima veoma značajno mesto kako u istoriji srednjovekovne Kastilje, tako i u epici. Prvi španski epski spev napisan oko 1140. godine, Pesma o Sidu (šp. Cantar de mío Cid), napisan je upravo o Rodrigu Dijazu i njegovim podvizima u borbi protiv Mavara.

Podaci o njegovom životu se nalaze u brojnim dokumentima na arapskom i latinskom, od kojih je najvažniji Istorija Roderiči (šp. Historia Roderici) napisana između 1103. i 1109. godine[1], koja predstavlja autentičnu biografiju Rodriga Dijaza.

Drugi izvori koji govore o Sidovom životu su[2]:

  • Spis koji je napisao jedan katalonski monah između 1093. i 1094. iz manastira Ripolj pod imenom Karmen Kampidoktoris (lat. Carmen Campidoctoris), i u kome se opisuju borbe Sida i grofa od Barselone u 129 stihova.
  • Spis iz 1109. godine koji je napisao Ben Basam iz Portugala koji predstavlja biografiju mursijanskog kralja Ben Tahira, i u kome se opisuje opsada Valensije od strane Sidove vojske.
  • Spis koji je napisao Ben Alkama oko 1110. godine i koji predstavlja detaljan opis osvajanja Valensije.

Biografija[uredi - уреди]

Postoje različita mišljenja što se tiče Sidove godine rođenja - Menendez Pidal, veliki poznavalac i proučavalac Sidovog lika, predlaže godinu 1043, Ubijerto Arteta godinu Sidovog rođenja smešta između 1054. i 1060, a Gonzalo Martinez Dijez u 1048. godinu.

Bio je sin Dijega Laineza (šp. Diego Laínez) i Tereze Rodrigez (šp. Teresa Rodríguez). Pripadao je nižem plemstvu i borio se u službi Sanča II. Učestvovao je u osvajanju i pripajanju kastiljanskoj kruni Leona, Portugala, Galisije, Tore i Samore. Kada je Sančo ubijen za vreme opsade Samore 1072. godine, njegov brat Alfonso VI ga je nasledio na kastiljanskom prestolu. Od samog početka odnosi između Rodriga i novog vladara nisu bili baš najbolji, jer je Sid sumnjao da je Alfonso bio umešan u ubistvo Sanča. Da bi pridobio Sidovu naklonost, Alfonso ga je oženio sa Himenom Dijaz, pripadnicom visokog leonskog plemstva, koja je bila kćerka grofa od Ovijeda[3]. Međutim, doći će do sukoba između njih koji je doveo do Sidovog proterivanja iz Kastilje. Naime, mavarski kralj Sevilje, Almutamis, bio je vazal Alfonsa VI, i kao takav, plaćao mu je danak. Alfonso je poslao Sida da prikupi danak, međutim, u međuremenu mavarski kralj Granade, Almudafar, napao je Almutamisa te mu je Rodrigo Dijaz pomogao da se odbrani. Almudafara su pomagali i neki kastiljanski plemići, među kojima je bio i Garsija Ordonjez, i koji je u jednom trenutku bio i zarobljen, ali ga je Rodrigo Dijaz potom pustio. Nakon toga, pokupio je danak i vratio se u Kastilju. Međutim, neprijatelji koje je imao na dvoru su optužili Rodriga da je zadržao deo novca od danka[3] te je Alfonso ovo iskoristio jer se pribojavao ovog previše smelog vazala te ga je proterao prvo na njegov skorman posed u Vivaru, a kasnije i iz same Kastilje[1]. Rodrigo Dijaz je tako 1081. godine napustio Kastilju u pratnji male grupe svojih vernih vojnika.

Pošto je napustio Kastilju, Rodrigo Dijaz je otpočeo borbu protiv arapske dinastije Almoravida. Postao je vazal mavarskog kralja Saragose, Almutamina, koji se u to doba borio protiv muslimanskog kralja Leride. Leridu su pomagali kralj Aragona i grof od Barselone. Sid je dva puta porazio grofa od Barselone, i zarobio ga 1082. godine[3].

