David Fincher

Izvor: Wikipedia
David Fincher
filmski režiser i producent
David Fincher
Lični podaci
Rođenje David Andrew Leo Fincher[1][2]
28. august 1962. (1962-08-28) (dob: 51)
Denver, Kolorado, SAD
Bračni drug(ovi) Donya Fiorentino (1990–1995)
Djeca Phelix Imogen (r. 25. aprila 1994)
Profesionalna karijera
Filmovi Serije
Seven, Fight Club, Zodiac, The Social Network, The Girl with the Dragon Tattoo
Period aktivnosti 1984–
Uticaj od Uticaj na
Martin Scorsese, Alfred Hitchcock, George Roy Hill, Stanley Kubrick, Terrence Malick, Steven Spielberg, Alan J. Pakula, Bob Fosse, Roman Polanski, William Friedkin

Dejvid Lio Finčer (rođen 28. avgusta 1962.) je američki filmski režiser, kao i režiser spotova, poznat po mračnoj atmosferi u svojim filmovima.

Biografija[uredi - уреди]

Rođen je u Denveru (Kolorado), a odrastao u Marin Kauntiju (Kalifornija). Kada je bio tinejdžer, preselio se u Ešland u Oregonu, gde je završio srednju školu.

Inspirisan filmom „Buč Kasidi i Sandens Kid“, počeo je da snima filmove sa osam godina sa osmomilimetarskom kamerom. Snimanje je izgledalo kao savršen odušak za dete koje je moglo da potroši ceo dan crtajući i praveći skulpture, fotografišući i snimajući zvuk na kasetofonu. Finčer je izbegao put kroz filmsku školu, dobijajući posao noseći kamere i druge ručne poslove u Džon Kortijevom „Kortni filmsu“. Njegov sledeći posao bio je u „Industry Light and Magic1980. godine, kada se njegovo ime prvi put pojavilo na kraju filma „Povratak džedaja“, gde je ostao do 1984. Napustio je preduzeće i režirao dokumentarni film „The Beat of the Live Drum“. Počeo je da režira reklame za televiziju, prvo za „Američko udruženje za maligna oboljenja“, a kasnije i za preduzeća „Revlon“, „Konvers“, „Najk“, „Pepsi“ i „Livajs“. Finčer je ubrzo otkrio da bi rastući format muzičkih video spotova mogao da bude čak i bolje mesto da se isprobaju stvari.

Spotovi[uredi - уреди]

Finčer je režirao visokobudžetne spotove za izvođače poput Madone, Džordža Majkla, Aerosmit, Majkla Džeksona, Rolingstonsa i drugih. Kao i veliki broj drugih režisera spotova, i on je kasnije prešao na film.

Filmovi[uredi - уреди]

Osmi putnik3[uredi - уреди]

Finčerov prvi film bio je film iz 1992. godine, „Osmi putnik3“ (eng. Alien3), koji je tada bio najskuplji film ikada koji je režirao debitant. Nažalost, film nije bio prijatno iskustvo za Finčera, koji je imao problema sa ljudima iz preduzeća 20th Century Fox, jer su napravili scenografiju pre nego što je završen scenario i učinili snimanje košmarom. Iako je nominovan za Oskara u kategoriji specijalnih efekata, film nije dobro primljen od kritike. Potišten i razočaran, Finčer se vratio u svet televizijskih reklama i muzičkih spotova, plašeći se da nikada više neće raditi na filmu.

Sedam[uredi - уреди]

Vera je konačno pokucala na vrata Finčera sa scenarijom Endrua Kevina Vokera za mračnu detektivsku priču nazvanu „Sedam“ (1995). Nemilosrdno tmurna priča o dvojici detektiva (igraju ih Bred Pit i Morgan Friman) koji prate serijskog ubicu koji je bazirao svoja ubistva na sedam smrtnih grehova, film je zaradio preko 100 miliona dolara, čineći Finčera jednim od poželjnijih holivudskih režisera.

Igra[uredi - уреди]

Njegov sledeći fil je „Igra“ (1997), avanturistički film u stilu „Zone sumraka“, koji svojom atmosferom steže vrat gledalaca slično kao film „Sedam“, ali nije naišao na razumevanje publike. Priča se okreće oko poslovnog čoveka iz San Franciska (Majkl Daglas) koji prima neobičan poklon od svog mlađeg brata (Šon Pen), u kom postaje glavni igrač igre koja mu preuzima život.

Borilački klub[uredi - уреди]

Relativni neuspeh „Igre“ je zamračio uzbuđenje koje je pratilo Finčerov sledeći projekat, „Borilački klub“, filmsku adaptaciju istoimenog romana Čaka Palahnijuka o dvojici muškaraca koji otvaraju klub posvećen isključivo za borbe golim pesnicama za muškarce. Zbog prvoklasne postave filma, uključujući Edvarda Nortona, Helenu Bonam Karter i Breda Pita, ovaj film iz 1999. je bio jedan od najreklamiranijih, ali je bio razočarenje na bioskopskim blagajnama i imao različite kritike.

Ipak, mnogi kritičari i publika su kasnije promenili mišljenje i film se pojavio na mnogim listama za najbolji film godine i uskoro napravio ogromno sledbeništvo. Časopis „Entertainment Weekly“, koji je filmu prvo dao negativnu ocenu D, kasnije ga je stavio na prvo mesto na listi „50 video diskova koje morate da imate“. Tržište video diskova, koje je imalo veliki rast u to vreme, prouzrokovalo je zaradu filma.

Soba panike[uredi - уреди]

2002. je nastavio sa trilerom „Soba panike“, koji je predstavio neke novine u korišćenju računarske grafike. Iako je iznenadio tehničkim dostignućima sa dobrom zaradom u bioskopima, film nije tako dobro primljen kao „Sedam“, „Borilački klub“ ili „Igra“. Priča takođe prati više uobičajenu putanju za Finčera, uprkos nekim zanimljivim optičkim veštinama, kako se samohrana majka (Džodi Foster) i njena ćerka kriju u bezbednoj sobi u njihovoj kući, dalje od zločinaca (Forest Vitaker, Dvajt Joakam i Džared Lito) sklonih traganju za izgubljenim bogatstvom.

Reference[uredi - уреди]

  1. "The Membership: Howard Kely "Jack" Fincher". Wolfensberger: Newsletter of the Wolfensberger Family Association. May 2003. http://www.wolfensberger.org/pages/NL_BKUP/WFA_NL/2003May.pdf. pristupljeno November 4, 2010. 
  2. Davies, Gareth A. "Forrest Griffin to show his police brutality They have named UFC 92 in Las Vegas on Saturday night 'Ultimate 2008'. For good reason.", The Daily Telegraph, December 23, 2008, pristupljeno 1. V 2010.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Intervjui
Nagrade i postignuća
National Board of Review
Prethodi:
Tim Burton
za Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street
Najbolji režiser
za The Curious Case of Benjamin Button

2008
Slijedi:
Clint Eastwood
za Invictus
National Board of Review
Prethodi:
Clint Eastwood
za Invictus
Najbolji režiser
za The Social Network

2010
Slijedi:
Martin Scorsese
za Hugo