Pier Paolo Pasolini

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Pier Paolo Pasolini
Biografske informacije
Rođenje(1922-03-05)5. 3. 1922.
Kraljevina Italija Bologna, Kraljevina Italija
Smrt2. 11. 1975. (dob: 53)
Italija Ostia, Rim, Italija
Obrazovanje
Zanimanje
Opus
Znamenita djela
Inspiracija
Potpis

Pier Paolo Pasolini (Bologna, 5. mart 1922 – Rim, 2. novembar 1975) je bio italijanski pesnik, intelektualac, filmski reditelj i pisac. Smatra se jednim od najvažnijih italijanskih intelektualaca 20. veka.[1][2][3]

Kontroverzna ličnost zbog svog direktnog i napadnog stila, Pasolinijevo nasleđe ostaje sporno. Otvoreno je bio homoseksualac, u ranoj mladosti je bio zagovornik oživljavanja furlanskog jezika, kulturnog konzervativizma i hrišćanskih vrednosti, a ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata[4] postao je marksista i počeo da izražava izuzetno oštre kritike italijanske sitne buržoazije i onoga što je video kao amerikanizaciju i degeneraciju italijanske kulture i konzumerizam vođen pohlepom.[5] Kao filmski stvaralac, Pasolini je često spajao društveno-političke polemike sa slikovitim i kritičkim ispitivanjem tabu seksualnih tema.

Pasolinijevo nerešeno ubistvo u Ostiji u novembru 1975. izazvalo je nemir u Italiji, gde je i dalje predmet žestoke debate. Saznanja italijanskih istražitelja hladnog slučaja sugerišu da je najverovatniji uzrok ubistvo po ugovoru naručeno od strane Bande della Magliane, kriminalne organizacije usko povezane sa ekstremno desničarskim terorizmom.[6]

Biografija[uredi | uredi kod]

Rane godine[uredi | uredi kod]

Pasolini (u sredini) sa prijateljima u Bologni (1937)

Pasolini je rođen 5. marta 1922. godine u Bologni, tradicionalnom uporištu levice u Italiji. Otac mu je bio Carlo Alberto Pasolini, poručnik Armije Kraljevine Italije, a majka Susanna Colussi, učiteljica u osnovnoj školi. Venčali su se 1921. godine. Preselili su se u Conegliano 1923. godine, zatim u Belluno 1925. godine, gde im se rodio drugi sin Guidalberto. Godine 1926. Pasolinijev otac je uhapšen zbog kockarskih dugova. Njegova majka se sa decom preselila u kuću svoje porodice u Casarsi, u regionu Furlanije. Carlo Alberto je bio istaknuti fašista,[7] i te iste godine je pritvorio Antea Zambonija, kog je ispravno identifikovo kao potencijalnog atentatora na Benita Mussolinija.

Pasolini je sa sedam godina počeo da piše pesme, inspirisan lepotom Casarse. Jedan od njegovih ranih uticaja bio je rad Arthura Rimbauda. Njegov otac je prebačen u Idriju u Julijskoj krajini (sada u Sloveniji) 1931. godine,[8] a 1933. su se ponovo preselili u Cremonu u Lombardiji, a kasnije u Scandiano i Reggio Emiliju. Pasolini se teško prilagođavao selidbama, a utehu je pronalazio u pisanju poezije i čitanju klasičnih autora (Dostojevski, Tolstoj, Šekspir, Coleridge, Novalis). U srednjoj školi u Reggio Emiliji upoznao je svog prvog pravog prijatelja, Luciana Serru. Njih dvojica su se ponovo sreli u Bologni, gde je Pasolini proveo sedam godina završavajući srednju školu. Ovde je razvio nova interesovanja, uključujući i fudbal.

Godine 1939. Pasolini je završio srednju školu i upisao književnost na Univerzitetu u Bologni, gde se detaljnije posvetio filologiji i estetici figurativne umetnosti. Posećivao je i lokalni kino klub. U svoje pesme iz ovog perioda, Pasolini je počeo da uključuje fragmente na furlanskom, manjinskom jeziku koji je naučio nakon što je na njemu počeo da piše poeziju. „Naučio sam to kao neku vrstu mističnog ljubavnog čina, neku vrstu felibrisma, poput oksitanskih pesnika.“[9] Godine 1943. osnovao je sa kolegama studentima Academiuta della lenga furlana (Akademiju furlanskog jezika). Kao mladić, Pasolini je počeo da se identifikuje kao ateista.[10]

Drugi svetski rat[uredi | uredi kod]

Godine 1942. Pasolini je o svom trošku objavio zbirku pesama na furlanskom, Poesie a Casarsa, koju je napisao sa osamnaest godina. Delo su primetili i cenili intelektualci i kritičari kao što su Gianfranco Contini, Alfonso Gatto i Antonio Russi. Pasolinijeve uljane slike su takođe bile dobro prihvaćene. Godine 1941. je postao glavni urednik časopisa Il Setaccio, ali je dobio otkaz zbog sukoba sa izdavačem, koji je bio povezan sa fašističkim režimom. Putovanje u Nemačku mu je takođe pomoglo da sagleda „pokrajinski“ status italijanske kulture u tom periodu. Ova iskustva su navela Pasolinija da revidira svoje mišljenje o kulturnoj politici fašizma i da se okrene ka marksizmu.

Kako bi sakrio svoja marksistička uverenja, takmičio se u sportskim igrama koje su organizovali fašisti. Bio je unovačen kao vojnik i zarobljen u Nemačkoj, ali je pobegao prerušen u seljaka. Pasolinijeva porodica se sklonila u Casarsu, gde su čekali kraj Drugog svetskog rata. Ovde se Pasolini pridružio grupi drugih mladih entuzijasta furlanskog jezika koji su želeli da kazarskom dijalektu furlanskog daju status jednak onome koji je imao furlanski dijalekat Udine, koji je bio zvanični standard. Od maja 1944. izdavali su časopis Stroligut di ca da l'aga. U međuvremenu, Casarsa je pretrpela saveznička bombardovanja i prisilno angažovanje od strane Italijanske Socijalne Republike, kao i partizanske operacije.

Pasolini je pokušao da se distancira od ratnih događaja. Počevši od oktobra 1943, Pasolini, njegova majka i druge kolege su podučavali učenike koji nisu mogli da stignu do škola u Pordenonu ili Udinama. Ova obrazovna radionica je smatrana ilegalnom i raskinuta je u februaru 1944.[11] Tu je Pasolini doživeo svoju prvu homoseksualnu ljubav prema jednom od svojih učenika. Njegov brat Guido, star 19 godina, pridružio se Akcijskoj partiji (Partito d'Azione) i njihovoj brigadi Osoppo, s kojom je otišao do Slovenije. Dana 12. februara 1945. Guido je ubijen u zasedi brigade Garibaldi, koja je služila u redovima jugoslovenskih gerilaca Josipa Broza Tita. Guidova smrt je teško pogodila Pasolinija i njegovu majku.[12]

Šest dana nakon smrti njegovog brata, Pasolini i drugi su osnovali furlansku jezičku akademiju (Academiuta di lenga furlana). U međuvremenu, zbog Guidove smrti, Pasolinijev otac se vratio u Italiju iz pritvora u novembru 1945. i nastanio se u Casarsi. Istog meseca, Pasolini je diplomirao na univerzitetu nakon što je završio završnu tezu o delu Giovannija Pascolija (1855–1912), italijanskog pesnika i intelektualca.[13] Godine 1946, Pasolini je objavio malu zbirku poezije I Diarii („Dnevnici“) u sklopu Academiute. U oktobru je otputovao u Rim. Sledećeg maja započeo je takozvani Quaderni Rossi, rukom pisan u starim školskim sveskama sa crvenim koricama. Završio je dramu na italijanskom jeziku Il Cappellano. Njegovu zbirku poezije I Pianti („Krici“) takođe je objavila Academiuta.

