Akcija T4

Izvor: Wikipedia

Akcija T4 (nem. Aktion T4) je bio program eutanazije tokom koga su lekari u nacističkoj Nemačkoj ubili 70.273 osobe. Ovaj program je bio na snazi od oktobra 1939, do avgusta 1941.[1] Žrtve ovog programa opisane su u Hitlerovom tajnom memorandumu od 1. septembra 1939, kao neizlečivo bolesni i pacijenti čije je stanje utvrđeno nakon kritičkog medicinskog pregleda[2]. Kardinal Galen je oštro kritikovao ovaj program navodeći da su ti ljudi bili dugoročni štićenici mentalnih azila koji mogu da izgledaju neizlečivo[3] Na suđenjima u Nirnbergu je iznet dokaz da su nemački lekari nastavili sa ubijanjem pacijenata i nakon oktobra 1941, i dokaz da je oko 275.000 ljudi ubijeno u okviru akcije T4.[n 1]

Kodni naziv T4 je predstavljao skraćenicu za Tirgartenštrase 4, adresu vile u berlinskoj opštini Tirgarten gde je bilo sedište Opšte zadužbine za socijalnu i institucionalnu negu (Gemeinnützige Stiftung für Heil- und Anstaltspflege).[4] Ovo telo je delovalo pod rukovodstvom Filipa Boulera, šefa Hitlerove kancelarije,[5] i doktora Karla Branta, Hitlerovog ličnog lekara. Vila više ne postoji ali je ploča na pločniku ulice Tirgarten označava njenu lokaciju.

Dekret o eutanaziji, napisan na Hitlerovom ličnom memorandumu i datiran na 1. septembar 1939, glasi:

Rajh vođa Bouler i doktor Brant su zaduženi odgovornošću da prošire nadležnost lekara, navedenih imenom, dotle da pacijantima koji se smatraju neizlečivim prema najboljoj dostupnoj ljudskoj proceni [menschlichem Ermessen] stanja njihovog zdravlja, mogu da omoguće milosrdnu smrt [Gnadentod].[6]

Pozadina[uredi - уреди]

Viktor Brak, organizator programa T4

Neki autori tvrde da je program T4 razvijen iz politike rasne higijene Nacističke partije, iz verovanja da nemački narod treba da bude očišćen od rasno nebezbednih elemenata, koji su uključivali ljude sa posebnim potrebama. Prema ovom gledištu, program eutanazije predstavlja evoluciju u toj politici prema kasnijem Holokaustu nad evropskim Jevrejima: istoričar Ijan Keršou je ovaj program nazvao vitalnim korakom u spuštanju u moderno varvarstvo.[7]

Ideje rasne higijene nikako nisu jedinstvene za nacistički pokret. Ideje socijaldarvinizma su bile rasprostranjene u svim zapadnim zemljama početkom 20. veka, a eugenički pokret je imao veliki broj sledbenika među obrazovanim ljudima i bio je posebno jak u Sjedinjenim Državama. Ideja sterilisanja osoba koje su nosile nasledne poremećaje ili su ispoljavali ono šta je smatrano naslednim antisocijalnim ponašanjem je bila široko prihvaćena, i ozakonjena u Sjedinjenim Državama, Švedskoj, Švajcarskoj i drugim zemljama. Između 1935. i 1975, na primer, 63.000 ljudi je sterilisano na osnovu eugenike u Švedskoj.Script error: No such module "Footnotes".

Ideja sprovođenja rasne higijene je bila u osnovama Hitlerove ideologije od njenih najranijih dana. U svojoj knjizi, Majn kampf (1924), Hitler je napisao:

Onaj ko telesno i mentalno nije bezbedan i zaslužujuć ne sme da prenosi ovu nesreću na tela svoje dece. Narodna država mora da sprovede najgigantskiji odgajivački zadatak ovde. Jednoga dana, međutim, ispostaviće se da je ovo delo veće od najpobedonosnijih ratova naše savremene buržoaske ere.[8]

Nacistički režim je počeo da impelentira politike rasne higijene čim je došao na vlast. Jula 1933. Zakon za sprečavanje nasledno obolelog potomstva je propisao obaveznu sterilizaciju za ljude koji su imali neko iz spektra stanja koja su smatrana naslednim, kao što su shizofrenija, epilepsija, Hantingtonova bolest i imbecilnost. Sterilizacija je takođe propisana u slučajevima hroničnog alkoholizma i drugih oblika društvene devijantnosti.[9] Ovaj zakon je sprovodilo Ministarstvo unutrašnjih dela pod Vilhelmom Frikom kroz specijalne sudove za nasledno zdravlje (nem. Erbgesundheitsgerichte), koji su pregledali osobe u azilima, zatvorima, staračkim domovima i specijalnim školama i određivali ko će biti sterilisan.

Procenjuje se da je 360.000 ljudi sterilisano po ovom zakonu između 1933 i 1939. Postojale su naznake da je ovaj program trebalo da bude proširen na osobe sa fizičkim nedostacima, ali ove ideje su morale da budu izricane pažljivo jer Jozef Gebels, jedan od najmoćnijih ljudi Hitlerovog režima, patio od urođenog deformiteta stopala. Sam Filip Bouler je bio slabije pokretan usled povreda nogu zadobijenih u ratu. Nakon 1937, usled akutnog nedostatka radne snage u Nemačkoj je svako ko je bio sposoban za rad smatran korisnim i stoga bio izuzet iz ovog zakona, tako da je stopa sterilizacije opala.[10]

Prema politici ubijanja[uredi - уреди]

Plaketa postavljena na pločniku ispred ulice Tirgarten broj 4 u znak sećanja na žrtve nacističkog programa eutanazije.
Filip Bouler, vođa programa T4

Hitler je bio pobornik ubijanja onih za koje je smatrao da da su nedostojni života. 1939. na konferenciji sa ministrom zdravlja Leonardom Kontijem i šefom rajhskancelarije Hansom Lamersom, par meseci pre dekreta o eutanaziji, Hitler je kao primere života nedostojnog života naveo teško mentalno obolele ljude koji mogu da spavaju samo na piljevini ili pesku jer stalno prljaju sebe, ili koji stavljaju sopstveni izmet u usta, jedu ga i tako dalje[11]

I njegov lekar, doktor Karl Brant i šef rajhskancelarije, Hans Lemers su posle rata svedočili da im je Hitler već 1933, u vreme kada je donet zakon o sterilizaciji, govorio kako je on pre za ubijanje neizlečivo bolesnih, ali da uočava da javno mnjenje ovo ne bi prihvatilo. 1935, Hitler je rekao doktoru šefu državnih lekara (nem. Reichsärzteführer), Gerhardu Vagneru, da to pitanje ne može da se reši za vreme mira: Takav problem bi jednostavnije i lakše bilo sprovesti tokom rata, rekao je. Nameravao je, kako je pisao, u slučaju rata da radikalno reši problem mentalnih azila.[12] Izbijanje rata je stoga Hitleru otvorilo mogućnost da sprovede politiku za koju se dugo zalagao.

