The Canterbury Tales

Izvor: Wikipedia
Drvorez kojim je ilustrovano drugo izdanje Kenterberijskih priča iz 1483.

Kenterberijske priče (eng. The Canterbury Tales) je zbirka priča koju je napisao Džefri Čoser krajem 14. veka.

Dve priče su u prozi, dok su preostale 22. u stihu. Priče su uokvirene u glavni siže, a pripovedaju ih hodočasnici na putu od Sautvorka do Hrama Svetog Tomasa Beketa u Kenterberijskoj katedrali. Kenterberijske priče su napisane srednjeengleskim jezikom. Smatraju se za glavno i najbolje delo Džefrija Čosera. Strukturom podsećaju na Dekameron koga je Čoser pročitao na putovanju u Italiju. Junaci Čoserovog dela su obični ljudi, za razliku od Bokačovih izbeglih plemića.

Često se čuje mišljenje da je najveći doprinos ovoga dela engleskoj književnosti promocija narodnog engleskog jezika, umesto latinskog ili francuskog. Međutim, engleski jezik je korišten za pisanje književnih dela i vekovima pre Čosera. U 14. veku na engleskom jeziku su stvarali Džon Gauer i Vilijem Langland. Stoga nije jasno da li je Čoser kreator novog trenda, ili samo jedan njegov pripadnik.

Opis radnje[uredi - уреди]

Jednog aprilskog dana grupa hodočasnika se okupila u krčmi Tabard kod Londona. Njihovom društvu se pridružio i krčmar. Oni su krenuli na put od Londona do Kenterberija da bi se poklonili grobu Svetog Tomasa Beketa u Katedrali u Kenterburiju. Pisac detaljno opisuje ovu grupu. Njeni pripadnici dolaze iz svih slojeva društva. Pored crkvenjaka (nastojnica manastira, monah, sveštenik oproštajnik), tu su i: mornar, mlinar, drvodelja, štitonoša, vitez i drugi. Krčmar Hari Bejli predlaže da jedni drugima pričaju priču tokom putovanja. Hodočasnici se saglašavaju da svako ispriča po 4 priče, dve na putu za Kenterberi, a dve na povratku. Onaj ko ispriča najbolju priču dobiće besplatnu večeru koju će platiti svi ostali. Prvu priču priča vitez. Svačija priča ilustruje društveni položaj pripovedača, a neke od njih prave šale na račun drugih članova grupe. Na kraju nije izabrana najbolja priča, niti su svi iz grupe ispričali svoju priču. Čoser se na kraju dela izvinjava za moguće uvrede koje su njegove priče nanele.

Čoserov stil[uredi - уреди]

Po današnjem merilu, Čoser je, prema izboru tema i sižea, sasvim neoriginalan pisac. Ali to je vreme kada su shvatanja o autorstvu, originalnosti i individualnosti bila drugačija — preuzimanje gotovih motiva i tema iz klasične i novije književnosti bila je redovna pojava. Siže za Kenterberijske priče Čoser je nalazio u drugim delima, od kojih su mnoga već pripadala usmenoj tradiciji.

Tako je Vitezova priča slobodno adaptirana i skraćena Bokačova Tezeida uz korišćenje Beotijevih ideja i čitavih odlomaka. I Zemljoposednikova priča nastala je preradom Bokačovih dela (Filoklo i Dekameron); Bogoslovljeva priča je preuzeta iz francuskog prevoda Petrarkinog dela O poslušnosti i vernim ženama iz mitologije; izvor Monahove priče je u Romanu o ruži i, opet, kod Bokača.

Građu za Priču druge kaluđerice Čoser je našao u Danteovom Raju i u nekoliko latinskih himni i legendi. Siže Pravnikove priče zasniva se na delu De contemptu mundi pape Inoćentija III; Priča o Melibjeu je prevod istoimene francuske knjige, a među ostalim ‘pozajmicama’ su i Ovidije i opštepoznate narodne pripovetke. Stručnjaci nisu uspeli da pronađu izvore za svega nekoliko Čoserovih priča, pa im je zato autentičnost često bila pod znakom pitanja (tipa, Čoser ne može sam da napiše novo, već mora da ukrade). Po svojoj koncepciji i strukturi, najoriginalniji delovi Kenterberijskih priča u suštini su prolozi.