Rim[uredi | uredi kod]

Pasolini se zaposlio kao nastavnik italijanskog i latinskog jezika. Nastavio je da piše i učlanio se u Italijansku komunističku partiju (PCI). Godine 1949. je optužen za korumpiranje mladeži i opscenih činova na javnim mestima nakon što je uhvaćen u seksualnom odnosu sa lokalnim mladićima. Izbačen je iz komunističke partije i izgubio je posao.

U januaru 1950. se preselio u Rim sa svojom majkom Susanom da započne novi život. Oslobođen je dve optužbe za opscenost 1950. i 1952. godine.[14] Nakon što su godinu dana proveli u stanu ujaka po majci pored Piazza Mattei, Pasolini i njegova 59-godišnja majka preselili su se u oronulo predgrađe Rebibbia, pored zatvora. Živeći tamo tri godine, on je svoju furlansku seosku inspiraciju preneo u ovo rimsko predgrađe, jednu od više borgata u kojima su živeli siromašni proleterski imigranti, često u užasnim sanitarnim i socijalnim uslovima. Umesto da traži pomoć od drugih pisaca, Pasolini je radije išao svojim putem.

Našao je posao u filmskom studiju Cinecittà i prodavao svoje knjige u bancarelle prodavnicama („prodavnicama na trotoarima“) u Rimu. Godine 1951, uz pomoć Abruzzo-pesnika Vittorija Clementija, našao je posao kao profesor u srednjoj školi u Ciampinu, nedaleko od prestonice. Imao je dug put do posla, uključujući dve promene voza, i zarađivao je oskudnu platu od 27.000 lira.

Karijera[uredi | uredi kod]

Književnost[uredi | uredi kod]

Godine 1954, Pasolini, koji je sada radio za književni odsek Cinecitte, napustio je svoj profesorski posao i preselio se u kvart Monteverde. U ovom trenutku se uselila njegova rođaka Graziella. Oni su takođe udomili Pasolinijevog oca Carla Alberta, koji je patio od ciroze i umro 1958. godine. Pasolini je objavio La meglio gioventù, svoju prvu značajnu zbirku pesama na furlanskom. Njegov prvi roman, Ragazzi di vita („Iskusni momci“), koji se bavio rimskim lumpenproletarijatom, objavljen je 1955. Zajedno sa Ragazzi di vita, objavio je i svoju proslavljenu pesmu Le ceneri di Gramsci, gde je izrazio tenzije između razuma i srca, kao i ideološke dijalektike unutar komunizma, debatu o umetničkoj slobodi, socijalističkom realizmu i privrženosti.[15] Roman je doživeo veliki uspeh, ali je loše prihvaćen od strane Italijanske komunističke partije i italijanske vlade. Pokrenuta je tužba za „opscenost“ protiv Pasolinija i njegovog urednika Garzantija.[16] Iako oslobođen krivice, Pasolini je postao meta insinuacija i tabloidne štampe.

Godine 1955, zajedno sa Francescom Leonettijem, Robertom Roversijem i drugima, Pasolini je uređivao i izdavao časopis poezije pod nazivom Officina. Časopis je ukinut 1959. godine nakon četrnaest brojeva. Te godine je objavio i svoj drugi roman, Una vita violenta („Nasilni život“), koji je za razliku od njegovog prvog romana bio prihvaćen od strane komunističke kulturne sfere: kasnije je pisao kolumnu pod naslovom Dialoghi con Passolini („Pasolini u dijalogu“), za PCI časopis Vie Nuove od maja 1960. do septembra 1965.[17] koja je objavljena u obliku knjige 1977. kao Le belle bandiere („Lepe zastave“).[18] Kasnih 1960-ih Pasolini je uređivao kolumnu u nedeljniku Tempo.[19]

Godine 1966. Pasolini je napisao scenario za nikad snimljen film o apostolu Svetom Pavlu, koji je kasnije revidirao.[20] Pasolinijev scenario je imao za cilj da prikaže Pavla kao modernog čoveka, ali bez modifikovanja nijedne njegove izjave.[21] U Pasolinijevoj priči, Pavle je fašistički saradnik u Višijevskoj Francuskoj koji postaje prosvetljen dok putuje u Frankovu Španiju i pridružuje se antifašističkom francuskom otporu, događaju koji služi kao savremena ekvivalenta za Pavlov preobražaj.[22] Scenario prati Pavla kako propoveda otpor u Italiji, Španiji, Nemačkoj i Njujorku (gde biva izdan, uhapšen i pogubljen).[23] Kao što piše filozof Alain Badiou, „Najviše iznenađuje u svemu tome način na koji su Pavlovi tekstovi nepromenjeni i sa skoro nedokučivom prirodnošću prebačeni u situacije u kojima ih Pasolini primenjuje: rat, fašizam, američki kapitalizam, i beznačajne debate italijanskog intelektualnog društva".[24]

Godine 1970. Pasolini je kupio stari zamak u blizini Viterba, severno od Rima, gde je počeo da piše svoj poslednji roman, Il Petrolio, u kojem je osudio tajno poslovanje najviših slojeva vlasti sa korporacijama i kriminalnim organizacijama (Eni, CIA, mafija itd.)[25] Ovaj roman (sa elementima dokumentarne proze) je ostao nedovršen usred Pasolinijeve iznenadne smrti 1975. godine. Godine 1972, Pasolini je počeo da sarađuje sa ekstremno levičarskim udruženjem Lotta Continua, za koje je režirao i producirao dokumentarni film, 12 decembre, o bombardovanju Piazza Fontane. Sebe je ostavio nepotpisanog u filmu. Sledeće godine počeo je da piše za najpoznatije italijanske novine Il Corriere della Sera. Početkom 1975. Garzanti je objavio zbirku njegovih kritičkih eseja, Scritti corsari („Korsarski spisi“).

Proza[uredi | uredi kod]

  • Ragazzi di vita (1955)
  • Una vita violenta (1959)
  • Il sogno di una cosa (1962)
  • Amado Mio – Atti Impuri (1982, originalno napisano 1948)
  • Alì dagli occhi azzurri (1965)
  • Teorema (1968)
  • Reality (The Poets' Encyclopedia, 1979)
  • Petrolio (1992, nedovršeno)

Poezija[uredi | uredi kod]

  • La meglio gioventù (1954)
  • Le ceneri di Gramsci (1957)
  • L'usignolo della chiesa cattolica (1958)
  • La religione del mio tempo (1961)
  • Poesia in forma di rosa (1964)
  • Trasumanar e organizzar (1971)
  • La nuova gioventù (1975)
  • Roman Poems. Pocket Poets No. 41 (1986)
  • The Selected Poetry of Pier Paolo Pasolini: A Bilingual Edition. (2014)

Eseji[uredi | uredi kod]

  • Passione e ideologia (1960)
  • Canzoniere italiano, poesia popolare italiana (1960)
  • Empirismo eretico (1972)
  • Lettere luterane (1976)
  • Le belle bandiere (1977)
  • Descrizioni di descrizioni (1979)
  • Il caos (1979)
  • La pornografia è noiosa (1979)
  • Scritti corsari (1975)
  • Lettere (1940-1954) (Pisma, 1940-54, 1986)

Pozorišne drame[uredi | uredi kod]

  • Orgia (1968)
  • Porcile (1968)
  • Calderón (1973)
  • I Turcs tal Friùl (maj 1944, objavljena posmrt. 1976)
  • Affabulazione (1977)
  • Pilade (1977)
  • Bestia da stile (1977)

Film[uredi | uredi kod]

Pasolini i Federico Fellini (kasne 1950-e)

Godine 1957, zajedno sa Sergiom Cittijem, Pasolini je sarađivao na filmu Federica Fellinija Le notti di Cabiria, pišući dijaloge za odeljke koji sadrže rimski dijalekt. Fellini ga je takođe zamolio da radi na dijalogu za neke epizode ​​La dolce vita.[26] Takođe je kooscenarista je na filmu La lunga notte del '43. Pasolini je debitovao kao glumac u filmu Carla Lizzanija Il gobbo iz 1960. godine.