Rat je ovom pitanju takođe dao i novu hitnost u očima nacističkog režima. Ljudi sa teškim nedostacima, čak i sterilisani, su ipak iziskivali institucionalnu negu. Zauzimali su mesta u ustanovama koje će uskoro biti neophodne za ranjene vojnike i ljude evakuisane iz bombardovanih gradova. Njihov smeštaj i hranu je plaćala država, a oduzimali su vreme lekarima i medicinskim sestrama. Sve ovo su nacisti smatrali jedva podnošljivim za vreme mira, a potpuno neprihvatljivim u doba rata. Kao vodeći nacistički doktor, Herman Pfanmilere je rekao: Nepodnošljiva mi je idaja da najbolji, cvet naše omladine mora da daje svoj život na frontu kako bi slaboumni i neodgovorni asocijalni elementi imali sigurnu egzistenciju u azilu.[13]

Čak i pre nego što su nacisti došli na vlast, nemački eugenički pokret je imao svoje ekstremno krilo, koje su predvodili Alfred Hohe i Karl Binding, koji su se već 1930. zalagali za ubijanje onih čiji su životi ocenjeni kao život nedostojan života (nem. lebensunwertes Leben).[14] Namačka je u godinama nakon Prvog svetskog rata bila vrlo plodno tle za ovakve ideje. Oni su interpretirali darvinizam u smislu da nacija mora da promoviše širenje korisnih gena i spreči širenje štetnih. Robert Lifton je napisao: Argument se sastojao u tome da su najbolji mladi muškarci poginuli u ratu što je uzrokovalo da je folk (narod) izgubio najbolje dostupne gene. Geni onih koji se nisu borili (najgori geni) su zatim počeli slobodno da bujaju, ubrzavajući biološku i kulturnu degradaciju.[15] Eugeničari su smatrali da država mora da interveniše kako bi se ovo sprečilo.

Ovi pogledi su stekli podršku nakon 1930, kad je Velika depresija uzrokovala oštre rezove u finansiranju državnih mentalnih bolnica, što je dovelo do prljavštine i prenatrpanosti.[16] Većina nemačkih eugeničara su već bili izrazito nacionalistički i antisemitski nastrojeni, i prihvatili su nacistički režim sa entuzijazmom. Mnogi od njih su postavljeni na pozicije u ministarstvu zdravlja i istraživačkim institutima, i njihove ideje je postepeno prihvatala većina nemačkih medicinskih profesionalaca, iz čijih redova su ubrzo odstranjeni Jevreji i komunisti.[17]

Tokom 1930ih, Nacistička partija je sprovela propagandnu kampanju u prilog eutanaziji. Nacional socijalistička kancelarija za rasu i politiku (NSRPA) je štampala letke, postere i snimala kratke filmove za prikazivanje u bioskopima. U ovom propagandnom materijalu su Nemcima isticani troškovi održavanja azila za neizlečivo bolesne mentalne bolesnike. Među ovim filmovima su bili Nasledstvo (Das Erbe, 1935), Žrtva prošlosti (Opfer der Vergangenheit, 1937), koji su imali veliku premijeru u Berlinu i prikazivani su u svim nemačkim bioskopima, i Optužujem (Ich klage an, 1941), koji je bio baziran na noveli doktora Helmuta Ungera, konsultanta pri programu dečje eutanazije.[18] Katoličke institucije, od kojih se moglo očekivati da će se oštro suprotstavljati ubijanju svojih pacijenata, su zatvarane a njihovi štićenici su premeštani u već prenatrpane državne institucije, gde su prljavština i loši uslovi davali dodatnu municiju za propagandu u prilog eutanaziji.

Ubijanje dece[uredi - уреди]

Psihijatrijska bolnica Šenbrun, 1934. Fotografisao SS fotograf, Franc Bauer

Na leto 1939, roditelji teško deformisanog deteta (nedavno identifikovano kao Gerhard Krečmar),[19] rođenog u blizini Lajpciga su pisali Hitleru, tražeći od njega dozvolu da njihovo dete bude ubijeno.[20] Hitler je ovo odobrio, i ovlastio je formiranje Državnog komiteta za naučno registrovanje naslednih i urođenih bolesti (nem. Reichsausschuss zur wissenschaftlichen Erfassung erb- und anlagebedingter schwerer Leiden), na čelu sa Karlom Brantom (nem. Karl Brandt), njegovim ličnim lekarom, i pod administrativnom upravom Herberta Lindena iz ministarstva unutrašnjih poslova i SS oficirom Viktora Braka. Brant i Bouler su bili ovlašćeni da odobravaju zahteve da se deca u sličnim okolnostima ubijaju.[21]

Ovaj slučaj je predstavljao presedan koji je korišćen da se uspostavi program ubijanja dece sa teškim oštećenjima. Princip 'starateljske' saglasnosti je ubrzo nestao. Od avgusta, ministarstvo unutrašnjih poslova je zahtevalo od lekara i babica da prijave sve slučajeve novorođenčadi sa teškim oštećenjima. Određena za ubijanje su bila sva deca ispod tri godine starosti kod kojih se 'sumnja' na bilo koje od sledećih 'ozbiljnih naslednih oboljenja': idiotizam i Daunov sindrom (posebno kad je povezan sa slepilom i gluvoćom); mikrocefalija; hidrocefalija; malformacije svih vrsta, posebno udova, glave i kičme; i paraliza, uključujući spazmična stanja[22] Izveštaje su analizirali konzilijumi medicinskih stručnjaka, od kojih je troje moralo da da odobrenje pre nego što bi dete bilo ubijeno.[23]

Plos Harthajm, mesto gde je izvršena 'eutanazija' nad 8000 ljudi.

Korišćeni su različiti metodi sa pribavljanje saglasnosti - posebno u katoličkim oblastima, gde su roditelji načelno bili manje skloni saradnji. Roditeljima je govoreno da se njihova deca šalju u specijalna odeljenja za decu, gde će dobiti bolju negu.[24] Deca su slata u te centre gde su nekoliko nedelja držana na posmatranju a zatim ubijana smrtonosnom injekcijom, a kao uzrok smrt beležena upala pluća. Obično su sprovođene autopsije i uzimani uzorci moždanog tkiva kako bi bili korišćeni za medicinsko istraživanje. Ovo je verovatno služilo da olakša savest mnogima koji su bili umešani, jer im je davalo osećaj da deca nisu umrla uludo, i da je ceo program imao stvarnu medicinsku svrhu.[25]

Kad je rat izbio u septembru, 1939, program je postao manje rigorozan u smislu posmatranja i odobravanja. Proširen je da uključuje i stariju decu i adolescente. Skup stanja koja su bila povod za ubijanje je proširen tako da je uključivao različita granična ili ograničena oštećenja kod dece različite dobi, a kulminirao je ubijanjem onih koji su označeni kao maloletni delinkventi. Jevrejska deca su mogla da završe u ovom programu prvenstveno zato što su bila jevrejska; u jednoj od institucija je uspostavljeno specijalno odeljenje za jevrejsko-arijevsku polukrvnu decu.[26] U isto vreme, roditelji su stavljani pod pojačan pritisak da se saglase sa tim da njihova deca budu odvedena. Mnogi roditelji su sumnjali šta se zaista dešava i nisu davali saglasnost. Njima je prećeno da će izgubiti starateljstvo nad decom i, ako to ne bi bilo dovoljno, da će biti pozvani na prinudni rad.[27] Do 1941, preko 5.000 dece je ubijeno.[28]

Ubijanje odraslih[uredi - уреди]

Pacijent mentalne bolnice, mart 1934.

