Fosfolipid
U prikazuje hidrofobnu deo molekula.
Fosfolipidi su klasa lipida i značajna komponenta svih ćelijskih membrana.[1] Oni mogu da formiraju lipidne dvoslojeve. Većina fosfolipida sadrži diglicerid, fosfatnu grupu, i jednostavni organski molekul kao što je holin. Jedan izuzetak od ovog pravila je sfingomijelin, koji je formiran od sfingozina umesto glicerola. Prvi fosfolipid identifikovan u biološkim tkivima je bio lecitin, ili fosfatidilholin, u žumancetu. Otkrio ga je 1847. godine francuski hemičar i apotekar Teodor Nikolas Gobli.
Amfipatični karakter[uredi | uredi kod]
„Glava“ fosfolipida je hidrofilna (privlači vodu), dok njihov hidrofobni „rep“ odbija vodu. Hidrofilna glava ima negativno naelektrisanu fosfatnu grupu, a može da sadrži i druge polarne grupe. Hidrofobni rep se obično sastoji od dugačkih masno kiselinskih ugljeno vodoničnih lanaca. U vodi, fosfolipidi formiraju više različitih struktura u zavisnosti od specifičnih osobina fosfolipida. Te specifične osobine omogućavaju fosfolipidima da igraju važnu ulogu u fosfolipidnom dvosloju. U biološkim sistemima, fosfolipidi se često javljaju sa drugim molekulima (npr., proteinima, glikolipidima, i holesterolom) u dvosloju kao što je ćelijska membrana.[2] Lipidni dvoslojevi nastaju kad se hidrofobni repovi slože jedni naspram drugih, formirajući membranu sa hidrofilnim glavama na obe strane okrenute ka vodi.
Tipovi fosfolipida[uredi | uredi kod]
Diacilgliceridne strukture[uredi | uredi kod]
- Fosfatidna kiselina (fosfatidat) (PA)
- Fosfatidiletanolamin (kefalin) (PE)
- Fosfatidilholin (lecitin) (PC)
- Fosfatidilserin (PS)
- Fosfoinozitidi:
- Fosfatidilinozitol (PI)
- Fosfatidilinozitol fosfat (PIP)
- Fosfatidilinozitol bisfosfat (PIP2) i
- Fosfatidilinozitol trifosfat (PIP3).
Fosfosfingolipidi[uredi | uredi kod]
- Keramid fosforilholin (Sfingomijelin) (SPH)
- Keramid fosforiletanolamin (Sfingomijelin) (Cer-PE)
- Keramid fosforilglicerol
Sinteza fosfolipida[uredi | uredi kod]
Sinteza fosfolipida se odvija u citozolu u okolini ER membrane koja je bogata u proteinima koji učestvuju u sintezi (GPAT i LPAAT acil transferaze, fosfataze i holin fosfotransferaze) i alokacije (flipaze i flopaze). Na kraju vezikule sa fosfolipidima se odvajaju od ER, i prenose se na membrane.[3]
Vidi još[uredi | uredi kod]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Donald Voet, Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 izd.). Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0.
- ↑ Campbell, Neil A.; Brad Williamson; Robin J. Heyden (2006). Biology: Exploring Life. Boston, Massachusetts: Pearson Prentice Hall. ISBN 0-13-250882-6.
- ↑ Lodish, Harvey; Berk, Krieger, Kaiser, Scott, Bretsher, Ploegh, Matsuaira (2008). Molecular Cell Biology. W.H. Freeman and Company. ISBN 0-7167-7601-4. Arhivirano iz originala na datum 2011-07-17. Pristupljeno 2014-03-05.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Lodish, Harvey; Berk, Krieger, Kaiser, Scott, Bretsher, Ploegh, Matsuaira (2008). Molecular Cell Biology. W.H. Freeman and Company. ISBN 0-7167-7601-4. Arhivirano iz originala na datum 2011-07-17. Pristupljeno 2014-03-05.
- Campbell, Neil A.; Brad Williamson; Robin J. Heyden (2006). Biology: Exploring Life. Boston, Massachusetts: Pearson Prentice Hall. ISBN 0-13-250882-6.