Prvi film koji je Pasolini napisao i režirao bio je Accattone 1961. godine. Iako je Pasolini pokušao da se distancira od italijanskog neorealizma, smatra se da je Accattone jedna vrsta neorealističnog filma. Nick Barbaro, kritičar koji piše za Austin Chronicle, izjavio je da je to „možda najmračniji film“ koji je ikada video.[27] Film je izazvao kontroverze i skandal, a konzervativci su tražili od vlade strožu cenzuru. Godine 1963, Pasolinijeva epizoda La ricotta, iz omnibus filma Ro.Go.Pa.G., je cenzurisana i Pasoliniju je suđeno za „vređanje italijanske države i vere“.[28]

Tokom ovog perioda, Pasolini je često putovao u inostranstvo: 1961. sa Elsom Morante i Albertom Moravijom u Indiju (gde je ponovo otišao sedam godina kasnije); 1962. u Sudan i Keniju; 1963. u Ganu, Nigeriju, Gvineju, Jordan i Palestinu (gde je snimio dokumentarac Sopralluoghi in Palestina per il vangelo secondo Matteo).

Napisao je i režirao crno-beli film Il Vangelo Secondo Matteo (1964). Zasnovan je na Svetom pismu, ali ga je Pasolini prilagodio ekranizaciji, i on je naveden kao pisac. Isusa Hrista, bosonogog seljaka, igra Enrique Irazoqui.

Pasolini i Totò (1966)

U svom filmu Uccellacci e uccellini iz 1966, šaljivoj, a u isto vreme i mističnoj basni, Pasolini je angažovao velikog italijanskog komičara Totòa da radi sa Ninettom Davolijem, tadašnjim Pasolinijevim ljubavnikom i jednim od njegovih omiljenih glumaca. To je bila jedinstvena prilika za Totòa da pokaže da je i sjajan dramski glumac, pored svojih isključivo komičnih uloga.

Pasolini je bio član žirija na 16. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu 1966. godine.[29] Godine 1967. u Veneciji je upoznao i intervjuisao američkog pesnika Ezru Pounda. Razgovarali su o italijanskom pokretu Neoavanguardia, a Pasolini je pročitao neke stihove iz italijanskog prevoda Poundovih Pisan Cantos.

Kasne 1960-e i početak 1970-ih godina prošlog veka bile su doba studentskog pokreta. Pasolini, iako je priznavao ideološke motive studenata i nazivao sebe „katoličkim marksistom“,[30] smatrao ih je „antropološki srednjom klasom“ i da im je stoga suđeno da propadnu u svojim pokušajima revolucionarnih promena. Povodom protesta kod Valle Giulie, koji se odigrao u Rimu u martu 1968. godine, rekao je da saoseća sa policijom, jer su policajci „deca siromašnih“, dok su mladi militanti bili eksponenti onoga što je nazvao „levičarskim fašizmom“. Njegov film iz iste godine, Teorema, prikazan je na Venecijanskom filmskom festivalu, u napetoj političkoj klimi. U Teoremi je sa Terensom Stampom u glavnoj ulozi misterioznog stranca prikazao seksualni raspad buržoaske porodice.

Godine 1970. ponovo je otputovao u Afriku da snimi još jedan dokumentarac, Appunti per un'Orestiade africana.

Kasniji filmovi usredsređeni su na folklor, posebno na priče seksualne prirode, kao što su Bokačov Il Decameron (1971), Čoserove I racconti di Canterbury (1972) i Il fiore delle mille e una notte (1974). Ovi filmovi se obično grupišu kao Trilogija života. Iako ih je bazirao na klasicima, Pasolini je napisao scenarije i preuzeo zasluge za njih. Ova trilogija, podstaknuta uglavnom Pasolinijevim pokušajem da pokaže sekularnu svetost tela protiv društvenih kontrola koje je stvorio čovek, a posebno protiv podmitljivog licemerja verske države (religiozni likovi u I racconti di Canterbury prikazani su kao pobožne, ali amoralne budale) bili su napor da se predstavi stanje prirodne seksualne nevinosti od suštinskog značaja za pravu prirodu slobodnog čovečanstva. Naizmenično razigrani razvratni i poetski senzualni, suptilno simbolični i vizuelno izuzetni, filmovi su bili veoma popularni u Italiji i ostali su možda njegova najpopularnija dela. Ipak, uprkos činjenici da trilogiju u celini mnogi smatraju remek-delom, Pasolini je kasnije omalovažavao svoje stvaralaštvo zbog mnogih imitacija ova tri filma. Verovao je da se dogodila degradacija njegove vizije koja je predstavljala eksploataciju tela koju je pokušao da negira u svojoj trilogiji. Na kraju ih se u potpunosti odrekao. Neuteha koju je ovo pružilo smatra se jednim od primarnih razloga za njegov poslednji film, Salò, u kome se ljudi ne vide samo kao roba pod autoritarnom kontrolom, već se posmatraju kao robovi autoritarnih hirova, bez slobodne vitalnosti koju su ljudi posedovali u Trilogiji života.

Njegovo poslednje delo, Salò o le 120 giornate di Sodoma (Salo ili 120 dana Sodome, 1975), premašilo je ono što je većina gledalaca u to vreme mogla da prihvati u eksplicitnim scenama seksualne perverznosti i intenzivnog sadističkog nasilja. Zasnovan na romanu 120 dana Sodome Markiza de Sada, smatra se Pasolinijevim najkontroverznijim filmom. U maju 2006. Filmski vodič Time Outa proglasio ga je „najkontroverznijim filmom“ svih vremena. Salò je bio zamišljen kao prvi film njegove Trilogije smrti, nakon kog bi usledio nedovršeni biografski film o Gilles de Raisu.

Lični život[uredi | uredi kod]

Manji skandal izbio je tokom lokalnog festivala u Ramuscellu u septembru 1949. Cordovado, lokalni narednika karabinjera, je anonimno obavešten o seksualnom ponašanju (masturbaciji) od strane Pasolinija sa trojicom mladića od šesnaest i manje godina.[31] Cordovado je pozvao roditelje mladića, koji su odbili da podnesu optužnicu uprkos Cordovadovom nagovaranju. Cordovado je ipak sastavio izveštaj, a doušnik je javno elaborirao svoje optužbe, što je izazvalo negodovanje u javnosti. Sudija u San Vito al Tagliamentu optužio je Pasolinija za „korupciju maloletnika i opscenog ponašanja na javnim mestima“.[32][33] On i šesnaestogodišnjak su obojica optuženi.[34]

Narednog meseca, tokom ispitivanja, Pasolini nije poricao činjenice, već je govorio o „književnom i erotskom nagonu“ i citirao Andréa Gida, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1947. godine. Cordovado je obavestio svoje nadređene i regionalna štampa se umešala.[35] Prema Pasoliniju, demohrišćani su podstakli čitavu aferu kako bi ukaljali njegovo ime („demohrišćani su povukli konce“). Otpušten je sa posla u Valvasoneu,[36] a partijska sekcija Udine ga je izbacila iz PCI, što je on smatrao izdajom. On je uputio kritičko pismo šefu, svom prijatelju Ferdinandu Mautinu, i tvrdio da je podvrgnut "taktizmu" PCI. U stranci se njegovom isključenju protivila Teresa Degan, Pasolinijeva koleginica u prosveti. Napisao joj je i pismo u kome je priznao da se kaje što je bio „tako naivan, čak i nepristojan“.[37] Pasolinijevi roditelji su ljutito reagovali i situacija u porodici je takođe postala neizdrživa.[38] Krajem 1949. odlučio je da se preseli u Rim zajedno sa svojom majkom u želji da započne novi život, nastanivši se u predgrađu Rima.