Brant i Bouler su uskoro razvili planove da prošire program na odrasle. Jula 1939. su održali sastanak na kome su prisustvovali dr. Leonardo Konti, šef zdravstva Rajha (nem. Reichsgesundheitsführer) i državni sekretar za zdravstvo u ministarstvu unutrašnjih poslova, i profesor Verner Hejde, vođa SS medicinskog odeljenja. Na ovom sastanku su načinjene preliminarne pripreme za nacionalni registar svih institucionalizovanih lica sa mentalnim oboljenjima ili fizičkim invaliditetom.

Međutim, prve odrasle osobe sa invaliditetom koje je nacistički režim ubio nisu bili Nemci već Poljaci, kad je Ajnzackomando 16 ispraznio bolnice i institucije za zbrinjavanje mentalnih bolesnika u Vartelandu, oblasti u zapadnoj Poljskoj koja je bila određena za prisajedinjenje Nemačkoj i naseljavanje Nemcima nakon osvajanja Poljske. U oblasti Danciga (danas Gdanjsk), nekih 7.000 Poljaka štićenika raznih institucija je streljano a 10.000 je ubijeno u oblasti Gdinje. Slične mere su sprovedene i u drugim oblastima Poljske koje su bile određene za prisajedinjenje Nemačkoj.[29] U Poznanju je stotine pacijenata ubijeno ugljen-monoksidom u improvizovanoj gasnoj komori koju je razvio doktor Albert Vidman, glavni hemičar nemačke Kriminalne policije (Kripo).

Ubijanje beskorisnih mentalnih pacijenata se ubrzo proširilo iz okupirane Poljske u oblasti same Nemačke koje su bile blizu granice sa Poljskom, verovatno jer su nacističke vođe i SS oficiri iz tih oblasti bili najupoznatiji sa time šta se dešava u Poljskoj. Ovo su takođe bile oblasti gde su smeštani nemački vojnici koji su bili ranjeni u pohodu na Poljsku, što je stvaralo potrebu za bolničkim prostorom. Gaulajter Pomeranije, Franc Švede-Koburg, je poslao 1.400 pacijenata iz pet pomeranijskih bolnica u Poljsku, gde su streljani. Gaulajter Istočne Pruske, Erih Koh je na sličan način ubio 1.600 pacijenata. Ukupno, više od 8.000 Nemaca je stradalo u ovom početnom talasu ubijanja. Ovo je sprovođeno na inicijativu lokalnih zvaničnika, mada je Himler sigurno znao i odobravao te akcije.[30]

Program ubijanja odraslih lica sa mentalnim ili fizičkim invaliditetima je otpočeo pismom koje je Hitler napisao oktobra 1939. Ovo pismo je naložilo Bouleru i Brantu da prošire ovlašćenja određenih, imenom navedenih, lekara, tako da se osobama koje su, prema ljudskoj proceni, neizlečive, može nakon najpažljivije dijagnoze stanja njihove bolesti, podariti milosrdna smrt[31] Pismo je datirano unazad na 1. septembar kako bi se legalizovala ubistva koja su već bila sprovedena,[32] i kako bi se program črvšće vezao za rat, dajući mu opravdanje ratne neophodnosti.[13] Ovo pismo, koje je bilo jedina pravna osnova za program, nije bilo formalni Firerov dekret, koji je u Nacističkoj Nemačkoj imao snagu zakona. Hitler je namerno zaobišao ministra zdravlja Kontija, i njegovo ministarstvo, koji nisu smatrani dovoljno nemilosrdni u duhu nacionalsocijalizma i koji bi mogli da postavljaju razna pitanja o legalnosti ovog programa, i poverio rukovođenje svojim ličnim agentima, Bouleru i Brantu.[33]

Programom je upravljalo Brakovo osoblje iz Tirgartenštrase 4, pod nazivom Humanitarna fondacija za lečenje i institucionalnu negu, a nadgledali su Bouler i Brant. Među ostalim bliskim učesnicima su bili doktor Herbert Linden koji je bio duboko umešan u dečji program, doktor Ernst-Robert Gravic, glavni lekar SS i August Beker, SS hemičar. Ovi zvaničnici su izabrali lekare za sprovođenje operativnog dela programa. Lekari su izabani po kriterijumima političke pouzdanosti, profesionalne reputacije i poznate naklonosti ka radikalnoj eugenici. Među njima je bilo i nekoliko lekara koji su se istakli u programu ubijanja dece, kao što su Unger, Hajnce i Herman Pfanmiler. Novi lekari su uglavnom bili psihijatri, među njima profesor Karl Šnajder iz Hajdelberga, profesor Maks de Krinis iz Berlina i profesor Paul Niče iz državne institucije Zonenštajn. Hejde je bio operativni vođa programa, a kasnije ga je nasledio Niče.[34]

Početkom oktobra, sve bolnice, starački domovi i sanatorijumi su morali da prijave sve pacijente koji su bili institucionalizovani pet ili više godine, koji su primljeni kao kriminalno ludi, koji su bili nearijevske rase, ili kojima je dijagnostifikovano neko od stanja sa određene liste. Među ovim stanjima su bili shizofrenija, epilepsija, Hantingtonova bolest, uznapredovali sifilis, senilna demencija, paraliza, encefalitis i uopšteno terminalna neurološka stanja. Mnogi lekari i upravnici su pretpostavili da je svrha ovih izveštaja da se odrede štićenici koji su bili u stanju za regrutovanje za radnu službu. Stoga su oni često precenjivali stepen oboljenja svojih pacijenata kako bi ih zaštitili od prisilnog rada - što je imalo fatalne posledice.[35] Kada su neke institucije, često u katoličkim oblastima[traži se izvor od 02. 2013.], odbile da sarađuju, timovi T4 lekara (ili u nekim slučajevima nacističkih studenata medicine) su posećivale te institucije i sačinjavale svoje liste, ponekad vrlo nepažljivo ili ideološki motivisano.[36] Svi pacijenti Jevreji su odvedeni iz institucija i ubijeni tokom 1940.[37]

Kao i kad su u pitanju bila deca, slučajeve odraslih je procenjivao konzilijum stručnjaka iz Tirgartenštrase. Stručnjaci su morali da donose osude isključivo na osnovu izveštaja a ne na osnovu detaljnih medicinskih istorija, a kamoli pregleda. Nekad su istovremeno razmatrali stotine izveštaja. Svaki izveštaj su označavali znakom + (smrt), znakom - (život), ili ponekad znakom ? što je značilo da ne mogu da se odluče. Tri osude na smrt su bile dovoljne da se osoba ubije. Kao i u slučaju dece, vremenom je ovaj proces postajao sve manje rigorozan, skup stanja koja su bila osnov za ubijanja se širio a ostrašćeni nacisti pri dnu lanca komande su sve više donosili odluke na sopstvenu inicijativu.[36]

Zamak Grafenek
Zamak Zonenštajn
Bernberg 165. godine
Pogled na Hadamar oko 1900.