Čoserova naracija, bukvalno shvaćena — neizvodljiva je. Čitalac je prihvata, iako je nemoguće ostvariti situaciju da jedan jahač u pokretu pripoveda u stihovima u jampskom pentametru tako da ga čuje ostalih 30 jahača. Sižeima je prilagođena forma pripovedanja: priče koje su bliže običnom i svakidašnjem životu pisane su jampskim pentametrom, dok su one s religijsko-moralizatorskim temama date u složenijoj formi. Iako Kenterberijske priče nemaju linearnu strukturu, ni razvoj zapleta, ipak postoji jasan početak, srednji deo, pun enciklopedijskih podataka o ljudskim slabostima i vrlinama s ukomponovanim moralnim komentarom i čestim naravoučenijima. Zanimljivo je porediti Čosera iz stvarnosti i Čosera kao pripovedača u delu.

U delu on ne ume da ispriča nijednu valjanu priču u stihu. Čoser hodočasnik razdvojen je od Čosera autora, čime se povećava realistični utisak da ostale priče i nije pisao on, nego da su nastale spontanim kazivanjem hodočasnika. Pravnikov lik, recimo, u uvodu za svoju priču pominje Čoserov književni rad.

Kenterberijske priče su uokviren niz raznovrsnih pripovedaka povezan u celinu i stavljen u englesku savremenu sredinu. Okivir kao takav pojavljivao se u svetskoj književnosti i pre Čosera — u 1001. noći i Dekameronu za koji Čoser verovatno nije znao u njegovom integralnom obliku. Ideju o hodočašću kao pripovedačkom okviru Čoser je možda dobio od Đovanija Serkambija čija se novela oslanja na sličnu šemu.

Struktura Kenterberijskih priča ima izvesnu opštu sličnost sa španskim delom Knjiga o plemenitoj ljubavi. Pojedine delove Kenterberijskih priča Čoser je napisao kao samostalne celine koje je naknadno ugradio u niz priča (Priča Druge kaluđerice, odlomci Monahove priče i Vitezova priča), što nimalo ne smeta, budući da je okvir veoma ‘elastičan’. Čoser je prvobitno, optimistički, zamislio gigantsko delo od 120 priča, jer se u Opštom prologu iznosi dogovor da svaki hodočasnik ispriča po 2 priče na putu do Kenterberija i 2 po povratku. Umesto toga, ostvareni su Opšti prolog, 22 priče u stihu i 2 u prozi, kao i veći broj odlomaka koji čine karike za prelaz iz jedne priče u drugu i istovremeno imaju funkciju prologa većine priča.

Među pričama ne postoji tesna veza koja bi jasno ukazivala na redosled. Nedovršene su ostale Kuvareva priča i Štitonošina priča, a prekinuta je Priča o ser Topazu. Čoser, takođe, nije stigao da sve priče poveže u koherentnu i logičku celinu – tako u Priči Druge kaluđerice ona za sebe kaže da je “sin Evin”, a Kapetan broda u nekoliko navrata o sebi govori kao o ženi.

Hodočašće iz Kenterberijskih priča[uredi - уреди]

Veruje se da je Čoser opisao stvarno hodočašće iz 1387. godine u kome je i sam bio učesnik, ali ovu biografsku pretpostavku treba primiti s rezervom. Iako se nekim hodočasnicima pominju imena, oni su većinom identifikovani prema zanimanjima. Pretpostavlja se da su mnogi prikazani po uzoru na stvarne osobe; neki izučavaoci su ih pokušavali dovesti u vezu sa Čoserovim savremenicima. Jedini poklonik kome Čoser navodi ime i prezime je Krčmar — Hari Bejli, za koga se pretpostavlja da je zaista i postojao.