Godine 1963. Pasolini je upoznao „veliku ljubav svog života“, 15-godišnjeg Ninetta Davolija, kome je kasnije dao prvu ulogu u svom filmu Uccellacci e uccellini iz 1966. Pasolini je postao Davolijev mentor i prijatelj.[39]

Brojne znamenite žene, među kojima su Maria Callas, Anna Magnani i Laura Betti, su bile Pasolinijeve bliske prijateljice. Dacia Maraini, poznati italijanski pisac, rekla je o ponašanju Marije Callas prema Pasoliniju: „Pratila ga je svuda, čak i u Afriku. Nadala se da će ga 'preobratiti' u heteroseksualnost i u brak."[40] Pasolini je takođe bio osetljiv na problematiku vezanu za „novu“ ulogu koja se ženama nametala preko italijanskih medija, navodeći u intervjuu iz 1972. godine da „žene nisu automati za kockanje“.[41]

Bio je navijač fudbalskog kluba Bologne.[42]

Politička uverenja[uredi | uredi kod]

Veza sa Italijanskom komunističkom partijom[uredi | uredi kod]

Pasolini pored groba Antonija Gramscija u Rimu

U oktobru 1945. politički status regije Furlanija postao je predmet spora između različitih političkih frakcija. Pasolini se 30. oktobra pridružio pro-nezavisnom udruženju Patrie tal Friul, osnovanom u Udinama. Pasolini je želeo Furlaniju zasnovanu na furlanskoj tradiciji, vezanu za katoličku crkvu u Italiji, ali i ekonomski i društveni napredak, za razliku od zagovornika regionalne autonomije koji su želeli da sačuvaju svoje privilegije zasnovane na „imobilizmu“.[43] On je takođe kritikovao PCI zbog njenog zagovaranja centralizacije države. Pasolini je osnovao stranku Movimento Popolare Friulano, ali je dao ostavku kada je shvatio da njome prikriveno manipuliše italijanska vladajuća Hrišćansko-demokratska partija kako bi se suprotstavila lokalnim titoistima, koji su pokušavali da aneksiraju delove Furlanije Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.[44]

Pasolini je 26. januara 1947. napisao deklaraciju koja je objavljena na naslovnoj strani lista Libertà: „Po našem mišljenju, smatramo da je trenutno samo komunizam u stanju da obezbedi novu kulturu.“ To je izazvalo kontroverzu, delom zbog činjenice da on još uvek nije bio član PCI. Pasolini je planirao da proširi rad Academiute na književnost drugih romanskih jezika i upoznao je prognanog katalonskog pesnika Carlesa Cardóa. Učestvovao je u nekoliko demonstracija nakon što se pridružio PCI. U maju 1949. prisustvovao je mirovnom kongresu u Parizu. Videvši težak život radnika i seljaka i posmatrajući sukobe demonstranata sa italijanskom policijom, počeo je da osmišljava svoj prvi roman. Tokom ovog perioda, dok je radio kao nastavnik u osnovnoj školi, istakao se u lokalnoj filijali Italijanske komunističke partije kao vešt pisac. Izrazio je neslaganje sa zvaničnim uverenjem partije da je Staljinizam anti-hrišćanski. Tokom leta 1949. Pasolinija je rimokatolički sveštenik upozorio da će izgubiti svoju učiteljsku poziciju ako se ne odrekne marksizam-lenjinizma. Slično tome, nakon što su neki plakati postavljeni u Udinama, Giambattista Caron, demohrišćanski poslanik, upozorio je Pasolinijevog rođaka Nica Naldinija da „[Pasolini] treba da napusti komunističku propagandu“ kako bi sprečio „teške posledice“.[45]

Antifašizam i studentske demonstracije 1968. godine[uredi | uredi kod]

Tokom 1968. godine, studenti univerziteta su vodili gerilski obračun s policijom na rimskim ulicama. Njihove pristalice su sukob karakterisale kao građansku borbu proletarijata protiv sistema. Pasolinijeve izjave i komentari vezani za ovaj događaj se mogu protumačiti kao izraz podrške policiji i kao „anti-antifašistički“.[46] Prema Centro Studi Pier Paolo Pasolini, mit o „anti-antifašisti“ Pasoliniju doprineo je ideji o antiglobalističkim savezima neofašista.[46] Pasolini nikada nije koristio pojam anti-antifašizam, koji je upotrebčjen tek u kasnijim izdanjima zbirke Scritti corsari kao naslov.[46] Pasolini je koristio koncept da napadne različite institucije i ličnosti, kao što su Hrišćanska demokratija, tadašnji italijanski predsednik Giuseppe Saragat, RAI i zdravstvena komisija Predstavničkog doma, koji su svi, po njegovom mišljenju, krivi što su ignorisali zahteve Marca Pannelle, koji je štrajkovao glađu više od dva meseca.[46] Oni su, prema Pasoliniju, bili „ne oni koji su se protivili neofašističkom nasilju na trgovima, već „antifašisti“ koji su se ponašali kao fašisti.“[46]

Glavni izvor u vezi sa Pasolinijevim pogledima na studentski pokret je njegova poema Il PCI ai giovani („PCI mladima“), napisana posle bitke kod Valle Giulie. U obraćanju studentima, Pasolini izjavljuje da, za razliku od međunarodnih medija koji o njima izveštavaju, on njima neće laskati. Ističe da su oni deca buržoazije (Avete facce di figli di papà / Vi odio come odio i vostri papà – „Imate lica razmaženih tatinih dečaka / mrzim vas kao što mrzim vaše očeve“), a zatim govori (Quando ieri a Valle Giulia avete fatto a botte coi poliziotti / io simpatizzavo coi poliziotti – „Kada ste se vi i policajci juče koškali kod Valle Giulia / ja sam se saosećao sa policajcima“). Objasnio je da se sa policajcima saoseća jer su oni „figli di poveri” („deca siromašnih”). Pesma ističe aspekt generacijske borbe unutar buržoazije koju predstavlja studentski pokret (Stampa e Corriere della Sera, News- week e Monde / vi leccano il culo. Siete i loro figli / la loro speranza, il loro futuro... Se mai / si tratta di una lotta intestina – „Stampa i Corriere della Sera, Newsweek i Le Monde / ljube vam dupe. Vi ste njihova deca / njihova nada, njihova budućnost... Ako ništa drugo / to je borba između sebe").[47]

Revolt iz 1968. Pasolini je video kao unutrašnju, benignu reformu establišmenta u Italiji, pošto su demonstranti bili deo sitne buržoazije.[48] Pesma je implicirala i klasno licemerje establišmenta prema demonstrantima, postavljajući pitanje da li bi mladi radnici bili tretirani slično ako bi se ponašali na isti način (Occupate le università / ma dite che la stessa idea venga / a dei giovani operai / E allora: Corriere della Sera e Stampa, Newsweek e Monde / avranno tanta sollecitudine / nel cercar di comprendere i loro problemi? / La polizia si limiterà a prendere un po’ di botte / dentro una fabbrica occupata? / Ma, soprattutto, come potrebbe concedersi / un giovane operaio di occupare una fabbrica / senza morire di fame dopo tre giorni? – „Okupirajte univerzitete / ali recite da ista ideja dolazi / mladim radnicima / Dakle: Corriere della Sera i Stampa, Newsweek i Le Monde / imaće toliko pažnje / u pokušaju da razumeju njihove probleme? / Hoće li policija osetiti ikakav otpor / u okupiranoj fabrici? / Ali iznad svega, kako bi se moglo / mladom radniku dozvoliti da zauzme fabriku / a da ne umre od gladi posle tri dana?“[49]