Isprva su pacijenti ubijani smrtonosnom injekcijom što je bio metod koji je uspostavljen sa decom, ali je ubrzo zaključeno da je ovaj metod spor i neefikasan za ubijanje odraslih, kojima su bile potrebne veće doze sve ređih i skupih lekova i za koje je postojala veća verovatnoća da će se opirati. Sam Hitler je preporučio Brantu da koristi ugljen monoksid.[38] Na svom suđenju, Brant je ovo opisao kao veliki napredak u istoriji medicine.[39] Prva ubijanja gasom su sprovedena u Brandenburgu na Havelu u januaru 1940, pod nadzorom Vidmana, Bekera i Kristijana Virta, Kripo (kriminalistička policija) oficira koji je kasnije igrao važnu ulogu u Konačnom rešenju, programu istrebljivanja Jevreja. Kad je uspostavljena efikasnost ovog metoda, to je postao standard koji je korišćen u brojnim centrima širom Nemačke. Osim Brandenburga na Havelu, među tim centrima su bili Zamak Grafenek u Baden-Virtembergu (10.824 ubijenih), Šlos Harthajm kod Linca u Austriji (preko 8.000 ubijenih), Zonenštajn u Saksoniji {15.000 ubijenih}, Bernburg u Saksoniji-Anhalt i Hadamar u Hesenu (14.494 mrtvih). Osim za ubijanje pacijenata iz ustanova za mentalno obolele, ovi centri su korišćeni i za ubijanje logoraša iz koncentracionih logora u Nemačkoj i Austriji.

Pacijenti su prevoženi iz institucija u kojima su bili smešteni u centre za ubijanje u posebnim bolničkim autobusima specijalno za tu namenu, u kojima su se nalazi pripadnici SS koji su nosili bele mantile kako bi celoj operaciji dali privid medicinske autentičnosti. Kako bi sprečili porodice i lekare da uđu u trag pacijentima, oni su često prvo slati u tranzitne centre u velikim bolnicama gde su navodno pregledani pre nego što bi opet bili premešteni u centre za specijalni tretman (Sonderbehandlung). (Ovaj izraz je kasnije bio u širokoj upotrebi kao eufemizam za ubijanje tokom istrebljenja Jevreja.) Porodicama su slata pisma u kojima je objašnjavano da zbog ratnih propisa neće biti moguće posete u ovim centrima. U praksi, većina pacijenata je ubijano u roku od 24 sata od dolaska u centre, a njihova tela su kremirana.[38] Za svaku ubijenu osobu je pripreman izveštaj o smrti, koji je davao lažan ali naizgled uverljiv uzrok smrti. Ovi izveštaji su slati porodicama uz urnu sa pepelom (slučajno prikupljen pepeo jer su žrtve kremirane u grupama). Priprema ovih falsifikovanih izveštaja je oduzimala najveći deo radnog vremena lekara koji su radili u centrima.[40]

Tokom 1940, u centrima u Brandenburgu, Grafeneku i Harthajmu je ubijeno skoro po 10.000 ljudi, a još 6.000 je ubijeno u Zonenštajnu. Ukupno, oko 35.000 ljudi je ubijeno u operacijama T4 te godine. Operacije u Brandenburgu i Grafeneku su prekinute krajem godine, delimično zato što su oblasti koje su ovi centri opsluživali bile očišćene a delimično zbog protivljenja javnosti. Međutim, 1941. su centri u Bernbergu i Zonenštajnu povećali obim svojih aktivnosti, a Harthajm (gde su Virt i Franc Štangl uspešno komandovali) je nastavio kao i do tad. Usled toga, još 35.000 ljudi je ubijeno do avgusta 1941, kad je program T4 prekinut. Međutim i posle ovoga, centri su nastavili sa radom - bili su korišćeni za ubijanje logoraša iz koncentracionih logora: 20.000 ljudi iz ove kategorije je ubijeno.[41]

1971. novinarka Gita Serenji je sprovela seriju intervjua sa Francom Štanglom, koji je bio u zatvoru u Diseldorfu nakon što je osuđen za učestvovanje u ubijanju 900.000 ljudi kao komandant logora smrti Sobibor i Treblinka u Poljskoj. Štangl je dao detaljan opis operacija programa T4 baziran na periodu dok je bio komandant centra za ubijanje u Harthajmu.[42] Opisao je kako su štićenici raznih azila odvođeni autobusima u Harthajm. Neki od njih su bili u takvom mentalnom stanju da nisu znali šta se dešava, ali mnogi su bili savršeno normalni i zbog njih su korišćeni razni vidovi obmana. Govoreno im je da su došli u specijalnu kliniku gde će dobiti bolju negu, i da je potrebno da se sprovede kratak medicinski pregled nakon dolaska. Uvođeni su u sobe koje su izgledale kao sobe za tuširanje, gde su gušeni ugljen monoksidom (isti princip je kasnije korišćen u logorima smrti).

Opozicija[uredi - уреди]

Hitler i njegovi pomagači su od početka bili svesni da program ubijanja velikog broja Nemaca sa invaliditetom neće biti popularan u nemačkoj javnosti. Iako je Hitler imao čvrstu politiku da ne izdaje pisana naređenja za politike koje su se ticale aktivnosti koje će kasnije biti okarakterisane kao zločin protiv čovečnosti, u ovom slučaju je napravio izuzetak kad je Bouleru i Braku dao pisano ovlašćenje za program T4 u poverljivom pismu napisanom u oktobru 1939. Razlog ovome je verovatno bio da se prevaziđe protivljenje u nemačkom državnom aparatu - ministru pravde, Francu Girtneru su morali da pokažu ovo pismo u avgustu 1940, kako bi sarađivao u ovom programu.[32]

Hitler je na početku rekao Bouleru da Firerova kancelarija ni pod kojim okolnostima ne sme da bude viđena kao aktivna u ovom pitanju[31] Posebna pažnja je morala da bude posvećena u katoličkim oblastima, u kojima je nakon aneksije Austrije i Sudeta živela gotovo polovina stanovništva Velike Nemačke, i gde je očekivano da će javno mnjenje biti neprijateljski nastrojeno prema ovom programu. Marta 1940, poverljivi izveštaj iz SD iz Asutrije je upozorio da se program ubijanja mora sprovoditi u tajnosti kako bi se izbegla reakcija javnog mnjenja tokom rata.[43]

Opozicija je postojala i u birokratiji. Okružni sudija i član Ispovedne crkve, Lotar Krajsig je pisao Girtneru žaleći se (ispravno) da je program T4 ilegalan (jer Hitler nije izdao nijedan zakon ili formalni dekret kojim se program odobrava); Girtner je odgovorio: Ako volju Firera ne možeš da prepoznaš kao izvor zakona, onda ne možeš da ostaneš sudija. I Krajsig je opozvan.[16]

Katolička crkva je pristala da se povuče iz svih političkih aktivnosti u Konkordatu iz 1933. između Nemačke i Svete stolice, ali ideja da će država da masovno ubija nemačke državljane jednostavno nije pala na pamet Crkvi 1933. godine, i takav izazov za osnovna hrišćanska načela je predstavljao veliko iskušenje za nemačke katolike. 1935. Crkva je u privatnom memorandumu protestovala protiv donošenja zakona koji bi legalizovao eutanaziju (u pravom smislu reči): ovo je jedan od razloga zašto zakon nije donesen.[traži se izvor od 06. 2011.]