Vrhunac slave Rodrigo Dijaz je postigao osvajanjem taife Valensije. Valensija je bila pod vrhovnom vlašću Kastilje, i Alfonso ju je dodelio Kadiru, kralju Toleda. Pošto je kralj Kadir 1092. godine bio svrgnut i ubijen, Rodrigo Dijaz je za osvetu osvojio Valensiju koja je postala hrišćanski posed[3]. Zanimljivo je reći da je Sid osvajanje Valensije izvršio u ime kralja Alfonsa, tako da je Valensija do Sidove smrti 1099. godine bila pod vrhovnom vlašću Kastilje[1]. Rodrigo Dijaz i Himena imali su dve kćerke - Mariju, koja se udala za Ramona Berengera III, grofa od Barselone, i Kristinu, koja se udala za Ramira Sančeza od Navare, gospodara Monzona i sina Sanča Garsesa IV, kralja Navare[3].

Sid se nastanio i ostao do kraja života u Valensiji, braneći je od mavarskih napada. Kako je Valensija bila dosta udaljena od hrišćanskih teritorija, Sid je mogao da se osloni samo na sopstvene snage. Nakon njegove smrti, njegova žena, Himena je pod pritiskom Almoravida, 1102. godine morala da napusti Valensiju u pratnji Sidovih vojnika, odnoseći telo Rodriga Dijaza sa sobom[1]. Odnela ga je u Burgos, gde ga je sahranila u mestu San Pedro de Kardenja (šp. San Pedro de Cardeña)[3]. U toku Rata za nezavisnost, francuski vojnici su oskrnavili Sidov grob. Ostaci su bili vraćeni 1842. godine i prenešeni u kapelu u Burgosu. Od 1921. godine, Sidovi posmrtni ostaci počivaju pored posmrtnih ostataka njegove žene Himene u Katedrali u Burgosu.

Sid u književnosti[uredi - уреди]

faksimil rukopisa Pera Abata koji se nalazi u Narodnoj biblioteci u Madridu

Ubrzo posle smrti, Rodrigo Dijaz je postao centralna ličnost prvog španskog epa, Pesma o Sidu (šp. El cantar de mío Cid). Pesma o Sidu je nastala oko 1140. godine i sačuvana je zahvaljujući tome što ju je zabeležio 1037. godine Per Abat, o kome se ništa ne zna. Ovaj dragoceni rukopis se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Madridu[1].

Među legendarnim svedočanstvima koja nastaju oko manastira San Pedro de Kardenja nakon Sidove smrti je i to da je koristio dva mača koja su nosila vlastita imena - Kolada(šp. Colada ) i Tizona (šp. Tizona). Prema legendi, ta dva mača su pripadala kralju Maroka i napravljena su u Kordobi. Već od nastanka Pesme o Sidu ova dva mača se pojavljuju kao obavezni deo legende o Sidu, kao i njegov verni konj, Babijeka (šp. Babieca).

Od 14. veka, Sid se pojavljuje kao glavni protagonista u hronikama i romansama Romansera. Do 14. veka njegov život je pripovedan u formi epopeje, da bi se od tada sve više pažnje poklanjalo (sa mnogo umetničke slobode) Sidovoj izmišljenoj mladosti, kao što se može videti iz epa Rodrigova mladost (šp. Mocedades de Rodrigo), u kom Sid kao veoma mlad kreće u invaziju Francuske. U ovom delu Sid je veoma arogantan što je bilo veoma popularno u to doba, ali daleko od umerenog i razboritog Sida iz „Pesme o Sidu“. Takođe postoje romanse u kojima se obrađuje tema njegove ljubavi sa Himenom.