Pasolini je sugerisao da je policija pravi proletarijat, poslat da se bori za slabu platu i iz razloga koje ona ne razume, protiv razmaženih dečaka istih godina, jer nisu imali sreće da mogu da se obrazuju (poliziotti figli di proletari meridionali picchiati da figli di papà in vena di bravate – „policajci, sinovi proleterskih južnjaka, pretučeni od bahatih tatinih momaka“). Utvrdio je da su policajci samo spoljni sloj stvarne moći, tj. pravnog sistema.[50]

Pasoliniju nisu bili strana suđenja. Za života je bio upleten u do 33 tužbe, uglavnom za „opscenost”, „pornografiju”, „nepoštovanje vere”, „nepoštovanje države“ i druge. Međutim, na kraju svake je bivao oslobođen krivice.[51][52]

Dovedeno je u pitanje konvencionalno tumačenje Pasolinijeve pozicije.[46] U članku objavljenom 2015. godine, Wu Ming su tvrdili da Pasolinijeve izjave treba shvatiti u kontekstu njegove samopriznate mržnje prema buržoaziji koja ga je tako dugo progonila, jer u Il PCI ai giovani navodi: „Mi (tj. Pasolini i studenti) smo očigledno složni protiv policijske institucije“, te da pesma prikazuje policajce kao sloj koji je dehumanizovan svojim radom. Iako su bitke između studenata i policije bile tuče između bogatih i siromašnih, Pasolini priznaje da su studenti bili "na strani razuma", dok je policija "u krivu". Wu Ming sugerišu da je Pasolinijeva namera bila da izrazi skepticizam u pogledu ideje da su studenti revolucionarna snaga, tvrdeći da samo radnička klasa može da izazove revoluciju i da bi revolucionarni studenti trebalo da se pridruže PCI. Citiraju Pasolinijevu kolumnu koja je kasnije te godine objavljena u časopisu Tempo, u kojoj je on studentski pokret, kao i pokret otpora, opisao kao „jedina dva demokratsko-revolucionarna iskustva italijanskog naroda”. Te godine je takođe podržao predlog PCI da se policija razoruža, tvrdeći da bi to izazvalo promenu u psihologiji policajaca. Rekao je: „To bi dovelo do iznenadnog kolapsa te 'lažne ideje o sebi' koju mu je pripisala Moć, koja ga je programirala kao robota.“ Pasolinijeve polemike su imale za cilj da podstaknu demonstrante da preispitaju svoju pobunu i nisu ga sprečile da doprinese autonomaškom pokretu Lotta Continua, koje je opisao kao „ekstremiste koji su možda fanatični i drski sa kulturnog stanovišta, ali koji takođe okušavaju svoju sreću i upravo zato [mislim] da zaslužuju podršku. Moramo da želimo previše da bismo dobili malo.“[53]

Kritike konzumerizma[uredi | uredi kod]

Pasolini je bio posebno zabrinut za lumpenproletarijat, koji je prikazao u svom prvom filmu Accattone. Zapazio je da vrsta čistoće koju je primetio u predindustrijskoj popularnoj kulturi brzo nestaje, u procesu koji je nazvao la scomparsa delle lucciole („nestanak svitaca“). Radost života dečaka je brzo zamenjena buržoaskim ambicijama kao što su kuća i porodica. Bio je kritičan prema levičarima koji su imali „tradicionalnu i nikada priznatu mržnju prema lumpenproletarijatu i siromašnom stanovništvu“. Godine 1958. pozvao je PCI da postane „'partija siromašnih': partija, možemo reći, lumpenproletera".[54]

Koreni Pasolonijeve flozofije su zasnovani na uverenju da se u italijanskom društvu i svetu dešavala „kopernikanska” promena. Pored toga, bio je i oštar kritičar konzumerizma, za koji je smatrao da je od sredine 1960-ih do ranih 1970-ih naglo uništio italijansko društvo. On je opisao scene koprofagije u Salu kao komentar na industriju prerađene hrane. Kako je on to video, društvo konzumerizma („neokapitalizma“) i „novi fašizam“ su na taj način proširili otuđenje/homogenizaciju i centralizaciju koju bivši klerofašizam nije uspeo da postigne, pa je doveo do antropološke promene.[55] Ta promena je povezana sa gubitkom humanizma i ekspanzijom produktivnosti kao centralnog za ljudsko stanje, koje je on prezirao. Smatrao je da je „nova kultura“ degradirajuća i vulgarna.[56] U jednom intervjuu je rekao: „S posebnom žestinom mrzim trenutnu moć, moć iz 1975. godine, koja je moć koja manipuliše telima na užasan način; manipulacija koja ne mora da zavidi onoj koju su vršili Himmler ili Hitler“. Prema Simoni Bondavalli, Po Pasoliniju, neokapitalizma (koji je on definisao kao „novi fašizam“) je nametnuo uniformni konformizam bez pribegavanja sredstvima prinude: „nijedan fašistički centralizam nije uspeo da uradi ono što je uradio centralizam potrošačke kulture“.[57] Filozof Davide Tarizzo je rezimirao Pasolinijev stav:

Po njegovom mišljenju, i stari i novi fašizam podriva osnove moderne demokratije. Ipak, novi fašizam to ne čini apsolutizujući narodni suverenitet na račun individualnih prava. Novi fašizam slavi naše slobode i apsolutizuje ljudska prava na štetu našeg osećaja pripadnosti društveno-političkoj zajednici. Stoga, stari i novi fašizam nastoje da ostvare demokratiju – što je nemirna ambicija fašizma – suprotnim putevima. U prvom slučaju, rezultat je rađanje političkih ideja, kao što je viša rasa, koje su podržane očiglednom političkom gramatikom. U drugom slučaju, rezultat je rađanje potpuno drugačije ideje, koja više nije politički akter, pravilno govoreći, već pasivni, anonimni entitet: ljudska populacija.[58]

Kritika Hrišćanske demokratije[uredi | uredi kod]

Pasolini je video kontinuitet između fašističke ere i posleratnog političkog sistema koji su vodili demohrišćani, koje je opisao kao „klerofašiste“ zbog njihove upotrebe države kao represivnog instrumenta i zloupotrebe moći. Primer ovoga video je u uslovima u kojima je živeo rimski lumpenproleterijat u borgatama, koji je bio marginalizovan i društveno i geografski odvojen kao što je to bio i pod fašizmom. Jedan od dokaza ovog fenomena na koji se Pasolini osvrnuo jeste sukob nižih klasa sa policijom.[53] Takođe je okrivio demohrišćane za usvajanje vrednosti potrošačkog kapitalizma, doprinoseći onome što je video kao eroziju ljudskih vrednosti.[59]

Na regionalnim izborima 1975. došlo je do uspona levičarskih partija, i zadržavajući se na svom politički i socijalno grubom stilu ovog perioda, Pasolini je u Corriere della Sera izjavio da je došlo vreme da se najistaknutije ličnosti demohrišćana izvedu pred sud, gde bi trebalo da ušetaju sa lisicama na rukama i predvođeni karabinjerima. Smatrao je da je to jedini način da budu uklonjeni sa vlasti.[59][60] Pasolini je optužio rukovodstvo demohrišćana da je „prožeto uticajem mafije“, da prikrilo niz bombaških napada od strane neofašista, sarađivalo sa CIA-om i italijanskim oružanim snagama kako bi sprečilo uspon levice.[61][59]

Televizija i kulturno otuđenje[uredi | uredi kod]

Pasolini je oštro kritikovao ekonomsku globalizaciju i kulturnu dominaciju severne Italije (specifično Milana) nad drugim regionima, posebno južnim. Smatrao je da je to postignuto zahvaljujući moći televizije. Debatni TV program snimljen 1971. godine, u kojem je osudio cenzuru, zapravo nije emitovan sve do dana nakon njegovog ubistva u novembru 1975. U planu reforme PCI koji je izradio u septembru i oktobru 1975., među poželjnim merama koje je trebalo sprovesti, naveo je i ukidanje televizije.[62]

Ostalo[uredi | uredi kod]

Pasolini između Ferdinanda Adornata i Waltera Veltronija tokom antifrankističkih demonstracija u Rimu (septembar 1975)

Pasolini se protivio postepenom nestanku italijanskih manjinskih jezika tako što je napisao neke od svojih pesama na furlanskom, regionalnom jeziku njegovog detinjstva.