U januaru 1939, Brak je od doktora Jozefa Majera, profesora moralne teologije na Univerzitetu u Paderbornu tražio da napiše rad o verovatnim reakcijama crkava u slučaju da država započne program eutanazije. Majer - dugogodišnji pobornik eutanazije - je napisao da se crkve neće protiviti ovom programu ako bi bio viđen kao u interesu države. Brak je ovaj rad pokazao Hitleru u julu, i ovo je možda povećalo veru da bi program eutanazije bio prihvatljiv nemačkom javnom mnjenju.[44] (Kada je Gita Serenji intervjuisala Majera malo pre njegove smrti, 1967, on je tvrdio da nije odobravao ubijanje osoba sa invaliditetom, ali kako nije poznato da je opstala ijedna kopija tog rada, ovo se ne može utvrditi.)[45] Ispostavilo se drugačije. U stvari, T4 program je bio jedini primer aktivnosti nacističkog režima koji je uzrokovao raširene javne proteste.

Bilo je nemoguće da se program T4 drži u tajnosti, jer su u njemu učestvovale hiljade lekara, medicinskih sestara (uključujući katoličke časne sestre[46]) i administrativnih radnika, i uzevši u obzir da je većina ubijenih imala porodice koje su se aktivno brinule za njih. Uprkos najstrožim naređenjima da se očuva tajnost, neki članovi osoblja centara za ubijanje su pričali o tome šta se u tim centrima dešavalo. U nekim slučajevima, porodice su znale da su prijavljeni uzroci smrti lažni, na primer kada bi se tvrdilo da je pacijent umro od upale slepog creva, iako mu je slepo crevo izvađeno godinama ranije. U drugim slučajevima, nekoliko porodica u istom gradu bi dobilo obaveštenja o smrti istog dana. U gradovima u kojima su bili smešteni centri za ubijanje, mnogi su mogli da primete da su štićenici stizali autobusima, da vide dim iz dimnjaka krematorijuma, kao i da uoče da štićenici nisu napuštali ove centre, iz čega su mogli da izvedu tačan zaključak. U Hadamaru je pepeo sa ljudskom kosom padao na grad.[47] Maja, 1941, Okružni sud u Frankfurtu je pisao Girtneru, opisujući scene iz Hadamara, gde su deca na ulicama vikala da ljude odvode autobusima da bi ih ubili gasom.[48]

Tokom 1940, raširile su se glasine o tome šta se dešava, i mnogi Nemci su povukli svoje rođake iz azila i sanatorijuma, kako bi se brinuli o njima kod kuće - često uz velike troškove i teškoće. U nekim ustanovama, lekari i psihijatri su sarađivali sa familijama kako bi njihovi pacijenti bili otpušteni, ili, ako bi porodice to mogle da priušte, bili premešteni u privatne klinike, gde program T4 nije mogao da ih dosegne. Drugi doktori su pristajali da promene dijagnozu nekim pacijentima kako više ne bi ispunjavali T4 kriterijume, mada je ovo dovodilo do rizika kada bi ostrašćeni nacisti došli da vrše inspekcije. U Kilu, profesor Hans Gerhard Krojcfeld je uspeo da spase skoro sve svoje pacijente.[49] Međutim, u većini slučajeva, lekari su sarađivali sa programom, bilo iz neznanja o pravoj prirodi programa, bilo iz slaganja sa nacističkom eugeničkom politikom.[50]

Tokom 1940, u Rajhskancelariju i Ministarstvo zdravlja su počela da stižu protestna pisma, neka od njih od članova Nacističke partije. Prvi otvoreni protest protiv odvođenja ljudi iz azila je održan u Abzbergu u Frankoniji februara 1941, a usledili su protesti i u drugim gradovima. U izveštaju SD o incidentu u Abzbergu je istaknuto da je odvođenje štićenika iz Otilijen doma uzrokovalo velike neprijatnosti, i opisane su velike gomile stanovnika, katolika, među njima i članova partije, koji su protestovali protiv ove akcije.[51] Suprotstavljanje programu T4 je ojačalo nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez u junu 1941, jer je rat na istoku značio veće nemačke gubitke, i bolnice i azili su počeli da se pune mladim nemačkim vojnicima koji su postali invalidi na frontu. Krenule su da kruže glasine da će i oni biti podvrgnuti eutanaziji, mada to nikada nije planirano.

Tokom 1940. i 1941, neki protestantski sveštenici su privatno protestovali protiv programa T4, ali nisu javno komentarisali. Biskup Teofil Vurm iz Evangelističke-luteranske crkve u Virtembergu, je napisao oštro pismo ministru unutrašnjih poslova, Friku, marta 1940. 4. decembra 1940. Rajnhold Zauter, vrhovni crkveni kancelar Virtemberške državne crkve, je kritikovao nacističkog crkvenog kancelara Eugena Štelea zbog ubistava u Zamku Grafenek. Ovaj mu je odgovorio da peta zapovest: ne ubij, nije Božija zapovest već jevrejski izum, i više nema nikakav značaj.[52]

Privatno su protestovali i luteranski teolog Fridrih fon Bodelšving koji je bio upravnik instituta za epileptičare, Betel u Bilefeldu, i pastor Paul-Gerhard Braune, upravnik instituta Hofnungštal kod Berlina. Obojica su iskoristila svoje veze sa režimom kako bi isposlovali izuzetak za svoje institute: Bodelšving je pregovarao direktno sa Brantom i indirektno sa Geringom, čiji je rođak bio poznati psihijatar. Braune je imao sastanke sa ministrom pravde, Girtnerom, koji je uvek bio sumnjičav po pitanju legalnosti programa, a kasnije je hitleru napisao oštro pismo protiv T4: Hitler ovo pismo nije pročitao, ali mu je Lamers rekao za njega.[53] Međutim načelno, Protestantska crkva je više sarađivala sa nacističkim režimom nego Katolička, i bila je manje voljna da kritikuje aktivnosti režima.[54]

Wikisource-logo.svg
Wikizvor ima originalni tekst vezan uz ovaj članak:

Katoličkoj crkvi, koja je od 1933. vodila politiku izbegavanja konfrontacije sa nacističkim režimom je sa druge strane bilo sve teže da ćuti uprkos sve više dokaza o ubijanju štićenika bolnica i azila. Vodeći katolički sveštenici, predvođeni kardinalom Mihaelom fon Faulhaberom iz Minhena, su privatno pisali vladi protestujući protiv programa T4. jula 1941, Crka se konačno oglasila kad je biskupsko pismo pročitano u svim crkvama. U ovom pismu je istaknuto da je ubistvo pogrešno (osim u samoodbrani i u moralno opravdanom ratu).[55] Ovo je ohrabrilo katolike na glasnije proteste.

