Vodeni talas

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Boelge stor

Talasi su prividno kretanje mora pri kojem se čestice vode ne premeštaju već samo opisuju pun krug. Čamac ili neki drugi plutajući predmet na talasu se pomera gore i dole, napred i nazad, ali uglavnom zadržava isti položaj. Glavni uzročnik talasa je vetar. Pri duvanju vetra dolazi do trenja vazduha i vode, vazdušne čestice izvode iz ravnoteže čestice vode, predaju im deo svoje kinetičke energije i prisiljavaju ih da se kreću. Po prestanku duvanja vetra površina mora se talasa po inerciji još neko vreme i takvo stanje naziva se mrtvo more.[1]

Elementi talasa[uredi - уреди | uredi izvor]

Elementi talasa
Talasi uragana Mari
Video velikog talasa iz urgana Mari duž obale Njport Biča, CA.
Okeanski talasi

Na svakom talasu razlikuju se uzvišenje ili talasni breg i udubljenje ili talasna dolja . Svaki talas ima sledeće elemente:

  1. visinu (h)- vertikalno rastojanje između vrha talasnog brega(ili grebena) i dna talasne dolje;
  2. dužinu (L)- horizontalno rastojanje između vrhova dva susedna talasna brega ili između dveju susednih dolja;
  3. brzinu (v, m/s)- put vrha talasa(ili neke druge tačke na njemu) pređen u jednoj sekundi;
  4. periodu (T)- vreme potrebno za prolaz dva uzastopna vrha talasnog brega kroz neki profil; u suštini to je vreme za koje vodene čestice talasa opisuju po jedan puni obrt;
  5. strminu(nagib) (α)- odnos između njegove visine i polovine njegove dužine; dobijeni rezultat je tangens ugla α, koji čini tangenta na profilu talasa sa horizontalnom linijom.[2]

Talasi se razlikuju po dimenzijama, što zavisi od jačine vetra i veličine morskog basena. Okeanski vetrovni talasi imaju prosečnu dužinu oko 100 m i visinu 3-4 m. Najviši, do 25 m, zabeleženi su u morima oko Antarktika i u severnom delu Tihog okeana. U Jadranskom moru najviši talas bio je visok 10 m. Najmirnije more, u kojem preovladavaju tišine, jeste Crveno more, zato što je male širine i pruža se poprečno u odnosu na smer dominantnih vetrova.[1]

Dimenzije jezerskih talasa[uredi - уреди | uredi izvor]

Dimenzije jezerskih talasa zavise od veličine jezera - površine njegove akvatorije i prosečne dubine. Zato je razumljivo da se najveći jezerski talasi pojavljuju na najvećem jezeru na Zemlji - Kaspijskom jezeru. Pri jačem severcu (tzv. "bakinski nord") dužeg trajanja talasi na Kaspijskom jezeru iznad Apšeronskog praga dostižu visinu do 11 m - veću nego na Jadranskom moru, pa čak i na Sredozemnom moru. Oni imaju dužinu 90-98 m, što prema visini daje strminu u odnosu kao 1:8,18 do 1:8,90.

Talasi su visoki i na Velikim američkim jezerima - na Mičigenu dostižu visinu od 6 do 9 m, a na manjem Iriu do 3,6 m. Na Ladoškom jezeru visina talasa je 5-8 m, na Bajkalskom i Teleckom 4 m i više, na Onješkom 2,4-3 m, na Aralskom 2,5 m itd. Treba imati u vidu da toliko visoke talase podižu samo jaki vetrovi (sa brzinama iznad 20 m/s) i koji duže duvaju iz istog smera. Inače, na većini velikih jezera preovlađuju talasi visoki 0,5-0,8 m.

Koliki je uticaj dubine vode na visinu vetrovnih talasa pokazuje primer Ohridskog jezera i Balatona. Na Ohridskom jezeru, koje je manje akvatorije od Balatona (348 km², odnosno 596 km²) i prosečne dubine 144 m, najviši(izračunati) talasi dostižu visinu do 2 m, a na Balatonu, čija je prosečna dubina 3,18 m, samo 0,8-1,2 m. D u ž i n a talasa srazmerna je dužini akvatorije, na kojoj se razvijaju vetrovni talasi, kao i brzini vetra. Na veštačkim jezerima najveće visine talasa zabeležene su na Cimljanskom jezeru - preko 3 m, potom na Kujbiševskom i Kahovskom jezeru - po 2,5 m, na Gorkovskom jezeru 2,3 m itd. Proučavanje dimenzija jezerskih talasa ima vrlo veliki praktičan značaj za izgradnju raznih hidrotehničkih objekata na jezerskim obalama, kao i za plovidbu.

Cunami[uredi - уреди | uredi izvor]

Cunami su posebna vrsta talasa koja nastaje pod uticajem podmorskih zemljotresa i vulkanskih erupcija. Kreću se brzinom 600-800 km/čas, na otvorenom moru su male visine (oko 1 m), ali kada dođu do obale ona se povećava i do 30 m, tako da imaju rušilačko dejstvo. Cunami se najčešće javljaju u "vatrenom pojasu Pacifika", duž obala Japana, Filipina, Indonezije i Havajskih ostrva. Najrazorniji cunami zabeleženi su u japanskom gradu Sanriko, koji je talas visok 39 m opustošio 1896. godine (27.000 mrtvih) i talas od 28,5 m 1933. godine (3.000 mrtvih). Zato je upravo u Japanu 1952. godine formirana "cunami služba", koja može samo petnaestak minuta posle trusnog udara da predvidi dejstvo cunamija i upozori ugroženo stanovništvo.[1]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Gavrilović LJ. i Gavrilović D. (2007): Geografija za I razred gimnazije, Zavod za udžbenike, Beograd
  2. Gavrilović LJ. i Dukić D. (2006): Hidrologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • G.G. Stokes (1880). Mathematical and Physical Papers, Volume I. Cambridge University Press. str. 197–229. http://www.archive.org/details/mathphyspapers01stokrich. 
  • Phillips, O.M. (1977). The dynamics of the upper ocean (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 0-521-29801-6. 
  • Holthuijsen, Leo H. (2007). Waves in oceanic and coastal waters. Cambridge University Press. ISBN 0-521-86028-8. 
  • Janssen, Peter (2004). The interaction of ocean waves and wind. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-46540-3. 
  • Rousmaniere, John (1989). The Annapolis Book of Seamanship (2nd revised izd.). Simon & Schuster. ISBN 0-671-67447-1. 
  • Carr, Michael (Oct 1998). "Understanding Waves". Sail: 38–45.  Check date values in: |date= (help)
  • Pohl, Einführung in die Physik
  • Franz Graf von Larisch-Moennich, Sturmsee und Brandung, Verlag von Velhagen und Klasing, 1925
  • Petra Demmler: Das Meer – Wasser, Eis und Klima Verlag Eugen Ulmer, 2011. ISBN 3-8001-5864-7, Entstehung von Windsee, Dünung, Freak Waves, Gezeitenwellen, Sturmfluten und Tsunamis; populärwissenschaftliche Darstellung

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]