Njegovo protivljenje liberalizaciji zakona o abortusu učinilo ga je nepopularnim unutar levice.[63] Međutim, uprkos tome što je podržavao održavanje referenduma o dekriminalizaciji abortusa, on se protivio njegovoj stvarnoj dekriminalizaciji,[64] a kritikovao je i partijsko shvatanje demokratskog aktivizma kao pitanja izjednačavanja pristupa kapitalističkim tržištima za radničku klasu i druge podređene grupe.[65]

Od početka 1968. godine i nadalje, Pasolini je sarađivao sa levo-libertarijanskom, liberalnom i antiklerikalnom Radikalnom partijom (Partito Radicale). Uključio se u polemiku sa liderom stranke Marcom Pannellom,[59][66] podržao inicijativu Partije kojom se pozivalo na osam referenduma o raznim liberalizujućim reformama[67] i prihvatio je poziv da govori na partijskom kongresu pre nego što je ubijen. U intervjuu koji je dao neposredno pre svoje smrti, Pasolini je izjavio da se često ne slaže sa partijom.[68] Nastavio je da podržava PCI[59] - u junu 1975. rekao je da će i dalje glasati za PCI jer smatra da je to „ostrvo gde se kritička svest uvek očajnički brani, i gde je ljudsko ponašanje još uvek u stanju da sačuva staro dostojanstvo“, a u poslednjim mesecima života se zbližio i sa rimskom filijalom italijanske komunističke omladinske federacije. Aktivista federacije, Vincenzo Cerami, održao je govor koji je trebalo da održi Pasolini na kongresu Radikalne partije. U njemu je Pasolini potvrdio svoj marksizam i podršku PCI.[69]

Izvan Italije, Pasolini se posebno zainteresovao za zemlje u razvoju, videći paralele između života među italijanskom nižom klasom i života u trećem svetu, toliko da je proglasio Bandung za glavni grad tri četvrtine sveta i pola Italije. Podržavao je Novu levicu u Sjedinjenim Državama, predviđajući da će ona „dovesti do originalnog oblika nemarksističkog socijalizma“ i pišući da ga taj pokret podseća na italijanski pokret otpora. Pasolini je video ove dve oblasti borbe kao međusobno povezane. Posle posete Harlemu je izjavio da je „jezgro borbe za revoluciju Trećeg sveta zaista Amerika“.[69]

Smrt[uredi | uredi kod]

Pasolini je ubijen 2. novembra 1975. na plaži u Ostiji.[70] Gotovo neprepoznatljiv, Pasolini je bio brutalno pretučen i nekoliko puta pregažen sopstvenim automobilom. Više kostiju je slomljeno i njegovi testisi su smrskani, najverovatnije metalnom šipkom.[71][72] Autopsija je pokazala da je njegovo telo delimično spaljeno benzinom nakon njegove smrti. Zločin se dugo smatrao ubistvom iz osvete, nalik mafijaškom ubistvu, za koje je bilo skoro nemoguće da ga je izvršila samo jedna osoba. Pasolini je sahranjen u Casarsi.

Giuseppe (Pino) Pelosi (1958–2017), tada 17-godišnjak, uhvaćen je kako vozi Pasolinijev automobil i priznao je ubistvo. Osuđen je na 9 godina zatvora 1976. godine,[73] u početku sa napomenom u presudi da je imao „nepoznate saradnike“, ali je ova fraza kasnije uklonjena.[74][75] Dvadeset devet godina kasnije, 7. maja 2005, Pelosi je povukao svoje priznanje, za koje je rekao da je dato pod pretnjom nasilja nad njegovom porodicom. Tvrdio je da su tri čoveka „sa južnjačkim akcentima” počinila ubistvo, tokom kog su Pasolinija vređali i nazivali „prljavim komunistom”.[76]

Drugi dokazi otkriveni 2005. godine upućuju na to da je Pasolinija ubio iznuđivač. Svedočenje njegovog prijatelja Sergia Cittija pokazalo je da su neke od rolni filma za Salò ukradene, i da je Pasolini planirao da se sastane sa lopovima i pregovara o njihovom povratku 2. novembra 1975. godine, nakon što se vrati iz Stockholma.[77][78][79][80] Cittijeva istraga je otkrila dodatne dokaze, uključujući krvavi drveni štap i očevidca koji je rekao da je video grupu muškaraca kako izvlači Pasolinija iz automobila.[81][82] Rimska policija je ponovo otvorila hladan slučaj nakon Pelosijevog povlačenja priznanja, ali su sudije odgovorne za istragu utvrdile da nova otkrića nisu dovoljna da opravdaju nastavak istrage. Od 2023. godine, molba za ponovno otvaranje slučaja je podneta na osnovu DNK analize koja je povezala ubistvo sa Bandom della Magliana, kriminalnom organizacijom usko povezanom sa ekstremno desničarskim terorizmom.[83]

Nasleđe[uredi | uredi kod]

Kao reditelj, Pasolini je stvorio pikarski neorealizam, prikazujući tužnu stranu života proleterijata u Italiji. Mnogi ljudi nisu želeli da vide takve portrete u umetničkom delu u javnoj distribuciji. Njegov drugi film, Mamma Roma sa Annom Magnani u glavnoj ulozi, je priča o prostitutki i njenom sinu koja je predstavljala uvredu idealima i moralu tog vremena. Njegovi radovi, poetični i tematski fokusirani na surovu realnost, pokazali su da su takva iskustva manje udaljena od većine svakodnevnih života i doprineli su promenama u italijanskoj psihi.[84]

Pasolinijev rad je često izazivao negodovanje, prvenstveno zbog njegovog čestog fokusa na seksualno ponašanje i kontrasta između onoga što je predstavljao i onoga što je javno prihvatljivo. Dok se Pasolinijeva poezija često bavila njegovim homoseksualnim ljubavnim interesima, oni nisu bila jedina, pa čak ni glavna tema. Posebno se ističe i njegovo interesovanje za i upotrebu italijanskih dijalekata. Veliki deo poezije koju je pisao bio je o njegovoj veoma poštovanoj majci. On je prikazao pojedine kutke savremene stvarnosti kao što je malo koji drugi pesnik mogao da uradi. Njegova poezija nije bila toliko poznata van Italije kao njegovi filmovi. Zbirka Pasolinijeve poezije na engleskom je prvi put objavljena 1996. godine.[85]

Pasolini je takođe razvio filozofiju jezika uglavnom vezanu za njegove studije filma.[86] Ova teorijska i kritička aktivnost bila je još jedna tema o kojoj se žestoko raspravljalo. Njegovi sabrani članci i komentari različitih događaja dostupni su i danas.[87][88][89] Ove studije se mogu smatrati osnovom njegovog umetničkog gledišta. Verovao je da je jezik — poput engleskog, italijanskog, dijalekta ili drugog — krut sistem u kojem je ljudska misao zarobljena. Takođe je smatrao da je bioskop „pisani“ jezik stvarnosti koji, kao i svaki drugi pisani jezik, omogućava čoveku da sagleda stvari iz ugla istine.[90]

Njegovi filmovi osvojili su nagrade na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, Filmskom festivalu u Kanu, Filmskom festivalu u Veneciji, Italijanskom nacionalnom sindikatu filmskih novinara, Nagradama Jussi, Kinema Junpo nagradama, Međunarodnoj katoličkoj filmskoj kancelariji i Njujorškom krugu filmskih kritičara. Il Vangelo secondo Matteo nominovan je za nagradu Ujedinjenih nacija Britanske akademije za filmsku i televizijsku umetnost (BAFTA) 1968. godine.