Nekoliko nedelja nakon čitanja ovog pisma, katolički Biskup Minstera u Vestfaliji, Klemens August Graf fon Galen je javno odbacio program T4 u propovedi, i poslao ovu propoved telegramom Hitleru, pozivajući Firera da odbrani narod od Gestapoa. U propovedi je pisalo: Strašno je, nepravedno i katastrofično kada čovek suprotstavi svoju volju volji Božijoj. Mi govorimo o muškarcima i ženama, našim zemljacima, našoj braći i sestrama. Siromašni i neproduktivni ljudi ako hoćete, ali da li ovo znači da su oni izgubili pravo na život?[56] Robert Lifton o ovoj propovedi kaže: Ova moćna, populistička propoved je odmah umnožena i proširena širom Nemačke ... Piloti britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva su bacali letke sa ovom propovedi među nemačke vojnike. Galenova propoved je verovatno imala veći uticaj u ujedinjenju anti-'eutanazijske' misli od bilo koje druge izjave.[57] Još jedan biskup, Franc Bornevaser iz Trira je takođe hitleru poslao protest, mada ne javno. U avgustu, Galen je bio još glasniji, šireći optužbe i na nacistički progon crkve i zatvaranje katoličkih institucija. Pripisao je žestoka saveznička bombardovanja vestfalskih gradova Božjem besu na Nemačku zbog kršenja njegovih zakona. O Galenovim propovedima nije pisalo u nemačkoj štampi, ali su bile široko rasprostranjene u vidu ilegalno štampanih letaka.[55] Lokalni nacisti su tražili hapšenje Galena, ali Gebels je rekao Hitleru da ako bi došlo do tog hapšenja u Vestfaliji izbila otvorena pobuna.[58]

Do avgusta, protesti su se proširili na Bavarsku. Gita Serenji piše da je samog Hitlera izzviždala besna gomila u Hofu - što je bio jedini slučaj da se Hitler susreo sa negodovanjem u javnosti tokom svoje 12 godina duge vladavine.[59] Uprkos privatnom besu, Hitler je znao da ne može sebi da priušti sukob sa Crkvom u vreme kad Nemačka učestvuje u sudbonosnom ratu. U ovom uverenju su ga učvršćivali saveti Gebelsa, Martina Bormana i Himlera. Robert Lifton je napisao: Nacističke vođe su se suočile sa izborom da li da pohapse važne, široko poštovane crkvenjake i druge protestante - kurs sa posledicama u vidu negativne reakcije javnosti koje su se veoma bojali - ili da prekinu program. Himler je rekao: Da je operacija T4 poverena SS, stvari bi bile drugačije, jer kad nam Firer poveri posao, mi znamo kako da ga obavimo valjano, bez izazivanja nepotrebnog negodovanja naroda[60]

24. avgusta 1941. Hitler je naredio prekid programa T4, i izdao stroga uputstva gaulajterima da ne sme da bude daljih provokacija crkvi za vreme trajanja rata. Invazija na Sovjetski Savez koja je otpočela u junu je stvorila nove zadatke za osoblje programa T4, koje je ubrzo prebačeno na istok kako bi počelo rad na mnogo većem programu ubijanja: Konačnom rešenju Jevrejskog pitanja. Međutim, prekid programa T4 nije značio kraj ubijanja invalida u Nemačkoj, mada je od 1941. ubijanje postalo manje sistematično. Lifton dokumentuje da je ubijanje i dece i odraslih nastavljeno sve do kraja rata, na lokalnu inicijativu upravnika instituta i partijskih vođa. Vraćene su metode koje su korišćene pre uvođenja gasnih komora: smrtonosna injekcija ili jednostavno izgladnjivanje do smrti.[61] Keršou procenjuje da je do kraja 1941. 75.000 do 100.000 ljudi ubijeno u ovom programu, a da su još desetine hiljada logoraša iz koncentracionih logora i ljudi ocenjenih nesposobnim za rad ubijene u Nemačkoj između 1942. i 1945. (ova brojka ne uključuje Jevreje koji su ubijeni 1942. i 1943). Na primer, u Harthajmu je ubijanje ljudi koji poslatih iz cele Nemačke je nastavljeno sve do 1945.

Posleratni događaji[uredi - уреди]

Bunker br. 17 u artiljerijskom zidu Tvrđave VII u Poznanju koji je korišćen kao improvizovana gasna komora.

Decembra 1946, Američki vojni tribunal (Doktorsko suđenje) je sudio 23 lekara i upravnika zbog njihovih uloga u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. Ovi zločini su uključivali sistematsko ubijanje onih koji su ocenjeni nedostojnima života, uključujući mentalno zaostale, institucionalizovane mentalne bolesnike i fizičke invalide. Proces je trajao 140 dana tokom kojih je svoje iskaze dalo 85 svedoka, i predato je 1.500 dokumenata. U avgustu 1947, 16 optuženika je proglašeno krivim. Sedam je osuđeno na smrt i kazne nad njima su sprovedene 2. juna 1948. Među njima su bili Karl Brant i Viktor Brak.

Komemorativna ploča na zidu bunkera br. 17 Tvrđave VII.

Deo optužnice glasi:

14. Između septembra 1939. i aprila 1945, optuženi Karl Brant, Blom, Brak i Hoven su protivzakonito, svojevoljno i svesno počinili zločine protiv čovečnosti definisane u članu II Zakona kontrolnog saveta br. 10, tako što su vodili, saučestvovali, naredili, potpomogli, uzeli svojevoljno učešće, i bili povezani sa planovima i aktivnostima koje su uključivale sprovođenja takozvanog programa eutanazije nemačkog Rajha, tokom kog su optuženi ubili stotine hiljada ljudskih bića uključujući nemačke civile, kao i civile drugih nacija. Pojedinosti koje se tiču ovih ubistava su date u paragrafu 9 tačke dva ove optužnice i ovde su uključene po referenci.[62]

Takođe, 1945. sedam članova osoblja instituta Hadamar su pred sudom optuženi za ubistva sovjetskih i poljskih državljana, ali ne i za ubistva velikog broja nemačkih državljana u Institutu. Alfons Klajn, Karl Ruof i Vilhelm Vilig su osuđeni na smrt i kazne su sprovedene, a preostalih četvoro optuženih su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne.[63]

Filip Bouler i Leonardo Konti su izvršili samoubistva u zatočeništvu maja 1945, a doktor Ernst-Robert Gravic se ubio neposredno pre pada Berlina. Doktor Fridrih Meneke je umro 1947. dok je čekao na suđenje. Paula Ničea je istočnonemački sud osudio na smrt 1948. Verner Blankenburg je živeo pod pseudonimom i umro 1957. Verner Hejde se, nakon što se skrivao 18 godina, bio 1964, pre suđenja. Doktor Hajnrih Gros je takođe izbegao suđenje. August Beker je prvobitno osuđen na tri godine, a zatim mu je 1960. suđeno ponovo i tad je osuđen na 10 godina zatvora. Odslužio je vrlo mali deo ove druge kazne jer je pušten zbog narušenog zdravlja, i umro je 1967. Franc Švede (umro 1960) je osuđen na 10 godina zatvora 1948, ali je pomilovan 1956. Erih Koh je bio u zatvoru od 1950. do smrti 1986. Filipu od Hesen-Kasela (umro 1980) guverneru Hesen-Nasaua nije suđeno zbog učešća u programu T4.