U slikanju poklonika Čoser je odstupio od srednjevekovnog kanona po kome se slikaju tipovi, a ne pojedinci, uspevši da ostvari srećan spoj tipičnog i individualnog, što je često shvatano kao krajnji cilj realističkog prikazivanja. Unošenje mnoštva detalja i fizičkih pojedinosti dočaravaju individualne karaktere. U razrađenoj formi data je panorama engleskog društva 14. veka; Čoser je odabrao ličnosti i u Opštem prologu ih opisao tako da one predstavljaju sve staleže i gotovo sve profesije engleskog srednjevekovnog društva. Neki od portreta su idealizovani – oni koje je sam Čoser cenio i smatrao bitnim za društvo.

Tako je vitez idealizovano oličenje junačkih vremena na izmaku, a njegov sin, štitonoša, predstavnik je nove generacije, tipičan dvorski ljubavnik. Ratar je slika vrednog, časnog i siromašnog čoveka sa sela, a Bogoslov marljivog, knjizi predanog mladića. Prikazan je i srednji, građanski sloj trgovaca i zanatlija, lekara i pomorskih kapetana, koji se bogatio i uzdizao najavljujući uspon buržoazije.

Čoser je, najzatvoreniji kad je reč o izražavanju verskih stavova i ubeđenja. Njegovo tretiranje religijskih pitanja nekada je na granici skepse, ali je pre ravnodušno i engleski rezervisano nego ateističko. Iz njegovih dela jasno je da je odlično poznavao teološku literaturu, žitija svetaca i sl. O Čoseru se ne može govoriti kao o naučniku, ali je njegov epitet “učeni” zaista opravdan kada se u obzir uzme njegovo (katkad površno) poznavanje astrologije, fizike, medicije, prava, alhemije. Kroz različite priče, postaje jasno da je Čoser, npr. cenio astronomiju, pridavao značaj astrologiji za simbolično isticanje opisivanih događaja i vajanje karaktera, ali je alhemiju prezirao i ismevao.

Negativan stav o braku i šale na njegov račun zastupljene su u nekoliko priča kod Čosera. Takav stav je bio popularan u srednjem veku i Čoser povlađuje modi. Jedan pored drugog postojala su dva ženska stereotipa: žena kao izvor zla, iskušenja i nesreće; i žena kao svetica i nedostižan ideal. Iz ovoga slede i dva međusobno protivrečna stava prema ženi: jedan vezan za dvorsku sredinu koji je bio odraz krajnje idealizovane slike i drugi, zastupljen u nižim slojevima, po kome je muškarac dominantan, a žena u pokornosti. Ženski likovi u Kenterberijskim pričama se i grupišu oko 2 tipa – pozitivnog i negativnog. Negativni su bolje oslikani, uz oslonac na crkvene antifeminističke satire. Vrhunac u tom pogledu je lik putene i sujetne Žene iz Bata. Ona je sklona uživanjima, a njena iskrenost može biti simpatična. Motiv neverne žene provlači se kroz nekoliko priča. Pozitivni ženski likovi pripadaju mahom crkvenoj kulturi ili dvorskoj sredini, iako ima nekoliko likova bez jasno naznačenog ili narodnog porekla.

Humor i satira[uredi - уреди]

U portretiranju svojih hodočasnika Čoser se pokazuje kao humorista i satiričar sa žaokom uperenom naročito protiv pokvarenih slugu crkve koji svoja zbvanja shvataju samo kao izvor materijalne koristi. Među crkvenim redovima, jedino opravdanje Čoser nalazi za čestitog paroha, dok su kaluđeri, oprostioci i sudski pozivari prikazani kao paraziti, skloni smicalicama i prevarama, lakomi i licemerni. Mada jasno pokazuje svoje simpatije/antipatije, Čoser ne izlazi iz uloge objektivnog posmatrača — podrugljivog i zajedljivog — ali ipak posmatrača, a ne sudije.

Podsmevanje kod Čosera nije izraženo s mržnjom, ni posprdno. Razotkrivanje nečasnih ili nepodobnih postupaka njegovih likova praćeno je dobroćudnim i zdravim humorom. Čoser jasno razlikuje pošteno i valjano od iskvarenog i nečasnog, ali ne šiba oštro tu razliku.