Filmografija[uredi | uredi kod]

Dugometražni filmovi[uredi | uredi kod]

Godina Originalni naziv Nagrade/Napomene
1961 Accattone prema Pasolinijevom romanu Una vita violenta
1962 Mamma Roma nominacija — Zlatni lav za najbolji film na Venecijanskom filmskom festivalu
1964 Il Vangelo secondo Matteo Srebrni lav za najbolju režiju na Venecijanskom filmskom festivalu

Posebna nagrada žirija na Venecijanskom filmskom festivalu

nominacija — nagrada BAFTA za najboljeg reditelja

nominacija — Zlatni lav za najbolji film na Venecijanskom filmskom festivalu

film je nominovan za tri Oscara

1966 Uccellacci e uccellini nominacija — Zlatna palma za najbolji film na Filmskom festivalu u Cannesu
1967 Edipo re nominacija — Zlatni lav za najbolji film na Venecijanskom filmskom festivalu
1968 Teorema nominacija — Zlatni lav za najbolji film na Venecijanskom filmskom festivalu

Pasolinijev istoimeni roman objavljen je krajem 1968. godine

1969 Porcile
Medea
1971 Il Decameron Srebrni medved za najbolju režiju na Berlinskom filmskom festivalu

Posebna nagrada žirija na Berlinskom filmskom festivalu

nominacija — Zlatni medvjed za najbolji film na Berlinskom filmskom festivalu

prema knjizi Dekameron Giovannija Boccaccia

1972 I racconti di Canterbury Zlatni medved za najbolji film na Berlinskom filmskom festivalu

prema knjizi The Canterbury Tales Geoffreya Chaucera

1974 Il fiore delle mille e una notte Posebna nagrada žirija na Filmskom festivalu u Cannesu

nominacija — Zlatna palma za najbolji film na Filmskom festivalu u Cannesu

prema Knjizi hiljadu i jedne noći raznih autora

1975 Salò o le 120 giornate di Sodoma prema knjizi Sto dvadeset dana Sodome Markiza de Sada

zbog eksplicitnog seksualnog sadržaja, kao i brutalnih scena fizičkog nasilja, zabranjen je u mnogim zemljama

Kratkometražni filmovi[uredi | uredi kod]

Godina Originalni naziv Nagrade/Napomene
1963 La ricotta deo omnibusa Ro.Go.Pa.G.
1967 La Terra vista dalla Luna deo omnibusa Le streghe
1968 Che cosa sono le nuvole? deo omnibusa Capriccio all'italiana
1969 La sequenza del fiore di carta deo omnibusa Amore e rabbia

Dokumentarni filmovi[uredi | uredi kod]

Godina Originalni naziv Nagrade/Napomene
1963 La rabbia komentari Pasolinija i Giovannina Guareschija o svetskim događajima
Sopralluoghi in Palestina per il vangelo secondo Matteo
1964 Comizi d'amore
1968 Appunti per un film sull'India
1972 12 dicembre (nepotpisan) dokumentarni film o masakru na Piazzi Fontana i smrti anarhiste Giuseppea Pinellija