Istočnonemački Štazi je u svojim arhivama čuvao oko 30.000 dokumenata o projektu T4. Nakon pada Berlinskog zida, ovi dokumenti su postali dostupni javnosti 1990, i ovo je dovelo do novog talasa istraživanja o programu T4.[64]

T4 i eutanazija[uredi - уреди]

Konzistentno korišćenje izraza eutanazija u ovom kontekstu može da izazove zablude. Čejmbersov rečnik engleskog jezika daje definiciju eutanazije kao čin ili praksu sprovođenja bezbolne smrti, posebno u slučajevima neizlečive patnje. Kraći oksfordski rečnik taj izraz definiše kao mirna i laka smrt i akcija uzrokovanja iste. Međutim, neizlečiva patnja na koju se poziva ideologija koja je korišćena za racionalisanje ubistava se nije odnosila na pacijenate-žrtve već na planere politike, njihove voljne birokratske pomoćnike i one koji su direktno radili sa žrtvama… Njihova smrt nije bila bezbolna, mirna ili laka. Mnogi nisu patili ni od kakve mentalne ili fizičke disfunkcije osim fizičkih posledica nastalih zbog pada u nacističke ruke. Rituali i procedure ubijanja primenjivani pod okriljem ovog „programa“ su bez izuzetka bili identični onima korišćenim u logorima smrti. Suštinski cilj je bio isti - istrebljenje neželjenih segmenata populacije. U oba slučaja nijedan drugi izraz osim ubistvo ne odgovara okolnostima.
—— Stuart D Stein,"Life Unworthy of Life" and other Medical Killing Programmes [65]

Akcija T4 se obično opisuje kao program eutanazije, i ovo je izraz koji je u to vreme korišćen od strane nekih zvaničnika odgovornih za sprovođenje programa. Akcija T4 je bila predmet suđenja u Nirnbergu jer je takav program bio ilegalan i po zakonu kažnjiv kao ubistvo, sve i ako je nazivan eutanazijom. Štaviše, Nirnberški tribunal je zaključio da je po nemačkom zakonu, eutanazija kao takva ilegalna i kažnjiva kao ubistvo, i ujedno je to bio ratni zločin i zločin protiv čovečnosti.[66] Uopšteno, svaka namerna intervencija sprovedena u nameri da se okonča život, čak i u cilju olakšanja neizlečive patnje (eutanazija), se smatra kriminalnim ubistvom po zakonu.[67]

"Naravno, oduvek sam znao da je korišćenje izraza 'eutanazija' od strane nacističkih ubica bio eufemizam za prikrivanje njihovog ubijanja ljudskih bića koja su okarakterisali kao 'život nedostojan života'; da njihov cilj nije bio da skrate život osoba sa bolnim neizlečivim bolestima već da ubiju ljudska bića koja su smatrali inferiornim, a koja bi inače mogla da žive još mnogo godina."
—— The Origins of Nazi Genocide: From Euthanasia to the Final Solution, Henry Friedlander, UNC Press, 1997

Neki autori tvrde da akcija T4 ima malo toga zajedničkog sa eutanazijom porede ovaj program sa idealnom definicijom eutanazije[68] koja kaže da je eutanazija motivisana brigom za dobrobit ljudi ili željom da se oni oslobode patnje - a Akcija T4 ne može biti oisana na taj način.[68] Akcija T4 je sprovođena prvenstveno po diktatu ideologije rasne higijene, a osim toga kako bi se smanjili državni troškovi brige o ljudima sa invaliditetom u doba kada je ekonomski prioritet bilo naoružavanje. Gotovo uvek je sprovođena bez saglasnosti žrtava ili njihovih porodica.[68], a većina ubijenih nisu proživljavali patnju.

Profesor Robert Džej Lifton, autor knjige Nacistički doktori i vodeći stručnjak po pitanju programa T4 pravi razliku između ovog programa i onoga šta smatra istinskom eutanazijom. On objašnjava da je nacistička verzija eutanazije bila zasnovana na radu Adolfa Josta koji je 1895. godine zidao knjigu Pravo na srmt (nem. Das Recht auf den Tod). Lifton piše: „Jost je smatrao da kontrola nad smrću pojedinca mora ultimativno da bude u rukama društvenog organizma, države. Po Liftonu, ovo je u direktnoj suprotnosti sa anglo-američkim konceptom eutanazije koji ističe da pojedinac ima 'pravo da umre' ili 'pravo na smrt' ili 'pravo na sopstvenu smrt'. Jost sa druge strane ističe pravo države da ubije.“[69].

Međutim, neki drugi autori su istakli da sa pravne tačke gledišta, svaka tvrdnja u smeru legalizovanja eutanazije u dozvoljava počiniocu ubistva (obično lekaru) da ne bude kažnjen pod određenim okolnostima i stoga 'pravo da ubije'.[70][71][72] Kako bi istakao da navodno pravo na smrt ili pravo na dostojanstvenu smrt u stvari znači pravo da se ubije, autor Marej Rotbard je istakao navodnu bliskost između pro-eutanazijskog pokreta i Akcije T4.[73]

Ovde se vidi šta „eutanazija“ znači u stvarnoj praksi. Sudeći po dokumentima, 275.000 ljudi je ubijeno u ovim centrima za ubijanje. Koliko god ovo užasno zvučalo, treba imati u vidu da je ovaj program bio samo uvod u istrebljenja mnogo većih razmera u političkom programu za genocid nad osvojenim narodima i rasno nepoželjnima. Metode koje su korišćene i osoblje koje je trenirano u centrima za ubijanje hroničnih bolesnika su postali jezgro mnogo većih centara na istoku, gde je planirano da se pobiju svi Jevreji i Poljaci i da se rusko stanovništvo umanji za 30.000.000.
—— Alexander Leo, Medical Science Under Dictatorship, The New England Journal of Medicine, 1949, No.241, pages 39-47

Postoje i drugi autori koji smatraju da postoji bliskost između pokreta za eutanaziju i Akcije T4.[74][75][76][77] Neki smatraju da je Akcija T4 zasnovana na istim osnovama i praksama kao i ideja eutanazije. Na primer, Leo Aleksander (koji je bio savetnik tokom suđenja u Nirnbergu) ističe da i Akcija T4 i ideja eutanazije u sebi sadrže prihvatanje stanovišta da postoji takva stvar kao što je život koji nije vredan življenja, kao i utilitarijanski pogled na bolesnika.[74] Mada ovi autori takođe tvrde da je izraz eutanazija bio samo eufemizam da se prikriju i opravdaju ubistva, Aleksander ide korak dalje i tvrdi da je Akcija T4 upravo primer šta eutanazija znači u realnoj praksi.[74]


Napomene[uredi - уреди]

  1. Procenjeno objektivnim dokazom i šifrovano od strane Nirnberškog vojnog tribunala, kasnije ratifikovano u više navrata, na primer nedavno od strane Done F. Rajan, Čona S. ŠuhmanaScript error: No such module "Footnotes".