U 16. i 17. veku, pored romansi, Sid se takođe pojavljuje i u nekoliko pozorišnih komada koji su doživeli veliki uspeh, i koji su u suštini bili direktno inspirisani Romanserom. Godine 1579. Huan de la Kueva (šp. Juan de la Cueva) je napisao komediju „Smrt kralja Sanča“ (šp. La muerte del rey don Sancho), baziranu na epu o opsadi Samore. Lope de Vega je ovekovečio Sida u komediji „Tvrđave Tore“ (šp. Las almenas de Toro ). Naj važnija dva dela 17. veka koja govore o Sidu su dve komedije Giljena de Kastra (šp. Guillén de Castro): „Sidova mladost“ (šp. Las mocedades del Cid) i Sidova junaštva (šp. Las hazañas del Cid) iz 1618. godine. Pjer Kornej je 1636. godine napisao klasičan pozorišni komad francuskog teatra, „Sid“, (fr. Le Cid) po uzoru na Kastrovo delo.

Romantičari 19. veka su takođe bili oduševljeni Sidom, ugledajući se uvek na Romansero: na primer, Zorilja sa svojim pozorišnim komadom „Legenda o Sidu“, ili Harcenbuš „Zakletva iz Santa Gadeje“.

U 20. veku, Pedro Salinas i nobelovac Kamilo Hose Sela, napisali su moderne poetske verzije Pesme o Sidu.

Najnovija kritička izdanja Pesme o Sidu su obnovila interesovanje za ovu staru epopeju, kao na primer, izdanje iz 2000. godine koje je priredio Alberto Montaner Frutos.

Sredinom 20. veka, glumac Luis Eskobar je uradio adaptaciju „Sidove mladosti“ za pozorište, pod imenom „Ljubav je razuzdano ždrebe“ (šp. El amor es un potro desbocado). Osamdesetih godina 20. veka Hose Luis Olaizola objavio je esej „Sid, posednji heroj“, i godine 2000. profesor istorije i romanopisac Hose Luis Koral je napisao roman „Sid“ (šp. El Cid), koji desmistifikuje lik srednjovekovnog junaka.

U Srbiji, Vlado Drašković je uradio kritičko izdanje „Pesme o Sidu“ koje sadrži prevod komentar i rečnik, izdato 1975. godine[4].

Legenda[uredi - уреди]

Postoji legenda koja kaže da je nakon Sidove smrti, Sidova žena vezala njegovo telo za konja i poslala ga natrag u bitku, veruju ći da će to trupama povratiti moral. Trupe, misleći da uz njih jaše njihov gospodar okupili su se u velikom broju. Neprijateljska armija se razbežala misleći da se Sid vrato iz mrtvih i vratila na svoje brodove. Tako je Sid i pored toga što je bio mrtav pobedio odlučujuću bitku za Valensiju.

Sid na filmu[uredi - уреди]

  • Godine 1910. snimljen je film Marija Kasarinija baziran na pozorišnom komadu Pjera Korneja (fr. Pierre Corneille) iz 1637.
  • Godine 1961. snimljena je najpopularnija filmska verzija priče o Sidu, reditelja Antonija Mena (šp. Anthony Mann) sa Sofijom Loren (eng. Sophia Loren) i Čarltonom Hestonom (šp. Charlton Heston) u ulogama Himene i Sida. Film je snimljen u Španiji.
  • Godine 1962. snimljena je film u špansko-italijanskoj produkciji pod nazivom „Sidove kćerke“ u režiji Migela Iglesijasa (šp. Miguel Iglesias.).
  • Godine 2003. snimljen je španski crtani film „Sid:Legenda“ (šp. El Cid: La leyenda).

Takođe su u Španiji u više navrata bile snimane serije i parodije na temu Sidovog života.

Sid u operi[uredi - уреди]

Priča o Sidu je bila takođe adaptirana za operu u četiri čina na osnovu Kornejevog dela. Muziku je napisao Žil Masane (fr. Jules Massenet).

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 Pavlović-Samurović Lj, Soldatić, D. Španska književnost 1. Nolit, Beograd, 1985.
  2. A. Robert Lauer. Cantares de gesta[1]
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 Samardžić, N. Istorija Španije. Plato, Beograd, 2005
  4. Drašković, V. Pesma o Sidu, kritičko izdanje. ISC, Beograd, 1975.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]