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. „Il Dissenso di un Intellettuale: Pier Paolo Pasolini, a Cen” (it-IT). news-art.it. Pristupljeno 17 August 2022. 
  2. Quarti, Matilde (18 November 2017). „La vita e i libri di Pier Paolo Pasolini, intellettuale corsaro” (it). ilLibraio.it. Pristupljeno 17 August 2022. 
  3. „Pier Paolo Pasolini, l'uomo, l'artista, l'intellettuale: un volume in digitale dell'Espresso” (it). la Repubblica. 15 November 2021. Pristupljeno 17 August 2022. 
  4. „Berlinale 1972: Prize Winners”. berlinale.de. Arhivirano iz originala na datum 4 May 2014. Pristupljeno 26 June 2011. 
  5. Pier Paolo Pasolini: Cultural Hegemony. Film Analysis Robin Cross. College Film & Media Studies. Retrieved 2 November 2021.
  6. „Plea to reopen Pasolini murder file presented”. ANSA. March 3, 2023. 
  7. Siciliano, Enzo (2014). Pasolini; Una vida tormentosa. Torres de Papel. str. 37. ISBN 978-84-943726-4-3. 
  8. Ste vedeli, da je Pier Paolo Pasolini v otroštvu nekaj časa živel v Idriji?: Prvi interaktivni multimedijski portal, MMC RTV Slovenija. Rtvslo.si (20 October 2012). Retrieved 22 May 2014.
  9. Stack, O. (1969). Pasolini on Pasolini, pp. 15–17, London: Thames and Hudson.
  10. Guy Flatley, The Atheist who was Obsessed with God Arhivirano 3 March 2016 na Wayback Machine-u, 1969, located at Moviecrazed.com (accessed 25 April 2008).
  11. Martellini, Luigi (2006). Pier Paolo Pasolini; Retrato de un intelectual. Valencia: Universidad de Valencia. str. 28. ISBN 978-84-370-7928-8. 
  12. Martelini, L. 2006, p. 29
  13. Martelini, L. 2006, p. 33
  14. Martelini, L. 2006, p. 48
  15. Martelini, L. 2006, pp. 79–81
  16. Martelini, L. 2006, p. 62
  17. Robert Samuel Clive Gordon (1996). Pasolini: Forms of Subjectivity. Clarendon Press. str. 47. ISBN 978-0-19-815905-6. 
  18. Peretti, Luca (1 June 2018). „Remembering Pier Paolo Pasolini”. Jacobin. Pristupljeno 7 June 2018. 
  19. Emma Baron (2018). „Dear Intellectual: The Cultural Advice Columns”. Popular High Culture in Italian Media, 1950–1970. Cham, Switzerland: Palgrave Macmillan. str. 55. DOI:10.1007/978-3-319-90963-9_3. ISBN 978-3-319-90963-9. 
  20. „Pasolini and St Paul” (en). British Library. 15 June 2015. Pristupljeno 2023-01-16. 
  21. Badiou, Alain (2003). Saint Paul : the foundation of universalism. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 36–37. ISBN 0-8047-4470-X. OCLC 51093150. 
  22. Badiou, Alain (2003). Saint Paul : the foundation of universalism. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 37–38. ISBN 0-8047-4470-X. OCLC 51093150. 
  23. Badiou, Alain (2003). Saint Paul : the foundation of universalism. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 38. ISBN 0-8047-4470-X. OCLC 51093150. 
  24. Badiou, Alain (2003). Saint Paul : the foundation of universalism. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 39. ISBN 0-8047-4470-X. OCLC 51093150. 
  25. Martelini, L. 2006, p. 192
  26. Monopoli, Leonardo. „Pasolini e il cinema” (it). homolaicus.com. Pristupljeno 9 September 2018. 
  27. „Movie Review: Accattone”. www.austinchronicle.com. 
  28. Barbaro, Nick (19 January 2001). „Che Bella: Italian Neorealism and the Movies – and the AFS Series – It Inspired”. The Austin Chronicle. Arhivirano iz originala na datum 7 December 2006. Pristupljeno 13 December 2006. 
  29. „Berlinale 1966: Juries”. berlinale.de. Pristupljeno 22 February 2010. 
  30. „Pier Paolo Pasolini – Biography”. pierpaolopasolini.com. 
  31. Siciliano, Enzo. 2014, 148
  32. Siciliano, Enzo. 2014, 148
  33. Martelini, L. 2006, p. 48
  34. Siciliano, Enzo. 2014, 149
  35. Siciliano, Enzo. 2014, 149
  36. Martelini, L. 2006, p. 48
  37. Siciliano, Enzo. 2014, 148
  38. Siciliano, Enzo. 2014, 151
  39. Ireland, Doug (4 August 2005). „Restoring Pasolini”. LA Weekly (LA Weekly, LP). Arhivirano iz originala na datum 27 December 2013. Pristupljeno 29 August 2010. 
  40. „L'Amore impossibile tra PPP e Maria Callas nel film "L'isola di Medea" di Sergio Naitza”. 7 August 2016. 
  41. „Pasolini e le donne-oggetto del piccolo schermo”. 2 June 2017. 
  42. Twitty, Thalia (2022-04-18). „Pasolini's greatest passion: football” (en-CA). Wire Service Canada. Pristupljeno 2023-08-11. 
  43. Siciliano, Enzo. 2014, 111–112
  44. Siciliano, Enzo. 2014, 111–112
  45. Siciliano, Enzo. 2014, 148
  46. 46,0 46,1 46,2 46,3 46,4 46,5 „Contro le strumentalizzazioni di Pasolini: il falso dell"anti-antifascismo", di Wu Ming 1” (it-IT). Centro Studi Pier Paolo Pasolini Casarsa della Delizia. 2018-02-25. Pristupljeno 2023-09-25. 
  47. Pasolini, Pier Paolo (16 June 1968). „Il Pci ai giovani” [The PCI to Young People] (it). L'Espresso. Pristupljeno 8 June 2018. 
  48. Martelini, L. 2006, pp. 141–142
  49. Pasolini, Pier Paolo (16 June 1968). „Il Pci ai giovani” [The PCI to Young People] (it). L'Espresso. Pristupljeno 8 June 2018. 
  50. Martelini, L. 2006, p. 141
  51. Damato, Cosimo Damiano (2022-05-22). „Pier Paolo Pasolini e il libro bianco delle persecuzioni” (it-IT). ReWriters. Pristupljeno 2023-09-25. 
  52. „Pasolini e i processi” (it). Loescher Editore. Pristupljeno 25 September 2023. 
  53. 53,0 53,1 Wu Ming 1; Meer, Ayan (3 January 2016). „The Police vs. Pasolini, Pasolini vs. The Police”. Wu Ming Foundation. Pristupljeno 8 June 2018. 
  54. Peretti, Luca (1 June 2018). „Remembering Pier Paolo Pasolini”. Jacobin. Pristupljeno 7 June 2018. 
  55. Martelini, L. 2006, pp. 184–185
  56. Siciliano, Enzo. 2014, p. 389
  57. Bondavalli, Simona (2015). Fictions of Youth:Pier Paolo Pasolini, Adolescence, Fascisms. Toronto, ON: University of Toronto Press. ISBN 9781442627079. 
  58. Tarizzo, Davide (2021). Political grammars: the unconscious foundations of modern democracy. Square One: First Order Questions in the Humanities. Stanford, CA: Stanford University Press. str. 163. ISBN 9781503615328. 
  59. 59,0 59,1 59,2 59,3 59,4 Andrews, Geoff (1 November 2005). „The life and death of Pier Paolo Pasolini”. OpenDemocracy. Pristupljeno 7 November 2022. 
  60. Siciliano, Enzo. 2014, pp. 388–389
  61. Vulliamy, Ed (24 August 2014). „Who really killed Pier Paolo Pasolini?”. The Guardian. Pristupljeno 12 May 2017. 
  62. Siciliano, Enzo. 2014, pp. 388–389
  63. Liukkonen, Petri. „Pier Paolo Pasolini”. Finland: Kuusankoski Public Library. Arhivirano iz originala na datum 7 March 2006. 
  64. Pasolini, Pier Paolo (1 January 1975). „L'aborto il coito” [Abortion, Copulation]. Corriere della Sera. Arhivirano iz originala na datum 12 June 2018. Pristupljeno 8 June 2018. 
  65. Rumble, Patrick (1996). Allegories of Contamination: Pier Paolo Pasolini's Trilogy of Life. Toronto Italian Studies. University of Toronto Press. str. 136. ISBN 9780802072191. Pristupljeno 8 June 2018. 
  66. „Conversation with Pier Paolo Pasolini”. Radio Radicale. Arhivirano iz originala na datum 2018-06-12. Pristupljeno 7 June 2018. 
  67. Pasolini, Pier Paolo (1 January 1975). „L'aborto il coito” [Abortion, Copulation]. Corriere della Sera. Arhivirano iz originala na datum 12 June 2018. Pristupljeno 8 June 2018. 
  68. Colombo, Furio; Battista, Anna (8 November 1975). „Siamo tutti in pericolo” [We are all in danger]. La Stampa. Pristupljeno 8 June 2018. 
  69. 69,0 69,1 Peretti, Luca (1 June 2018). „Remembering Pier Paolo Pasolini”. Jacobin. Pristupljeno 7 June 2018. 
  70. „The violent death of "inconvenient" intellect, Pier Paolo Pasolini — Italianmedia”. ilglobo.com.au. Arhivirano iz originala na datum August 11, 2020. Pristupljeno October 20, 2019. 
  71. „Plea to reopen Pasolini murder file presented”. ANSA. March 3, 2023. 
  72. Barber, Stephen (July 17, 2020). The Massacre Game Pasolini: Terminal Film, Text, Words. Elektron Ebooks. ISBN 9781909923072. 
  73. „Plea to reopen Pasolini murder file presented”. ANSA. March 3, 2023. 
  74. Vulliamy, Ed (24 August 2014). „Who really killed Pier Paolo Pasolini?”. The Guardian. Pristupljeno 12 May 2017. 
  75. Gumbell, Andrew (23 September 1995). „Who killed Pasolini?”. The Independent. Arhivirano iz originala na datum 26 May 2022. Pristupljeno 25 May 2015. 
  76. Cataldi, Benedetto (5 May 2005). „Pasolini death inquiry reopened”. BBC. 
  77. „Asesinato de Pasolini, nueva investigación” (es). La Razón. Arhivirano iz originala na datum 2 July 2017. Pristupljeno 4 July 2012. 
  78. Héctor Rivera (28 March 2010). „Pasolini de nuevo” (it). Sentido contrario. Grupo Milenio. Arhivirano iz originala na datum 29 June 2012. Pristupljeno 4 July 2012. 
  79. „Pier Paolo Pasolini (1922–1975)” (it). Cinematismo. Arhivirano iz originala na datum 12 August 2014. Pristupljeno 4 July 2012. 
  80. Google Drive Viewer. Google, 2 April 2010. Retrieved 22 May 2014.
  81. Vulliamy, Ed (24 August 2014). „Who really killed Pier Paolo Pasolini?”. The Guardian. Pristupljeno 12 May 2017. 
  82. Gumbell, Andrew (23 September 1995). „Who killed Pasolini?”. The Independent. Arhivirano iz originala na datum 26 May 2022. Pristupljeno 25 May 2015. 
  83. „Plea to reopen Pasolini murder file presented”. ANSA. March 3, 2023. 
  84. Pier Paolo Pasolini (1995) (it). Il Caos (collected articles). Rome: Editori Riuniti. 
  85. Pier Paolo Pasolini (1996). Collected Poems. Noonday Press. ISBN 9780374524692. 
  86. Pasolini, Pier Paolo (1988–2005). Heretical empiricism. New Academia Publishing. ISBN 9780976704225. 
  87. Pier Paolo Pasolini (1995) (it). Il Caos (collected articles). Rome: Editori Riuniti. 
  88. A. Covi (1971) (it). Dibattiti sui film. Padova: Gregoriana. 
  89. A. Asor Rosa (1988) (it). Scrittori e Popolo – il populismo nella letteratura italiana contemporanea. Torino: Gregoriana. 
  90. Pasolini, Pier Paolo (1988–2005). Heretical empiricism. New Academia Publishing. ISBN 9780976704225. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]