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Robert N. Proctor, Racial Hygiene: Medicine under the Nazis, Harvard 1988, 191
  2. Robert N. Proctor, Racial Hygiene: Medicine under the Nazis, Harvard 1988, 177
  3. Propoved kardinala Galena od 3. avgusta 1941.
  4. Gitta Sereny, Into That Darkness, Pimlico 1974, 48
  5. Kanzlei des Führer der NSDAP, što nije isto što i Reich Chancellery ili Reichskanzlei
  6. Robert Jay Lifton, The Nazi Doctors: Medical Killing and the Psychology of Genocide, Basic Books 1986, 64
  7. Kershaw, II, 252
  8. Hitler, Mein Kampf, 447 (citirano u Peter Padfield, Himmler, Macmillan 1990, 260)
  9. Evans, 507
  10. Richard J. Evans, The Third Reich in Power, Allen Lane 2005, 508
  11. Lifton, 62
  12. Kershaw, II, 256
  13. 13.0 13.1 Lifton, 63
  14. Njihove ideje su objavljene u delu Dozvola da se uništi život nedostojan života (Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten Lebens), 1920.
  15. Lifton, 47
  16. 16.0 16.1 Kershaw, II, 254
  17. Spremnost u prihvatanju nacističkih ideja od strane većine nemačkih medicinskih profesionalaca je opisana u Evans, 444
  18. Lifton, 48–9.
  19. Ulf Schmidt, Karl Brandt: The Nazi Doctor, Hambledon Continuum 2007, 118
  20. Lifton je mišljenja da je ovaj zahtev bio ohrabren, mada je postojanje deteta i saglasnost roditelja da ono bude ubijeno očigledno istinito (Lifton, 50)
  21. Christopher Browning, The Origins of the Final Solution, Arrow 2005, 185; Kershaw, II, 259
  22. Lifton, 52
  23. To su bili profesor Verner Katel (psihijatar iz Lajpciga), profesor Hans Hajnce, načelnik državne institucije za decu sa intelektualnom invalidnošću kod Gerdene blizu Brandenburga, Ernst Vencler Berlinski pedijatrijski psihijatar, kao i doktor Helmut Unger. (Lifton, 52)
  24. Sereny, 55
  25. Lifton, 60
  26. Lifton, 56
  27. Lifton, 55
  28. Browning, 190. Lifton se slaže sa ovom cifrom, ali napominje da je ubijanje dece nastavljeno i nakon što je program T4 zvanično okončan 1941.
  29. Browning, 186–7.
  30. Browning, 190, Kershaw, II, 261
  31. 31.0 31.1 Padfield, 261
  32. 32.0 32.1 Kershaw, II, 253
  33. Lifton, 64. Nekoliko nacrta formalnih zakona o eutanaziji je sačinjeno, ali je Hitler odbio da ih proglasi. Stoga su vođe programa uvek znale da je on ilegalan čak i po vrlo labavoj definiciji legalnosti koja je postojala u Nacističkoj Nemačkoj.
  34. Lifton, 64
  35. Lifton, 66
  36. 36.0 36.1 Lifton, 67
  37. Browning, 191, Padfield, 261, 303, Lifton 77. Po Liftonu, većina Jevreja, štićenika nemačkih institucija za mentalno obolele je poslato u Lublin u Poljskoj 1940, gde su ubijeni.
  38. 38.0 38.1 Lifton, 71
  39. Lifton, 72
  40. Lifton, 74
  41. Ove brojke su uzete iz članka Aktion T4 na nemačkoj Vikipediji, koji kao izvor koristi Ernst Klee, "Euthanasie" im SS-stadt: Die "Vernichtung lebensunwerten Leben" („Eutanazija“ u SS-državi: Istrebljenje „života nedostojnog života“), Frankfurt, 1983.
  42. Sereny, 41–90
  43. Padfield, 304
  44. Kershaw, II, 259
  45. Sereny, 71
  46. Ost S (April 2006). "Doctors and nurses of death: a case study of eugenically motivated killing under the Nazi 'euthanasia' programme". Liverp Law Rev 27 (1): 5–30. doi:10.1007/s10991-005-5345-2. PMID 17340766. 
  47. Lifton,75
  48. Sereny, 58
  49. Lifton, 82. Krojcfeld je takođe poznat kao ko-otkrivač Krojcfeld-Jakobove bolesti
  50. Lifton, 80. Lifton nabraja nekolicinu psihijatara i upravnika koji su se aktivno protivili programu T4.
  51. Lifton, 90
  52. Hans-Walter Schmuhl, Rassenhygiene, Nationalsozialismus, Euthanasie: Von der Verhütung zur Vernichtung "lebensunwerten Lebens", 1890 - 1945, Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1987, (Kritische Studien zur Geschichtswissenschaft; vol. 75), pp. 321; istovremeno predato kao doktorska teza u Bilefeldu, Univerzitet u Bilefeldu, pod naslovom: Die Synthese von Arzt und Henker, ISBN 3-525-35737-0.
  53. Lifton, 90–92.
  54. Sereny, 69, 74
  55. 55.0 55.1 Kershaw, II, 427
  56. Lifton, 93
  57. 94
  58. Kershaw, II, 429
  59. Sereny, 59. Serenji nije tvrdila da iz prve ruke zna za ovaj događaj. On je verovatno baziran na svedočenju doktora Fridriha Menekea tokom suđenja posle rata. Po Menekeu, Hitler je putovao između Minhena i Berlina kada je njegov voz stao na stanici. Gomila je gledala kako grupu retardiranih pacijenata ukrcavaju na voz. Videvši Hitlera na prozoru, gomila je postala preteći nastrojena. Meneke je ovo verovatno ispričao pre kao anegdotu nego kao priču za koju zna da je istinita. (Lifton, 95 futnota 1)
  60. Lifton, 95
  61. Lifton 96–102.
  62. "Transcription". United States Holocaust Museum. http://www.ushmm.org/research/doctors/three.htm. 
  63. "Captured German Records" (PDF). Archives. http://www.archives.gov/research/captured-german-records/microfilm/m1078.pdf. 
  64. Horst von Buttlar:Forscher öffnen Inventar des Schreckens, Spiegel Online (2003-10-1) ((de))
  65. Stein, Stuart D. ""Life Unworthy of Life" and other Medical Killing Programmes". http://www.ess.uwe.ac.uk/genocide/mord.htm. 
  66. Nuremberg Military Tribunal, Vol I, Pag 804 and ff.
  67. Vidi http://legal-dictionary.thefreedictionary.com/homicide
  68. 68.0 68.1 68.2 Friedlander, Henry (1997). The Origins of Nazi Genocide: From Euthanasia to the Final Solution. UNC Press. str. xi. ISBN 0807846759. http://books.google.com/?id=gqLDEKVk2nMC&printsec=frontcover. 
  69. Basic Books 1986, 46
  70. Spiti Sarkar Symbiosis Law College, Right to die- " To be or not to be?"
  71. Bert P. Dorenbos, The Dutch Euthanasia Law, Public Justice Report
  72. Vidi http://righttolifetoronto.org/index.php?id=64
  73. Murray N. Rothbard, THE RIGHT TO KILL, WITH DIGNITY?, in The Irrepressible Rothbard,Edited by Llewellyn H. Rockwell, Jr., Center for Libertarian Studies, 2000 [1]
  74. 74.0 74.1 74.2 Alexander Leo, Medical Science Under Dictatorship, The New England Journal of Medicine, 1949, No.241, pages 39-47
  75. Parent, S.; Shevell, M. (Jan 1998). "The 'first to perish'. Child euthanasia in the Third Reich". Arch Pediatr Adolesc Med 152 (1): 79–86. PMID 9452713. 
  76. Benedict, S.; Kuhla, J. (Apr 1999). "Nurses' participation in the euthanasia programs of Nazi Germany.". West J Nurs Res 21 (2): 246–63. doi:10.1177/01939459922043749. PMID 11512180. 
  77. Proctor, Robert (1995). "Nazi Doctors, Racial Medicine, and Human Experimentation". u: Annas, George J.; Grodin, Michael A.. The Nazi doctors and the Nuremberg Code: human rights in human experimentation. Oxford University Press. str. 24. ISBN 0195101065.  Ideja okončanja života „nedostojnih življenja“ nije nastala sa nacistima, već je o njoj raspravljano u pravnoj i medicinskoj literaturi još od kraja prvog svetskog rata.

Literatura[uredi - уреди]


Vanjske veze[uredi - уреди]