Čoser svoje ličnosti pušta da govore i teško je dokučiti autorov vlastiti sud. O Čoserovim shvatanjima postoji obimna literatura koja je puna suprotnih tvrdnji, zato što je i sam život koji Čoser slika protivrečan u svojoj složenosti. Autor se služi metodom jukstapozicije, stavljajući kontrastne rečenice jednu pored druge. Takve su pohvale sa naknadnim dodavanjem ironičnog komentara. Čoserov humor je dvosmeran i ambivalentan; Žena iz Bata je predmet smeha, ali i ona sama upućuje šalu i kritiku na račun zvaničke crkvene kulture. Iz potrebe da izbegne otovren napad na neku pojavu koju osuđuje, nastaje poznata Čoserova ironija, on predmete ironično imenuje njihovim antonimima. Čoser je takođe i pun aluzija, ali one uvek ostaju slabo osvetljena mesta u literaturi.

Čoser i renesansni humanizam[uredi - уреди]

Svojim interesovanjem za život i ljude onakve kakvi jesu, bez prevashodno moralizatorske pobude, Čoser se približio renesansnom humanizmu. Zbog takvog stava, pesnik je osećao potrebu da se pravda pred sudom svog vremena.

Čoser je na dvoru bio diplomata i te osobine provejavaju kroz njegovo delo. Čoser svoje interesovanje za razne strane čovekove ličnosti tretira u maniru koji nije bio nov u književnosti pre njega — razna gledišta (često protivrečna) on potkrepljuje autoritetima — književnim, religijskim i naučnim. Zato se o njemu može govoriti kao o učenom pesniku.

Priče u okviru su mahom raznovrsne i u njima su sadržane uglavnom sve poznate srednjevekovne književne vrste: tu su humoristično-satirični ‘fablio’, novele, basne, forme viteških romana, žitija svetaca, propovedi… Priča o ser Topazu je, recimo, parodija na viteški roman, Vitezova priča je obima omanjeg romana, a česta je pojava prologa koji su i zanimljviji od same priče (prolog Priče žene iz Bata). Neke književne vrste su obrađivane konvencionalno i nemaju mnogo vrednosti, ali je Čoser i sam bio svestan slabosti pojedinih od njih, pa ih je propratio vlastitim kritičkim komentarom ili ironijom (Hari Bejli ismeva Monahovu priču nazivajući je dosadnom).

Čoser je često (ne uvek uspešno) nastojao da priče usaglasi sa ličnostima pripovedača, tj, da on njih načini sredstvo karakterizacije. Mnogi istraživači veliku pažnju posvećuju miskoncepcijama, omaškama i nelogičnostima u Čoserovoj strukturi i kompoziciji. Tu spadaju učeni citati koji se mogu primetiti u pripovedanjima prostijih likova, zatim variranje broja hodočasnika i sl. Tu su i česte debate oko mistike brojeva. Broj 29 označava nečistotu, greh, nesavršenstvo, a broj 30 je upravo suprotan. Postavlja se često i pitanje o postojanju nekog dubljeg značenja u Čoserovom rasporedu pričanja. Tako se u činjenici da je Parohu data poslednja reč vidi vrhunac moralne čistote.

Uvodna tema o buđenju prirode i polasku na hodočašće je konvencionalna. Oproštaj sa čitaocima na završetku knjige u kojem se Čoser odriče vlastitih dela sa svetovnim temama javljao se kao takav kod Bokača i docnijih književnika. Postoji i svedočenje jednog tadašnjeg crkvenog lica da se Čoser pred smrt kajao za “grešno” pisanje. U vreme kad je religiozni pogled na svet bio nadmoćan, nije isključeno da je pesnik pred ponorom smrti odbacio svoje ranije sumnje i prigrlio religijski odgovor na pitanja o čovekovoj egzistenciji.

Jedan od osnovnih problema Kenterberijskih priča vezuje se za autentičnost dela. Delo je do nas stiglo nakon mnogo prepisa, a poznato je da se i sam Čoser žalio na sposobnosti sopstvenog pisara. Stari rukopisi ne sadrže interpunkciju, tako da je i značenje pojedinih delova diskutabilno.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]